Ali-Babina država

U godišnjem izveštaju za 2015. zaštitnik građana Saša Janković kaže: „Građanin koji poštuje zakon, koji ne traži vezu; koji očekuje da neko pravo ostvari zato što u zakonu piše da ga ima, a ne zato što je glasač stranke ili što neko ima dobru političku volju; građanin koji svoje obaveze prema drugima i državi izvršava na vreme i veruje da će i ona prema njemu isto; građanin koji poštuje pravila uopšte – takav građanin se danas oseća najobespravljenije“. Međutim, samo takvi građani su zalog za bolje sutra. Bez njih Srbija nema budućnost. Oni su uslov da naša država jednom postane normalno društvo. Kao što je za održavanje sadašnje vlasti uslov da je svesnih i odgovornih građana što manje. Čitav sistem radi na tome da se taj broj umanji, da se zatru misleće glave, da se potkopaju autoriteti javnih ličnosti. U toj raboti noseća falanga su mediji. Da bi se restauriralo društvo bez sistema vrednosti i kulturnog modela, društvo kojim se lako manipuliše, društvo koje je stvarano devedesetih godina prošlog veka u vreme vladavine Izbavitelja iz Požarevca, potrebno je konstantno u javnosti promovisati prostakluk, neznanje, neodgovornost, spuštati nivo kulture putem rijalitija, društvenih mreža i medija. I stalno pozivati na odstrel onih koji pamte, koji razotkrivaju laži i prevare režima, koji su imuni na propagandu tabloida bezbednosnih službi i kriminalaca. Zasenjivanje prostote je naša svakodnevica. U vreme devedesetih bila je to sračunata politika stvaranja stereotipa o patriotama i izdajnicima, politika blaćenja ljudi od kredibiliteta koji nisu podržavali Miloševićev režim. Radio je snajper s jasnom metom. Danas tabloidi gađaju sačmaricom, pa gde pogode. Na delu je čisto iživljavanje, silovanje zdravog razuma. U razbojničkoj državi važno je demoralisati upravo one građane koji bi da ostvare društvo sa stabilnim sistemom vrednosti, društvo u kojem sudstvo i tužilaštvo neće biti ekspoziture podzemlja. Do kada će lica sa podužim dosijeom u policiji biti na slobodi? Kako tumačiti nedavno oslobađanje četiri kriminalca, koji su pripremali ubistvo u Beogradu, nego kao jasnu poruku građanima u kakvoj državi žive. Automatska puška sa okvirom punim municije, dve kutije sa municijom za automatsku pušku, garderoba za presvlačenje i kanta sa benzinom, kojim je natopljena unutrašnjost vozila, sve to nije bio dovoljan dokaz o namerama mafijaša. Istovremeno ubogi prodavac lubenica na Vidikovačkoj pijaci biva hapšen i maltretiran od strane komunalne policije, da je čovek od posledica stresa na licu mesta umro. Biće sve gore, jer država ne samo što je nefunkcionalna, već je u velikoj meri servis kriminala. Siva zona je ogromna, pa se pritiskaju najsiromašniji. Samo se u Srbiji svake godine značajno uvećavaju porezi na stanove, dok istovremeno vrednost kvadratnog metra pada. A kako se državna kasa mora namiriti, valja uskoro očekivati porez na prozore, višak kilograma, dužinu kose, znanje stranih jezika, itd. Koncentracija debiliteta na vlasti i ošamućenog glasačkog tela je sve veća, ambis u koji klizimo sve je dublji, i zato je misija svakog odgovornog građanina da pokrene tzv. malog čoveka. Različiti su ti „mali ljudi“. Najveći deo njih nije naučio, pa se i ne usuđuje, da se suprotstavi autoritetu, da propituje njegove odluke. To je muka koja se nosi iz roditeljskog doma, ili bilo kog doma odrastanja. Problem sa tako shvaćenim autoritetom je što tu funkciju može da pribavi svaka budala koja poseduje moć. U kući su to roditelji koji ne dozvoljavaju protivljenje, u školi su to nastavnici koji ne moraju biti pametniji od đaka, u vojsci i policiji to su oni sa višim činovima, na poslu šefovi, u društvu svi socijalno uspešniji, bogatiji, sa vezama ili batinašima kao bodigardovima. Dugačka je lista autoriteta kojih se „mali čovek“ boji, jer ga niko nije naučio da ima pravo, ali i obavezu da uključi sopstvenu pamet. Posledica je da se takav neprobuđen i nezamišljen pojedinac smešta u sigurnost okrilja neke grupe, ali je ne bira po etičkim načelima, već po širokoj listi iracionalnih afiniteta. Na takve ljude je lako uticati, što znači da mogu biti prijemčivi i za racionalne razloge. Takve ljude pokušavam da probudim.