Čije je more

Foto AP

Na Gugl mapi ovog meseca neke su granice pomerene. I to ne bilo koje: nema više imena Kine kod Skarboro grebena u Južnom kineskom moru, na mestu koje je do pre koju nedelju bilo označeno kao deo kineske teritorije.

Susedne države odavno su osporavale pravo Pekinga na greben i susedna Spartli ostrva, ali sada je to i zvanično potvrđeno, bar za one koji žele da uvaže odluku Stalnog arbitražnog suda u Hagu (PCA). Prema toj odluci Kina nema osnova da polaže pravo na taj deo Južnog kineskog mora.
To je bila dobra vest za Filipine, Vijetnam, Indiju, Maleziju, Japan, Australiju - sve one koji se s kineskim vlastima spore oko tih voda, a svakako im je neophodno da ih koriste i za trgovinu i za ribolov. Ali nije izvesno da će odluka, osim na Guglovim mapama, išta drugo promeniti. Ona za sada ne samo da nije donela rešenje spora, nego je, naprotiv, pogoršala situaciju: Peking je, naime, odmah poručio da ne namerava da je prizna.

Kinesko Ministarstvo inostranih poslova izdalo je još 2000. godine dokument o tome kako i zašto te teritorije pripadaju najmnogoljudnijoj zemlji na svetu. Argumenti se kreću od toga da ih je ona prva otkrila i dala im ime, do toga da se sav razvoj na ostrvima odvija pod njenom kapom i da je to neodvojivi deo državne teritorije. Istina, Peking veoma mnogo ulaže i brzo napreduje gradeći na grebenima infrastrukturu, uključujući piste i luke. Gde je bilo potrebno građena su i dalje se grade i veštačka ostrva, na koja su postavljene vojne instalacije; paralelno s tim, traje i eksploatacija nafte i gasa. Posledično, brodovi okolnih država imaju sve manje pristupa, jer Kinezi smatraju da te vode samo oni smeju da koriste.

Pritom se Skarboro greben nalazi usred dela mora bogatog ribom i dugo je smatran zajedničkim regionalnim delom, koji su koristili svi. Ali od 2012. više nije tako, sukobi oko grebena su sve češći. Filipinski ribari od tada se žale da ih kineska obalska straža maltretira, ne dozvoljava da koriste greben i otima im ulov. Greben - 220 km udaljen od filipinskog ostrva Luzon, dakle višestruko manje od 650 km koliko je od njega udaljena najbliža kineska teritorija, ostrvo Hajnan - više ne mogu da koriste ni za sklanjanje brodova od oluje.

Odnosi Kine i Filipina su se naročito zakomplikovali kada je ove godine Manila potpisala sporazum sa Vašingtonom o saradnji u odbrani, kojim se Americi dozvoljava da gradi objekte u svojih pet vojnih baza na Filipinima, a moguće i u filipinskim lukama. Kina je rešena da ne odustane ni pedalj od tzv. linije devet crtica kojima su obeležene njene teritorijalne vode: ta oblast ekonomski donosi mnogo, što od nafte, što od gasa, što od izlova ribe (oko 12 odsto globalnog izlova).

Dodatni značaj ovih voda je u tome što u Kinu, kao najvećeg svetskog uvoznika nafte (uvozi 2,7 milijardi barela godišnje), najveći deo te ogromne količine stiže upravo prolazeći kroz Južno kinesko more. A čak 80 odsto ukupnog uvoza zemlje ide tim putem.
Ali u pitanju nisu samo bogate vode, nafta i transport, nego i još nešto, možda najvažnije: moć. To je vodeni put kojim godišnje prođe trgovina u vrednosti od više od pet triliona dolara. Najfrekventniji morski put kojim prolazi polovina ukupnog svetskog pomorskog saobraćaja. Onome ko drži pod kontrolom tu rutu, takva pozicija omogućava ozbiljan uticaj ne samo u regionu već i daleko izvan njega.

Peking, dakle, ne želi da se odrekne te moći i očekivano odluku suda ne priznaje, ali zato Vašington namerava da je poštuje - i da nastavi da koristi te vode u skladu s njom. Sada se tu mimoilaze ne samo kineski i filipinski brodovi, nego i kineski i američki, ploveći sasvim blizu jedni drugih. Što u ovoj situaciji nije prijatno: svaki takav susret ima potencijal da bude shvaćen kao provokacija. I lako može biti povod za sukob.

Zapadne zemlje imaju dugu istoriju neuspeha u uspostavljanju reda u delovima sveta. Bliski istok je klasičan primer, poručuju kineski zvaničnici, upozoravajući SAD da ostanu van Južnog kineskog mora i ne pogoršavaju situaciju.

Niko, pa ni Peking, ne očekuje da će Amerika tek tako odustati, naročito sada kada u rukama ima odluku arbitraže. Vašington je najavio da će koristiti sve mogućnosti koje mu međunarodno pravo daje, mada od ekonomskog aspekta ovog slučaja Amerikance ipak više brine njegov geostrateški aspekt: sve dok Peking bude jačao svoje vojno prisustvo na tim ostrvima, ni američko patroliranje oko njih neće prestati. Strahuje se i da bi Kina, koja je ovu zonu već militarizovala i tamo postavila radarsku opremu, mogla da uspostavi i zonu vazdušne odbrane, što bi joj omogućilo da bude i kontrolor vazdušnog prostora nad ovom oblašću. Tako bi i za svako preletanje bila potrebna kineska dozvola.

Iz Pekinga je već stiglo upozorenje da je spreman i na takav korak ukoliko proceni da su njegovi interesi ugroženi. Takođe, odmah posle objave arbitražne odluke Kina je izvela taktičke vojne vežbe u blizini ostrva - tek toliko da demonstrira moć i opomene sve koji se možda pitaju koliko daleko je spremna da ide.

Zabrinutost zbog kineskih aspiracija nije samo američka; dele je i Japan, Indija i Australija, i svi su već zatražili od Pekinga da poštuje presudu. U nameri da usaglase stav po ovom pitanju, pazmatralo je ovu temu i deset članica Asocijacije zemalja jugoistočne Azije (ASEAN) na sastanku u Vijentijanu, glavnom gradu Laosa, kome su prisustvovali i kineski ministar inostranih poslova Vang Ji i američki državni sekretar DŽon Keri. Osnovni princip ASEAN-a je da se sve odluke donose konsenzusom, ali ministri inostranih poslova Singapura, Bruneja, Malezije, Indonezije, Tajlanda, Filipina, Vijetnama, Kambodže, Laosa i Mjanmara taj konsenzus nisu postigli, pre svega zahvaljujući tome što je Kambodža, verni kineski saveznik, držala stranu Pekingu - koji pak predlaže da se problem rešava u bilateralnim razgovorima. Tako od ideje da se Kina kolektivno pritisne i natera na povlačenje sa sadašnjih pozicija nije bilo ništa. Na kraju je samo izdato zajedničko saopštenje u kome se zaključuje da probleme treba rešiti mirnim putem, dok se Kina i ne pominje.

I tako je Kina iz ove runde izašla kao pobednik. Pozvali smo druge zemlje da se smire, rekao je Vang po završetku sastanka, sa koga je izašao više nego raspoložen i uz osmeh prokomentarisao: Osamdeset odsto vremena smo proveli govoreći o odnosima ASEAN-a i Kine, a 20 odsto o Južnom kineskom moru, dok su novinari postavili 80 odsto pitanja o Južnom moru, a 20 odsto o odnosima u ASEAN-u.

Osamdeset je, ispostavlja se, magičan broj u ovoj borbi. To je tačno onoliki procenat teritorijalnih voda na koliko kineske vlasti pretenduju proširivanjem granice u Južnom kineskom moru. Ova važna geostrateška tačka sada jeste pod kontrolom Pekinga, ali niko drugi nije spreman da se sa tim pomiri. Ni susedne države koje takođe polažu pravo da plove i ribare i koje ne mogu da se svedu tek na svoju priobalnu zonu, koliko im sada ostaje. A ni Vašington koji, jasno, ne želi da prepusti Kini dominaciju u tom delu sveta. Bitka se, dakle, vodi oko mnogo važnijih stvari nego što su to jedan greben ili problemi lokalnih ribara. I nije završena, ni posle odluke arbitražnog suda, još manje posle sastanka ASEAN-a. Tek je počela.