Detektor društvene laži

Ima u sjajnom romanu Filipa Rota, koji je, igrom slučaja (niko tu nikoga nije plagirao), naslovljen kao i Kišov „Čas anatomije“ - samo se u hrvatskom prevodu zove „Sat anatomije“ - jedna rečenica koja zaprepašćuje izricajem za koji bismo svi pomislili da je truizam nevredan pomena. „LJudi oduvek umiru“ - piše Rot – „a mi nikako da se naviknemo na to“. U zemlji Srbiji, ali kada je u pitanju Srbija kao društvo - ukoliko termin u datom slučaju nije prejak - stvar stoji sasvim drugačije. U Srbiji se - iz razloga za sada nedovoljno istraženih – uvrežilo mišljenje da su zla koja se - neminovno kao i smrt - periodično obrušavaju na Srbe, kao uostalom i na sve druge narode pod kapom nebeskom, presedan, poremećaj kosmičke pravde i čudo neviđeno, a ne pravilo. Neće ovo, međutim, biti još jedna od bezbrojnih priča o srpskom zlopamćenju koje Srbiju - prikivajući je za seriju poraza iz prošlosti - sprečava da se orijentiše u sadašnjosti, tema naše današnje kolumne je upravo sadašnjost, to jest (para)političko-poetički pokušaji da se ona promeni - ne aktivnim delovanjem na (pre)uređenju stvarnosti - nego promenama imena ulica i prisvajanjem (ili odbacivanjem) imena naše kulture, na čije je delo pala senka njihovog političkog angažmana ili, čak, samo simpatije za neku od (listom promašenih) politika. A malo na koga nije. Politika je naša sudbina, zar ne. Ne tako davno Skupština Grada Subotice beše odbacila (u dva navrata, ako se ne varam) predlog da se Radomir Konstantinović proglasi za počasnog građanina te varoši, ne zato, pretpostavljam, što su uvaženi odbornici imali nešto protiv Konstantinovićevog književnog i filozofskog dela - čisto sumnjam da je iko od rečene gospode zavirio u neku od njegovih knjiga - nego zbog fame - tu, nedavno, po ko zna koji put ponovo raspirivane i u Politici - da je Konstantinović „loš Srbin“, koji „potcenjuje i ponižava“ Srbe. I tako dalje… Znate već terminologiju. Otprilike u isto vreme povela se polemika - ili polemici nešto slično - u kojoj su (proevropski) pisci okupljeni oko Betona postavili pitanje da li grupa (nacionalno orijentisanih) pisaca oko Vladimira Kecmanovića ima moralno pravo da čita/pominje/citira knjige Danila Kiša, kao da se Kišove knjige ne nalaze u slobodnoj prodaji i kao da je Kiš - kome bi to, da je kojom srećom duže poživeo, verovatno poslužilo kao siže za neku borhesijanski intoniranu priču - pravio nekakav spisak budućih čitalaca dostojnih čitanja njegovih dela. Tako smo mic po mic zašli u epohu, nazovimo je – umetničko-moralne panike. Kada je Aleksandar Vučić onomad otkrio spomenik Pekiću - pride napravivši svetogrđe nazvavši Pekića nedopustivo familijarno „Bora“, i kada su se Borini „saborci“ - koji su, inače, propustili da Pekiću podignu spomenik - zgrozili i napravili kisela lica, počelo je da biva jasno - mada je to malo ko opazio - da tradicionalni neuspeh elite - koju je Latinka Perović nazvala „neželjena“ – ne počiva toliko na neželjenosti te elite od strane - hajde da se ne koristimo eufemizmima - prostog puka, nego na odsustvu bilo kakve želje „neželjene elite“ da ima ikakva posla (ili čak dodira) sa prostim pukom i njegovim političkim predstavnicima. Srbija mu tako - uz malo preterivanja - dođe kao neka vrsta kastinskog (ipak smo arijevski narod) društva u kome - zahvaljujući brojčanoj nadmoći slabije obrazovanih slojeva - vladaju populističke elite - srpski pseudobrahmani koji manipulišu, hajde da ne kažemo baš srpskim šudrama nego - srpskim vajšijama. Otuda su famozne „srpske podele“ - kojima se još i ponosimo - mnogo više sukob međusobnog, decenijama negovanog prezira dvaju (u oba slučaja poluautentičnih) stilova života, nego dvaju političkih (ili poetičkih) koncepata iz kojih, posledično, ne proizlazi - niti može proizaći - razmena suprotnih mišljenja, još manje dijalog, nego isključivo inaćenje i nipodaštavanje onih Sartrovih „drugih“ koji su pakao. Nije naš problem „popularna“ kultura jednih i „visoka“ kultura drugih, nego odsustvo društvenog i političkog mehanizma - nazovimo ga detektor društvene laži - kojim bi se čitavo srpsko društvo uzdiglo do elementarne kulture uvažavanja i poštovanja različitosti. To li se ne dogodi - a čisto sumnjam da hoće - ovako ćemo - traljavo i nikako - nastaviti do unedogled.