Knjiga me je davno obuzela

Veli se da pisac, otkinut od svoje rodne grude, skoro i prestaje da to bude. A opet, ima mnogo velikana književnosti koji su upravo daleko od domovine napisali svoja najbolja dela. Kako vi gledate na to?

Pa, ja mislim da je veza za rodnu grudu značajna. Ali, mislim da nije presudna. Pisac sve nosi u sebi. Ja sam nasljedio, u genima, svoje pretke, ali sam mnogo toga sam našao u sebi, i otkrio mogućnosti za koje nisam pretpostavljao da bi mogle biti značajne. Recimo, moje djetinjstvo, moja druženja sa ljudima, moja čitanja, moje lektire, pokušaji pisanja, i tako dalje, to su sve stvari koje su uticale na mene. Naročito susreti sa ljudima. Tako da čovek može da bude negdje, jednom prilikom, vezan za svoj zavičaj; ali, to je, mislim, moram da kažem, niža vrsta talenta. Inače, pravi pisac može da se iskaže u svim okolnostima, naročito ako je daleko od zavičaja, ako žali za njim. Pogotovu onda. Važno je da čovjek nosi u sebi sadržaje koji su ljudski, široko ljudski, nikako lokalni i regionalni i da uspjeva da to prevaziđe, taj uski kolorit. Ja mogu da kažem samo to da ne osjećam da sam otuđen od zavičaja jer sam vezan za zavičaj. Ali, ja sam vezan i za Beograd, vrlo sam vezan za Beograd. To mi je draga sredina, jako široka, plemenita, sa ljudima vrlo otvorenog duha. Imam ovdje mnogo prijatelja tako da ne vidim nikakvu razliku između moje situacije u Beogradu i prije Beograda.

Da, ali, recimo, postoji primer Sen DŽon Persa, velikog francuskog pesnika, koji je bio ambasador, koji je živeo daleko od svoje domovine i na tim dalekim ostrvima napisao svoja najbolja dela. Čak je bio inspirisan i onim svetom tamo.

Ja bih rekao da je Sen DŽon Pers inspirisan najvećim svjetskim idejama. Recimo Miljokazi. To je najveća poezija koja je opštesvjetska. Nije važno ni gdje je locirana ni gdje je pisana. To su stvari koje mogu da se tretiraju, zaista, na način koji je vrijedan studije. Recimo Dostojevski. On je opšteljudski, ali je i ruski. Takođe i Tolstoj. Sad, šta je ono što je važnije u njih? Mislim da je važnije ono opšteljudsko, jer su oni po tome značajni. Čak, za mene, nije važna ideja Dostojevskog. Mogu čak da je negiram, mogu čak i da je ne priznajem (da li je to ideja ruskog pravoslavlja, misticizma, bogotražilaštva, i tako dalje). To meni nije važno, ali ono što je istinski važno i što ostaje za svakoga na svijetu značajno to je prodiranje u ljudsku dušu, tako da mogu potpuno da eliminišem ideju kao nevažnu.

Opšta je misao današnjeg trenutka da nauka, tehnika i savremeni život polako stavljaju umetnost u drugi plan, u nešto manje važno. Ranije su ljudi dolazili na trgove da od pesnika i filozofa čuju istine, a danas sve to mogu da doznaju u polučasovnoj emisiji na televiziji. Da bi bio mudar, nov i koristan za čitaoca, mora li današnji pisac biti intermedijalno zainteresovan i mora li pratiti mnoge druge grane ljudskih delatnosti, pored književnosti?

Sigurno je da danas ima više obaveza nego ikad; ali, ne smatram da je književnost zaboravljena. Današnja štampa je toliko moćna, toliko brojna da prema onome što je ranije bilo prema 50, 100, 200 primeraka, današnji milioni primeraka knjiga toliko su demokratski ispunili prostor da je nemoguće ostati bez književnosti, nikome. To što mi kukamo zbog malog broja čitalaca, to je zato što smo nestrpljivi i što bismo željeli da ih bude još više. Ali koliko je, recimo, bilo čitalaca prije stotinu godina? To je bila mala klika, koja nije imala gotovo nikakvog uticaja na javno mnjenje, a danas je književnost upletena u život i nemoguće je pomisliti da bez književnosti uopšte ima kulture. To je već notorna stvar i to svako zna. Bez književnosti naukovanja i književnosti, kao dijela kulture ne može uopšte postojati čovjek koji se naziva kulturnim. Ne može egzistirati ni u jednoj disciplini, društvenoj i životnoj.

Neki futuristi kažu da će se jednog dana, na primer, sav Dostojevski moći pročitati i spoznati kroz nekoliko sintetizovanih slajd-kompjuterskih izuma. U kom pravcu idu vaša razmišljanja kad razmišljate o sudbini književnosti i umetnosti uopšte?

Mislim da je književnost prilično ustaljena delatnost. Ja sam već nekoliko puta rekao da je ona ručna delatnost, zanatska i ne mogu uopšte da zamislim da neko piše mašinom, već samo rukom; čak i kad se savlada tehnika kucanja na mašini, ostaje uvijek to da je čovjek sam pred čistim listom papira i da nema drugog načina, već samo imaginacijom da dolazi do slika.

Znači, kod vas nema onog straha koji se pojavljuje u nekih pisaca da će knjiga kroz nekih 200, 300 godina biti samo trag istorije i da će tadašnji savremeni duh i ljudska psihologija biti okrenuti isključivo nekim egzaktnim disciplinama i događajima.

Isto su to govorili i za pozorište! Pozorište, od kad postoji je u krizi. I, stalno mu preti propast. Međutim, ono živi, sve je i razvijenije! Isto tako i književnost; a ona je možda, čak i životnija. Mislim da nema nikakve bojazni od takve degradacije.

Da se vratimo na beogradski asfalt. Svedoci smo pomalo vulgarne krčme Andrića. Svi ga se kao prisećaju, svi su odjednom bili s njim tako bliski, svi žele da objave sve, i tako dalje. Kako vi gledate na ovu neukusnu trku prisvajanja?

Mislim da je to normalno. LJudi se kače za slavne i hoće da dobiju makar malo od njihove popularnosti. Ako je to sa izvesnim ukusom, ako je to na određen način učinjeno da ne vređa ličnost o kojoj je riječ, onda to nije nikakva rđava stvar. Ali, ako je to trgovina, ako se to čini zato da se dobiju neke povlastice, od novčanih do drugih, onda je to vrlo ružno! Mogu da svedočim, u ime mrtvog Andrića, da on nikome ništa nije govorio. On je skrivao sebe. Sa mnom je bio vrlo često; u mojoj kući. Imali smo susreta veoma interesantnih. On je od mene ponešto tražio, ja sam mu izlazio u susret. Tražio je, recimo, da ga zaštitim od izvesnih društvenih obaveza, ali je to činio toliko oprezno da je to bilo strašno skriveno. Kad je on, recimo (možda o tome nije zgodno govoriti) trebalo da bude izabran za zeničkog poslanika, dolazio je meni da molim rukovodioce da ga toga oslobode. Onda su se oni čudili. Pa, šta je to tako teško - da samo kaže neću. Ali, on nikome nije mogao da kaže nećui zaprepastio se kad je čuo da sam ja rekao neću jer su i od mene to tražili. Kako možeš reći nekome: neću - govorio je. Čitam ta sjećanja i te uspomene u odnosu na Andrića, ali znam tačno koliko je on bio diskretan čovjek. Inače mi ne smeta ovo što se događa. To su operacije koje su vrlo bliske shvatanju čovjeka koji je prošao složen i težak život.

Mnogi pisci su proveli život kao veliki samotnjaci, a drugi su, opet, oko sebe, imali brojnu porodicu. Šta mislite o piscu, s jedne, i porodici, s druge strane? Koliko ona stvaraocu pomaže, odnosno odmaže? Jesu li brak i deca, za stvaraoca, pružena ruka, ili, katkad, stega i omča sputavanja?

Pa, zavisi od situacije, od toga kakve prilike vladaju u toj porodici. Ako je porodica sebična, onda je to, sigurno, smetnja. Ako je nametljiva, onda smeta, kao Dostojevskom, na primer. Pa i Tolstoj je imao nesreću sa porodicom. Ako je tako, onda je to smetnja i čovjek mora da se brani, a bogzna čime sve. Ali, ako porodica razume, ako shvata čovjeka i spremna je da mu pomogne, onda je to velika pomoć. Mislim da je pisac, koji živi u jednoj harmoničnoj porodici, bliži mogućnosti da bude human. Više ljudski, nije toliko suv...

Poznato je da je vaša porodica jako koherentna i da ste, kroz čitav život, imali ogromnu pomoć i razumevanje vaše supruge, a kasnije i neizmernu sreću u ulozi oca dveju devojčica. Ovog časa, prisećam se jednog od DŽojsovih pisama Jejtsu, u kome kaže da je duboko nesretan, da ga mnogi ne razumeju, a ponajmanje sreće i razumevanja nalazi u svojoj porodici, koja mu je skoro sasvim okrenula leđa i u kojoj se on, DŽojs, oseća kao usamljena stena. Pominjem sve ovo jer je vaš primer, čini mi se, pravi koji pokazuje do koje mere porodica stvarno može pomoći piscu. Recite nešto o tome.

Veoma mnogo može pomoći. Ja sam imao sreću da naiđem na dobru ženu, pametnu, koja mene stavlja iznad svega. Moj zadatak pisanja njoj je najvažniji. Nisam mnogo težak u kući. Ali, kad pišem, onda je to svetinja. Onda niko ne sme da galami, da viče, mada ja mogu uvek da prekinem pisanje i da se posvetim svojoj djeci i ženi. Ali, postoji jedan režim. Zna se - kad ja pišem, onda niko ne sme da galami, niko ne sme da pušta muziku, sve je podređeno meni. Nastoje da me ne uzrujavaju. A to je ogromna pomoć. Zaista. Pošto je sve tako, ja onda sa zadovoljstvom prekinem pisanje i dolazim do svojih, do žene i do djece. Naročito sam sa ženom blizak. Mnogo mi je draga. Kad sam sa porodicom, u pauzi pisanja, u stanju sam da se veoma opustim i relaksiram s njima. Pričamo. Doživljavamo jedno drugo veoma blisko; i to je ženina ogromna pomoć.

Kad pisac, tek u zrelim godinama, doživi veliku afirmaciju i opšte priznanje, prevođenja na mnoge jezike, nagrade i hvale, dešava se da ga ta iznenadna slava slomi, pokosi i uzdrma. Iskreno govoreći, kako ste vi to iznenadno, ne malo već zamašno i, čini se, konačno priznanje osetili na svojoj koži?

Ja sam suviše dugo treniran da bih bio nepriznat, tako da je ovo došlo kao iznenađenje. Nisam vjerovao da je to moguće. Gotovo da nisam vjerovao kritičarima koji su me hvalili. Uvijek sam očekivao da će doći vrijeme kad će se vratiti ono staro. Inače, nisam mnogo ambiciozan. Stvarno. Ambiciozan sam u tom pogledu da napravim nešto što vrijedi. Ali, ne zato da budem slavan! To mi izgleda veoma maleno, minorno. Slava me nije nimalo pokvarila, niti je uticala na moje držanje u odnosu na druge ljude. To je suviše neinteligentno izmijeniti se posle uspjeha i ponašati se kao da je sad čovjek iznad drugih ljudi. To je smiješno. Pisac je isti kao i svi drugi ljudi. Neko je sposobniji u nekoj drugoj grani. Neko je genije, recimo, u pravljenju cipela. Neko u muzici. Neko - neostvareni genije. Ja znam, na primjer, jednog čovjeka koji ima fenomenalan sluh. Ja ga duboko poštujem, mada ništa nije ostvario; nije kompozitor, ništa, ne bavi se muzikom, niti svira ikakav instrument. Jednostavno, ništa. Ali, ima nepojmljiv sluh. Ja mu se do zemlje klanjam. On umije da zvižduće Betovena tako savršeno da ne možeš sebi da dođeš od zaprepašćenja. I eto, da se neko našao da u njemu razvije taj talenat, bio bi izvanredan muzičar. Isto tako, znam da ima toliko talenata koji su propali zbog krivog puta, ili zbog male pomoći. Većina ljudi su talentovani. Ali, mnogi su krivo usmjereni, nisu dovoljno potpomognuti i prihvaćeni, a nekad javnost zna da bude jako surova i prihvata ljude sa podsmijehom ili sa nepovjerenjem. I jedno i drugo može da bude kobno. Neko je jak pa izdrži.

Današnji pisci u nas, koji tek stižu, ili kreću u velike vode književnosti, imaju svoje udruženje, humano samoupravno društvo i potpunu slobodu, veći standard, komunikacije, daleko su od teških stanja okupirane zemlje i neprijatelja nad glavom, daleko od prvorazredne potrebe da se narod oslobodi pa tek onda da se stvara. Mislite li da je njima lakše za razliku od vaših generacija; mislite li da biste vi da ste imali današnje uslove, drukčije premošćavali stvaralačke mostove i ambise, ili je to, na kraju krajeva, u sva vremena i u svih naroda, sa piscima, uvek isto?

Ja mislim da je uvijek isto. Ne postoji nikakva naročita okolnost niti vanjska situacija koja bi poboljšala jednog književnika, pomogla njegov razvitak i sazrijevanje. Mislim da pisac najveću bitku bije sam sa sobom. I, već sam rekao, tu mu niko ne može pomoći. Mnogo zavisi od njegove upornosti, ne samo od talenta već i od specifičnosti talenta. Zavisi od mogućnosti prilagođavanja, potrebe za učenjem i mogućnosti prihvatanja mnogih posljedica tog učenja. Jer, različiti su uslovi u kojima čovjek prima neke stvari. Različito reaguje. U savladavanju književnog zanata, bez obzira na društvene i socijalne uslovljenosti, uvijek je sve isto.

Sećate li se dana kad ste prvi put videli nešto svoje objavljeno, svoje naštampano ime ispod teksta. Kad je to bilo, gde i kako ste to doživeli?

Prve stvari sam objavio još u gimnaziji, u Tuzli u časopisu pisanom rukom...



Ali, kad ste prvi put objavili neki svoj rad u nekom zvaničnom, štampanom listu?

To se dogodilo u Beogradu, na fakultetu. Tada sam, u ondašnjem studentskom listu, objavio jedan svoj tekst o Kočiću. Ali, to nije bila nikakva senzacija. To je bio jedan obični profesorski rad i, eto, baš neki dan, jedan drug iz Radio-Beograda mi je posla rukopis tog teksta, sačuvan do danas na radiju. Ne znam kako je taj tekst tamo zalutao, jer je, vjerovatno, trebalo da bude na Srpskom seminaru, na Fakultetu. Mora da je taj tekst stigao na radio preko profesora Stevanovića, koji je savjetnik na radiju. Taj sam tekst poklonio jednoj djevojci, koja radi doktorsku disertaciju o meni i mome djelu.

Kako je, u vaše vreme, izgledalo otići i ponuditi izdavaču svoju prvu knjigu?

E to nemam pojma, nikada to nisam pokušao; nikad u životu to nisam pokušao. Prvo što sam ponudio, bio je roman Tišine. Ali, to je naišlo na toliko odobravanje te nisam osećao nikakvu težinu, teškoću čina nošenja teksta izdavaču. Inače, imao sam sreću da su uvijek od mene tražili rukopis, i časopisi i izdavači, tako da sam, u tom pogledu, privilegovan, ne znam zašto.

Dočekavši slavu i priznanje, mnogi pisci postaju još sujetniji i nezasitiji. Drugi, opet, pokazuju spremnost da pomognu mlađima, spremnost da podižu generacije dolazećih. Jedni žele, kad se popnu na tron, da u tom času stane vreme i da se više niko mlad ne pojavi, a drugi su sretni kad vide kako pristižu generacije talentovanih. Recite, krajnje iskreno, gde vi sebe vidite u tim odnosima?

Ja, već kao nastavnik, bio sam predodređen za to da podižem mlade generacije. Ja sam i kao urednik časopisa i kao urednik izdavačke kuće veoma mnogo pomagao mladima. Smatram da je za sve nas korisno da se diže nivo. Svi smo mi koristili Andrića. Svi smo iskoristili Crnjanskog. To su nivoi do kojih se čovjek mora dići ako hoće da bude nešto. Ispod toga se više ne može. To su crte do kojih se dolazi. Ja mislim da je svaki napredak, pa i onaj mali, podizanje opšteg nivoa u našoj književnosti. A za mene je istinska sreća kad vidim da ima dosta mladih talentovanih pisaca, kao što ih ima danas. Ima zaista mladih talentovanih ljudi. Niko nikome ne smeta. U tome je sva stvar. Mislim da je greška svih sujetnih u tome što se boje konkurencije. U umjetnosti i književnosti nema konkurencije. Svako ima svoju stazu i slobodno njome gazi. Neko može pored mene da ide slobodno, ali on nije isto što i ja. Možda je veći, ali nije isti. Zato pisci treba da se naviknu na to da niko nikom ne smeta.

U vašem Dervišu čitalac nailazi na misli filozofskih dubina, nailazi na suštastvenu mudrost i, čini mu se da, dok čita, razgovara sa nekim starim mudracem. Veoma me interesuje kako vi, tako misaon stvaralac, gledate na nove teorije koje su već stvarnost u psihi savremenog čoveka, naime, na teorije da nismo sami u kosmosu, na to strašno i dragoceno pitanje: ko smo, odakle smo, čiji smo potomci na ovoj planeti?

Ja sam toliko zainteresovan za društvena zbivanja da nemam vremena da mislim o tim stvarima. Mada mislim, često, o tim takozvanim, egzistencijalnim pitanjima. Ali, to ostavljam nauci i astronautima da nam približe kosmos: jer, teško je zamišljati... Mislilo se da na Mjesecu postoji neka naseobina, ili neka bića, pa smo vidjeli da nema ništa. Međutim, kosmos je toliko beskrajan da uvijek postoji mogućnost, naročito za ljude sa maštom, da zamisle da nismo jedini u kosmosu. Ali, ako se tako nešto i otkrije, onda će nas interesovati kako ćemo doći u kontakt s njima. Eto nam novog problema, eto, možda, novih sukoba. Ja bih voleo da naša planeta Zemlja svoje probleme rješava sama.

Ima pisaca, kroz istoriju, pa i danas, koji bi se za jedan prst svoga deteta odrekli svoga dela, a ima pisaca koji kažu da jedna vredna, jedna velika knjiga vredi koliko i jedan čovek koji kažu, čak, da je i vrednija jedna velika knjiga od jednog sasvim prosečnog čoveka. Šta mislite o tome?

Mislim da ništa nije vrednije od čovjeka. Čast svaka svim knjigama, Šekspiru, Dostojevskom, svima redom, ali čovjek je najveće blago svijeta. Što se mene tiče, ja bih žrtvovao sve što sam napisao, stvarno - za prst jednog čovjeka, a kamoli svoga djeteta. Ja beskrajno volim ljude. Naime, pravilnije rečeno, čovjeka uopšte. To je jedna istinska ljubav koja može da varira; prema tome, da jednog čovjeka manje volim a nekog više, ali volim čovjeka uopšte. Smatram da se ništa ne može upoređivati sa tom vrijednošću - čovjekom. To je osnova humanosti uopšte.

Nastaviće se