Balistički pucanj u prazno

Postoje dve šale koje verodostojno odražavaju celokupnu spoljnu i unutrašnju politiku Severne Koreje. Prema prvoj, državotvorni princip ove totalitarne države utemeljene na najbezočnijoj diktaturi i zamandaljenosti pred ostatkom sveta jeste: Severna Koreja je od dve Koreje najbolja Koreja. Sledstveno tome, kvazikomunistička dinastija Kim od kraja Drugog svetskog rata nije žalila propagandnog materijala, pendreka i vremena da svoje stanovništvo ubedi kako je spravila najbolji od svih zamislivih svetova. Ako negde drugde na planeti i postoji nešto slično, glasi mantra, to svakako nije u južnom, kapitalističkom susedstvu.

Zvanični Seul je, s druge strane, sada već davne 1998. oformio Ministarstvo za korejsko ujedinjenje, i, dok bi voleo da do saradnje i pomirenja dveju država dođe kroz dijalog, zvanični Pjongjang je oduvek bio raspoloženiji za demonstriranje nejake vojne sile, propraćeno opskurnim snovima o okupaciji čitavog korejskog poluostrva. Otuda potiče i druga šala jedina roba skuplja od balističkih raketa u Severnoj Koreji su lansirne rampe i hrana. Rampi nema jer je sav materijal otišao na izradu projektila, a hrane nestane, jer projektile s ramena lansiraju radnici.

Međutim, vrhovni vođa Severne Koreje Kim DŽong Un je početkom godine slavodobitno obznanio kako je ratna gotovost podignuta na viši nivo uspešnim testiranjem hidrogenske bombe. Reč je o uspehu saglasnom sa širom spoljnopolitičkom strategijom, onom koja je otpočela istupanjem ove države iz Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja 2003. godine. Od tada je najmanje četiri puta testirala nuklearnu bombu, premda joj je ranijim rezolucijama UN nekoliko puta bilo naloženo da obustavi sve nuklearne aktivnosti i proizvodnju balističkih raketa, koje je, inače, u poslednjih pet godina probno lansirala oko 30 puta. Međunarodne tenzije kulminirale su početkom avgusta, kada je ispalila dva projektila u Japansko more, od kojih je jedan završio u tzv. ekskluzivnoj ekonomskoj zoni, prvi put od 1998. godine. Za državu već naveliko stegnutu međunarodnim sankcijama, još jedno kolektivno uvrtanje ušiju verovatno ne predstavlja preveliki stres. Svakako ne dovoljan da odustane od mlataranja oružjem.

Kako uglavnom biva, racionalizacija incidenta s potencijalno uništiteljskim posledicama bila je groteskno nesrazmerna ozbiljnosti situacije. U Južnoj Koreji je bez mnogo razloga, smatra severnokorejski režim, razmešten sofisticiran antiraketni štit pod pokroviteljstvom SAD, svega nekoliko nedelja pred početak tradicionalnih američko-južnokorejskih vojnih vežbi, pa su iz nejasnog razloga pomislili da bi svrsishodno bilo prodrmusati Japan. S druge strane, nije nepoznato da saradnja Južne Koreje, Japana i SAD uz privrednu i trgovinsku dimenziju ima i onu najmanje opipljivu i uistinu najpipaviju geostratešku. Prema rečima Pitera Hasija, predsednika merilendskog Instituta za geostratešku analizu i saradnika instituta Gejtstoun, aktuelna regionalna gibanja i imaju potencijal da prerastu u ozbiljne lomove upravo zato što su odrazi borbe velesila. Na sreću, i dalje bledi.

Jedina svrha severnokorejske proizvodnje raketa i nuklearnog naoružanja jeste da zaplaši Ameriku, prekine njene odnose s Južnom Korejom i umanji prisustvo njene vojske na poluostrvu. Dugoročni cilj je invazija i ponovno ujedinjenje korejskog naroda pod vlašću Pjongjanga. S obzirom na sankcije, međutim, njeno naoružavanje nije moglo da se izvede bez saradnje s Iranom i bez pomoći Kine i Rusije. U toj igri svako ima svoj ulog, kaže Hasi za NIN.

Kina se, smatra on, suočava s ozbiljnim demografskim i ekonomskim problemima zbog kojih je u neumornoj potrazi za novim nalazištima prirodnih resursa, naročito uljnih škriljaca, nafte i gasa. Podseća da je kineska strategija prilično transparentna osnaživanje prisustva u zapadnom Pacifiku nauštrb američkih interesa, bez žrtvovanja mira. NJena nastojanja da oslabi saradnju Južne Koreje, Japana i SAD komplementarna su sa severnokorejskim i očito je, smatra naš sagovornik, da teritorijalnim pretenzijama bez istorijske ili pravne osnove zapravo želi da proširi svoju sferu uticaja. Rusija se nalazi u sličnoj situaciji i njeno pritajeno partnerstvo sa zvaničnim Pekingom može da dovede do ne naročito srećnog, ali svakako održivog braka iz interesa, makar u doglednom periodu. S treće strane, Iran je godinu dana nakon potpisivanja sporazuma kojim je ograničio svoj nuklearni program i kojim su podignute međunarodne sankcije značajno osnažio svoju ekonomiju, pratio smernice koje je propisala Međunarodna agencija za atomsku energiju i postao raspojasani regionalni lider. Onaj koji i dalje proizvodi balističke projektile sposobne za nošenje nuklearnog oružja, onaj koji aktivno podstiče rat u Jemenu i koji, naposletku, revnosno potpomaže Asadove snage u sirijskom haosu.

U takvom konstelaciji, razmeštanje antiraketnog štita, protiv kojeg se vodila kampanja u južnokorejskoj javnosti, dugoročno može da obezbedi mir. Prisustvo američke vojske i uticaja može da ima sličan efekat, iako je čak i američki institut Kejto bio predložio povlačenje s korejskog poluostrva. To bi bio nelogičan potez koji bio sigurno doveo do izbijanja rata, jer Iran, Kina, Rusija i Severna Koreja državotvornost poistovećuju s međunarodnim terorizmom, kriminalnim oligarhijama i energetskim interesima. Ako im se ostavi prostora, stvoriće svoj poredak u regionu koji će se zasnivati na strahu. Pored presecanja svih međunarodnih finansijskih tokova povezanih sa Severnom Korejom, a neki i dalje nekako opstaju, neophodno je pokazati dobru volju. Amerika bi, primera radi, trebalo da obezbedi nezavisan izvor prirodnog gasa istočnoj Evropi i baltičkim zemljama. Valjalo bi razmotriti i sprovođenje prirodnog gasa od Rusije preko korejskog poluostrva do Japana, ali isključivo u okviru paketa kojim bi se okončao nuklearni program Severne Koreje, zaključuje Hasi.

Gde ima geopolitike, ima i realpolitike, koju po cenu otvorenog licemerja valja zamaskirati pred vazda budnom i ne naročito promoćurnom javnošću. Primera radi, dok je Barak Obama u Hirošimi lamentirao nad životima i budućnošću izgubljenima bacanjem atomskih bombi u sumrak Drugog svetskog rata, našao je nekako medijskog prostora da Severnu Koreju imenuje za najvećeg garanta nestabilnosti u svetu. Tačno je da diplomatske veštine Kim DŽong Una ne ulivaju poverenje, ali ovaj manevar predsednika Amerike izazvao je neobično malo reakcija s obzirom na moralnu upitnost.

U pravu je Hasi kada veli da je nuklearno naoružanje vrlo mrzovoljne naravi i da je za početak kataklizmičnog rata, verovatno i poslednjeg, dovoljno da svega jedna takva raketa grune, čija god bila i gde god tresnula. Dovoljan je svega jedan nesporazum, kakav se, recimo, dogodio 1995. kada su ruski zvaničnici od norveške meteorološke rakete pomislili da je američka, balistička s nuklearnom glavom. Boris Jeljcin je tada postao prvi ruski predsednik čiji se prst našao na famoznom crvenom dugmetu. Na svu sreću, verovao je američkim kontaktima više nego svojim najbližim saradnicima. Pošteno govoreći, manje se uzdam u uračunljivost i zdrav razum Severne Koreje nego SAD, koliko god Kim DŽong Un tvrdio da će nuklearni napad izvršiti samo u slučaju samoodbrane, kaže Hasi. Čini se s pravom.

Međutim, samo bi neko posve naivan mogao da pomisli da je arsenal od dvadesetak severnokorejskih balističkih raketa s nuklearnim oružjem, koje se na probama češće raspadnu pri poletanju no što stignu gde treba, danas najveća opasnost po krhki svetski mir. Pretpostavlja se da na svetu trenutno čami oko 16.000 nuklearnih raketa, a čak 94 odsto pripada Rusiji (7.500) i SAD (7.100). Nevesele procene sugerišu da je u svakom trenutku 1.800 raketa spremno da se u sekundi vine u orbitu. Na svu sreću, tu je kraj loših vesti.

Naime, nuklearno naoružavanje je u drastičnom padu. Sredinom osamdesetih je širom planete postojalo nepojamnih 70.000 nuklearnih raketa, a politička mudrost Gorbačova i Regana dovela je do niza sporazuma kojima je ova brojka za nekoliko godina lako prepolovljena. Do današnjih 16.000 došlo se do početka prvog mandata Baraka Obame. U poslednje tri decenije, više je država odustalo od nuklearnog programa no što ga je započelo ili dodatno razvijalo, mada je ovu pojavu moguće objasniti odustajanjem malih od borbe s velikima. NJihovi aduti više nisu nuklearno oružje, već poslovno i finansijsko priklanjanje velesilama, naročito posle pobede kapitalističke paradigme i pada Berlinskog zida.

Severna Koreja je danas u tom smislu izuzetak i upravo u toj izuzetosti iz svetskih tokova treba tražiti prave razloge njihovog nuklearnog naoružavanja. Reč je o nastavljanju višedecenijske songun politike koja je masovnu glad za unutarpolitičke potrebe obrazlagala neophodnim podizanjem vojne gotovosti zbog mogućnosti američkog napada. Zna Kim DŽong Un veoma dobro da bi eventualni rat s američkim saveznicima u zapadnom Pacifiku značio i potpuni poraz Severne Koreje. Međutim, takođe zna da mora da makar stvara iluziju da bi na napad kompetentno odgovorio u suprotnom bi izgubio podršku vojnih elita, a ko se s generalima posvađa, najčešće loše prođe.

Prateći tu logiku, Kim DŽong Un smatra da je neophodno da pred ostatkom sveta bude general s kojim ne bi valjalo kačiti se. Jer, kako je u šali onomad urečeno, Severna Koreja je najbolja Koreja.