Bolesna privreda i zdrav novac

Pitanja kursa i priliva kapitala često izazivaju euforiju političara i različitih interesnih grupa, a često se zaboravlja ključno pitanje – koji kapital dolazi u zemlju: industrijski u vidu novih proizvodnih investicija, ili finansijski (najčešće špekulativni) u obliku portfolio investicija u finansijski sektor, trgovinu ili kao direktna pozajmica budžetu za potrošnju, čime se najčešće stvaraju „finansijski baloni“, a naglo povlačenje tog kapitala ostavlja pustoš u nacionalnoj ekonomiji. Mantra o prednostima liberalizacije finansijskih tokova stvara iluziju malim zemljama (i malim finansijskim igračima) da će uživati blagodeti investicione klime, a najčešće postaju žrtve prilikom bekstva kapitala. Blagodeti ove plime imaju svoju cenu u velikim havarijama koje donosi oseka. Najčešće profitira uzan sloj najkrupnijih igrača, dok su svi ostali žrtve. Primer su skoro svi mali igrači u tranzicionoj privatizaciji. Priliv špekulativnog novca u plitka tržišta i odsustvo bilo kakve regulacije tokova kapitala najčešće dovodi do eksplozije kredita i tražnje, enormnog rasta cena nekretnina, deficita platnog bilansa, vezanosti domaće valute za stranu (indeksiranje) i konverzije kratkoročnih kredita u dugoročne investicije, koje se najčešće realizuju kad nastupi oseka. Naglo povlačenje kapitala, pak, dovodi do juriša na devizni kurs, kolapsa cena nekretnina i ostale imovine, pada deviznih rezervi i izostanka refinansiranja. Globalna penetracija finansijskog sektora se vidi u tome što je rast finansijskih transakcija 30 puta veći od obima svetske trgovine. Takav model svetskih finansija i špekulacije dovode do ogromne preraspodele svetskog bogatstva kroz privatizaciju dobitka dok se kolosalni gubici socijalizuju i svaljuju na najšire slojeve stanovništva. Većini malih tranzicionih zemalja, kao što su Makedonija i Bosna i Hercegovina, sugerisani su fiksni kursevi, pri čemu se malo vodi računa o tome na kom se nivou kurs fiksira i da nedostaje čvrsta kontrola fiskalne i monetarne politike, što dovodi do rasta cena u stranoj valuti i gubljenja konkurentske sposobnosti. To posledično dovodi i do eksplozije uvoza, zarada uvozničkog lobija i obezvređivanja ranijih štednih uloga. Nefleksibilno tržište rada i inertnost javnih rashoda dovodi do rasta duga i slabljenja performansi privede. Fleksibilni kurs i slabljenje nacionalne valute često nailaze na kritike domaćeg stanovništva, ali su blagotvorni za razvoj i izvoznu ekspanziju. Od bivših jugoslovenskih republika jedino je Slovenija startovala sa depresiranom nacionalnom valutom i okrenula se izvozu. Istovremeno imala je najmanji udeo stranih investicija tokom procesa prilagođavanja novom položaju, a najbrže je sprovela tranziciju, prva ušla u EU i tek kada je prešla na evro otvorili su se problemi deficita budžeta, platnog bilansa i rasta javnog duga. Srbija primenjuje treći scenario: upravlja kursom sa ciljem da targetira inflaciju, što je formalno ključni cilj monetarne politike. Ni veoma „široku metu“ NBS nikada nije pogodila - inflacija je uvek visoko iznad ili ispod cilja. Istovremeno, NBS je intervenisala i pravdajući se prevelikim oscilacijama praktično je branila kurs, što je predstavljeno kao ekonomski i politički uspeh. Jačanje dinara pogoduje uvoznom lobiju i špekulativnom kapitalu, jer se kroz visoke kamate na repo-operacije ostvaruju enormne zarade. I finansijski sektor je privilegovan, jer kao posrednik ostvaruje ogroman raspon između aktivnih i pasivnih kamata. Ako jedna Švajcarska limitira rast franka zbog izvoza, onda je još čudnije što male ekonomije preferiraju apresijaciju lokalne valute. Teško je pretpostaviti da bolesna privreda može da proizvede zdrav novac. Posledice na strukturu imovine i biznisa su nezaobilazne. Politika kursa i primarne kamate su važni alati u rukama društva i temelj racionalnosti. Vođenje ekonomske terapije, kao i u medicini, zahteva dubinsko znanje. Lek lako prelazi u otrov ako se pogrešno koristi.