Brutalna Srbija

Ovih dana svedočili smo jednom od najprljavijih talasa brutalizacije javnog govora u srpskom društvu, koji je, što je najgore, kulminirao sa najviših, najodgovornijih pozicija u državi. Premijer i predsednik, naime, nazvali su svoje neistomišljenike, građane Srbije, „ološem” i „vandalima”. Prvi komentarišući reakcije sa društvenih mreža na srpske olimpijce iz Rija, a drugi govoreći o rušenju (nepostojećeg) spomenika Slobodanu Miloševiću. Malo pre toga, premijerov omiljeni tabloid i njegov glavni urednik, „pristojan i častan čovek”, dvojicu su umetnika impresivnog značaja i biografija, Đorđa Balaševića i Radeta Šerbedžiju, u dva navrata nazvali „pizdama”. Između ostalog. Negde u isto vreme, tabloid koji bi da postane premijerov omiljeni pravi spiskove „stranih plaćenika” i poručuje: „Vučiću, hapsi!” Da li je to pristojna Srbija za koju se premijer, najmoćniji čovek u državi, toliko deklarativno zalaže? Tvrdnje pomenutih, a pogotovo političara, to jest nosilaca najviše državne vlasti, da oni „samo reaguju” na podjednako brutalan govor građana na već pomenutim društvenim mrežama ili opozicije u parlamentu i preko saopštenja, slabo su održive. Jer tu je aksiom - što veća moć to veća odgovornost. Građani imaju pravo da budu neodgovorni. Građani imaju pravo da budu i previše emotivni, iracionalni. Građani imaju pravo čak i da uvrede. Da otvoreno greše. Sve je to neretko i piscu ovih redova krajnje neukusno i smatra za pogrešno, ali građani imaju neotuđivo pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, po slovu međunarodnih konvencija, Ustava i zakona. Državni funkcioneri takve slobode ipak nemaju. Oni su se tih sloboda odrekli samim ulaskom u visoku politiku, a pogotovo činom stupanja na najviše pozicije u državi. I nikako to da nauče. Kao što je jedno politikant a drugo političar, tako je jedno političar a drugo državnik. Ove jednostavne istine, ove aksiome, očito je teško shvatiti, još teže primeniti. Dok se predsednik Vlade obračunava sa nekim građanima, njegovi ministri se ponašaju kao raspuštena bahata deca u lošem obdaništu. Međusobne svađe članova Vlade su drugi fenomen koji je obeležio proteklu nedelju. Nakon što je, podsetimo, ministar rada Aleksandar Vulin javno ućutkivao potpredsednicu Vlade Zoranu Mihajlović, prvi potpredsednik Ivica Dačić javno je izvređao takođe potpredsednika Rasima LJajića. „Moj predsednik je bio Sloba, a tvoj Alija!”, razgoropadio se Dačić zbog LJajićeve izjave da (možda) ne bi ostao u Vladi koja bi pristala na spomenik Miloševiću. I okršaj Vulin-Mihajlovićeva bio je istim povodom. Nismo ovde slučajno naveli funkcije pomenutih. Ključni ljudi u Nemanjinoj 11, osobe kojima je premijer dao najveće odgovornosti, ponašaju se najneodgovornije. Ovako otvorene medijske svađe članova Vlade prethodno smo videli za vreme vakta Mirka Cvetkovića, i to pri kraju njegovog četvorogodišnjeg mandata. Sada udaraju jedni na druge tek koji dan po formiranju Vlade. Šta to govori o ministrima, a šta o njihovom šefu? I šta će se tek dešavati kada posle vampira Miloševića na dnevni red dođu znatno živahnije i realnije teme, poput otvaranja poglavlja 31 u pregovorima sa EU, onog o usklađivanju sa evropskom spoljnom i bezbednosnom politikom? Šta će onda Vulin i Dačić, a šta Mihajlovićeva i LJajić, ma šta će i sam Vučić, to i oni sami ne znaju. Prema podacima CeSID-a, odnosno analizi njihovih istraživanja napravljenoj za potrebe ovog Uvodnika (hvala Bojanu Klačaru), među biračima je čak 64 odsto onih koji misle da Peti oktobar ili nije promenio ništa u Srbiji ili da je to bio početak njenog propadanja. I eto odgovora na pitanje šta će Dačiću i Nikoliću, a bogami i Vulinu, veličanje „Slobe slobode”. Prva dvojica se pozicioniraju u biračkom telu pred kampanju za predsedničke izbore, dok treći čuva leđa Vučiću u toj ciljnoj grupi. Srpska politika je često krajnje jednostavna, a uvek krajnje brutalna. Cenu toga plaćaju građani i društvo. Ali, nade uvek ima. Šta svako od nas pojedinačno radi za bolju - pristojnu, razvijenu, modernu Srbiju? Odgovor na pitanje „a gde je nada” leži upravo tu.