Šibica u rukama političara

Foto Mitar Mitrović

Znaš šta ću vam reći svima skupa, nosite se vi svi, vi novinari, branitelji, političari od vrha pa nadole, od predsednika do zadnjeg šupka koji ćuti u ovoj zemlji i kopa po kontejneru. Nosite se svi skupa ja se u ovo sranje od zemlje više ne vraćam.
Ovo su reči mladića koji je poljubio uplakane roditelje i ušao u poslednji autobus, koji bi mogao biti bilo gde na beogradskoj, zagrebačkoj ili sarajevskoj autubuskoj stanici. Samo Hrvatsku 20.000 mladih napustilo je u proteklih pola godine. Među onima koji odlaze ima vrlo malo onih koji pristaju na mržnju prema Srbima kao istočnom susedu. U Srbiji godišnje nestaje jedan grad veličine 35.000 ljudi i ti Srbi nemaju s tom mržnjom ništa, takođe. U Bosni? Isto.

Dobra su to deca, jecaju roditelji na ma kojoj stanici u regionu dok ispraćaju svoju decu u svet u kojem se, takođe, ne zna šta ih čeka. Oni beže kako ne bi postali zagađeni mržnjom koja obuhvata region, kako ne bi postali jednog dana oni koji će glasati za još nekoga ko će im zadati novi udarac izdaje, ili samo broj među onima koji razmišljaju kako da prežive dan a da se ne obese, zaglavljeni u kreditima do mere da više ne znaju šta će.

To je atmosfera u kojoj žive mladi Srbije, Bosne, Hrvatske, regiona generalno. Zaglavljeni u ekonomskoj i moralnoj destrukciji svojih ne tako davno nastalih država i netrpeljivosti jednih prema drugima. Prema istraživanju USAID-a iz aprila ove godine, više od 50 odsto građana Srbije ne želi nikakve rodbinske veze pre svega sa Albancima, ali ni sa Romima, Bošnjacima, Hrvatima ili Mađarima. Albanci su najmanje poželjni i za komšije, za druženje i posećivanje, ali i kao nadređeni i vaspitači dece, pokazalo je ovo istraživanje koje je publikovao Cesid.

Da su mladi generalno najradikalnija deo našeg društva i da postoji prilično velika etnička distanca koja je izražena posebno prema Albancima, Romima, Bošnjacima i Hrvatima pokazala su dosadašnja istraživanja Cesida. U principu, sociolog Cesida Aleksandra Marković veruje da je porast nacionalizma među mladima uslovljen dešavanjem u regionu i političkim porukama lidera. Ali, takođe kaže da bi bilo opasno konstatovati da je to jedini motiv koji pokreće mržnju mladih u regionu. Ona optužuje društvene mreže, medije koji potpiruju njihovu agresiju. Osim toga, mladi iz Srbije i regiona žive loše, teško nalaze posao, ne putuju, ne susreću se sa drugima. NJihov standard je loš, siromaštvo veliko, i u takvoj situaciji najlakše je prebaciti krivicu na onog drugog. U balkanskoj sredini, to je etnički onaj drugi, ako njega nema onda je to onaj različit u našoj sredini, kaže ona.

Da je mržnja podsticana dve i po decenije podseća Aida Ćorović, donedavni lider Urban ina, nevladine organizacije iz Novog Pazara. Svaka neodmerena izjava lidera regiona za nekoliko stepeni podiže talas mržnje među mladima, kojoj se najlakše se prikloniti u siromaštvu, beznađu i nedostatku perspektive. Takva vrsta apatije mlade ljude gura u radikalizaciju, iako su mnogo bolji no što bi moglo da se očekuje od destruktivnih društava iz kojih su iznedreni, kaže Ćorovićeva. Napravili smo toliko susreta među mladima regiona i odlično su funkcionisali, ali mediji to nisu ispratili. Sledeći put kada ih dovedemo na jedno mesto, a mediji se ne odazovu, podeliću noževe deci na Trgu republike i poslati poruku da su tu da se kasape, dotrčaće svi, kaže ona ne čudeći se i dalje jakoj međunacionalnoj mržnji jer su na vlasti danas u regionu oni koji su na mržnji dojahali na vlast. A sami političari ne veruju suštinski u mržnju. Radi opstanka na vlasti malo su nacionalisti, malo demokrate. Kako im bude zgodno. Igrajući na kartu pulsirajuće mržnje iz prošlosti i nikada nezalečenim ranama porodica čiji su najdraži pobijeni, nikada se, s retkim izuzecima, ne udostoje da kažu izvini.



Deca tako nisu odgovorna za projekciju mržnje. Jer smo mi ti koji takvim političarima dajemo legitimitet. Stanje nacije pokazuje da ukorenjeno mrzimo druge, mislimo da su drugi krivi, a ne vidimo da bi oni najradije da nas pljačkaju dok mi jedni drugima vadimo oči. Kada je tako kod starijih, koji su živeli u nekada srećnijim ekonomskim prilikama, odgovornost ne treba tražiti među mladima. Za njih je već mržnja prirodno stanje stvari. Ćorovićeva govori o priči o žapcu koji nebo vidi samo kao mali plavi krug sa dna bunara. Tako i mladi ne mogu da znaju za bolje jer im to drugo, bolje nismo ponudili. Istina je samo da su mnogi od tih mladih bolji no što ih zaslužujemo u odnosu na sve što smo im uradili.

Prema istraživanju USAID-a, posle 5. oktobra etnička distanca je smanjena, ali i dalje je visoka prema gotovo svim grupama. Istraživanje je pokazalo i veliku netrpeljivost prema različitim društvenim grupama, naročito prema HIV pozitivnim osobama (86 odsto) i prema pripadnicima LGBT populacije (86 odsto). Ove osobe nisu poželjne ni za vaspitače dece, nešto je prihvatljivije druženje sa njima, ali niko ih ne želi u bliskom srodstvu, poput braka.

Najveću distancu prema ovim grupama imaju oni stariji od 50 godina. Nešto niža distanca, koja je opet velika, odnosi se na pripadnike drugačije vere, koje građani Srbije ne žele ni za bliske srodnike niti za vaspitavanje dece. Svi ovi podaci su pokazali da naše društvo ima ozbiljan problem sa diskriminacijom.

U ovoj godini porastao je broj onih koji smatraju da žive nepodnošljivo, dok 38 odsto građana smatra da država ide u dobrom pravcu. Svaki osmi, deveti građanin, odnosno svaka osma ili deveta porodica kaže da živi nepodnošljivo, dok 33 odsto kaže da živi srednje. Trećina građana Srbije kaže da živi osrednje, dok samo njih šest odsto navodi da živi dobro.

Takođe, oko 30 odsto građana smatra da je demokratija bolja od svih oblika vladavine. Međutim, zamerke se odnose na to da u njoj ekonomija i privreda loše funkcionišu (29 odsto), da je suviše neodlučnosti i raspravljanja (41 odsto) i da ona nije uspešna u održavanju reda (33 odsto).



Srednjoškolci u Srbiji su većinom konzervativni, tradicionalni i nacionalistički odgajani. Za neprijatelje uglavnom smatraju Albance, Hrvate, Rome i LGBT populaciju, dok su im prijatelji Srbi, Rusi i Grci. Neprijatelji su Romi, muslimani, Albanci, Hrvati, Jevreji jer mrze srpski narod, Albanci zbog svog zla koje su naneli srpskom narodu.

Ovo su samo neki od najekstremnijih odgovora na pitanje koje nacionalnosti srednjoškolci u Srbiji smatraju za neprijateljske, u istraživanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Jednostavno, naša prošlost nam to ne dozvoljava! Ne možemo da se pravimo kao da ništa nije bilo. Naši preci su krv prolivali, a sad treba da budemo ravnopravni? Ovo je jedan od čestih odgovora.

Pre no što su ratovima detonirani međuetnički mostovi, u SFRJ je etnička distanca bila veoma niska, naročito u BiH i Vojvodini. Ove dve nacionalno heterogene sredine imale su veliki procenat međuetničkih brakova, u BiH 36 odsto. Dve i po decenije od razbijanja SFRJ Inicijativa mladih za regionalnu saradnju svoje istraživanje otvorila je pitanjem imaju li Hrvati rogove i jesu li svi Srbi zločinci? Obično, oni se ne podnose, glasio je odgovor. Tako su ih učili roditelji i ratna propaganda.