Peti stalež

Foto AP

Nečije lice opisuje se kasnije kao umrljana mapa nekog gusto naseljenog mesta, dok jedna junakinja, sklona hipohondriji, kuka kako je strašna stvar s telima to što su tako vidljiva, tako vidljiva.

Čitaoca, spremnog da na nož dočeka najnoviju knjigu DŽonatana Frenzena (1959), jednog od najvećih savremenih američkih pripovedača, autora Korekcija i Slobode, odmah bi mogle da razoružaju ovakve rečenice. Zaplet romana Pjuriti, za sada dostupan u izdanju sarajevske kuće Buybook, koji će prvih dana oktobra objaviti beogradska Dereta, mogao bi da se, samo na prvi pogled, učini kao pomalo nategnut. Dvadesettrogodišnja devojka Pip duguje 130.000 dolara studentskog kredita. Ne zna ko joj je otac i u složenim je odnosima s majkom. Naposletku dođe u ekipu Andreasa Volfa, tipa nalik Snoudenu...

Međutim, gotovo na svakoj stranici, Frenzen pokazuje zašto je majstor. Bilo da radnju smešta u Oukland, Istočnu Nemačku pre pada Berlinskog zida ili Boliviju, gde haker Volf otkriva najveće svetske tajne, pripovedač blago esejizira o nuklearnom razoružanju, novinarstvu, internetu, softverima, disidentima, pa čak i o slamkama. Postoji li razlika između slamčica za milkšejk i svih ostalih?

Posebnu pažnju obraća na opise. Zanosne obline oko rebara i struka porede se s oblicima koje vetar dubi u snežnim smetovima, a mesec, u filadelfijskoj izmaglici, liči na rastvorenu svetlosmeđu tabletu.

No, u dikensovskoj priči, punoj koincidencija, od kojih se ponekad i sam zaštiti dijalozima tipa Nemam pojma. Neobična slučajnost, DŽonatan Frenzen slika svaki delić društva. Nakratko odlazi u predigitalno doba: celina Republika lošeg ukusa posvećena je životu zviždača Volfa u Istočnoj Nemačkoj, pre nego što postane hakerski heroj. U njoj pisac ne zaboravlja zaplet (vikendica, lopata, ubistvo) koji nas dalje vodi kroz dupke pun društveni roman.