Vreme nelagode

Foto AP

Nema glupljeg novinarskog pitanja od onog koje u okolnostima nekih manje ili više vanrednih dešavanja, voditelj ili reporter (jer to pitanje ćete najčešće čuti na televiziji), s obaveznim zabrinutim izrazom lica, upućuje svom sagovorniku, stručnjaku za ovo ili ono: ima li razloga za paniku? Slabašna ljudska nada da će pre ili kasnije neki od tih stručnjaka na trenutak zanemariti građanske manire i to što je pred kamerom te, u ime zdrave pameti, odgovoriti na jedini ispravan način - Ne, tupane, razloga za paniku nikada ne može biti, jer je panika stanje intenzivnog straha u kome je značajno smanjena mogućnost racionalnog rasuđivanja, a povećan rizik od nepromišljenih, po sebe i po druge potencijalno katastrofalnih postupaka, te stoga ne spada u stanja u kakvo bi neko sebe svesno hteo da dovede, ili već nešto u tom smislu - na kraju, ipak, uvek biva izneverena: kao i neke druge jezičke (i logičke) besmislice, i ova do daljeg ostaje na raspolaganju budućim novinarskim i inim pokolenjima.

Dobro. Ali zašto je onda nedavno emitovani potkast na sajtu američkog internet-magazina Slejt, posvećen predsedničkim izborima, bio naslovljen sa Vreme je za paniku, kad - za razliku od srpskih - američki novinari sasvim sigurno znaju da je prizivanje panike nesuvislo? Pa, iz jednog očiglednog razloga: autori emisije imaju smisla za crni humor. I jednog tek nešto manje očiglednog: to da novi predsednik Sjedinjenih Država postane notorni njujorški tajkun i bivša rijaliti zvezda Donald Tramp više nije nezamislivo.

Svakoj logici uprkos, kako se novembarsko glasanje približava, prednost koju je predsednička kandidatkinja Demokratske stranke Hilari Klinton letos imala u odnosu na svog republikanskog protivnika u međuvremenu se ili sasvim istanjila - na nacionalnom nivou sada ne iznosi više od dva-tri odsto - ili više uopšte ne postoji. Štaviše, u nekim od ključnih saveznih država u kojima će se odlučivati ishod ovih izbora - tzv. swing states u kojima se stranačka preferencija većine birača ne može kao drugde u SAD unapred predvideti, već se od izbora do izbora menja - Klintonova gubi: prema skorašnjim anketama, u Ohaju je Tramp vodio s pet, u Ajovi sa šest, na Floridi s jednim procentom razlike.

Zabrinutost onih koje od mogućnosti da Tramp zasedne u Ovalni kabinet hvata jeza posebno je narasla u danima koji su prethodili prvoj od tri predsedničke televizijske debate dvoje kandidata (vidi okvir). Jer, ti okršaji su klizav teren, posebno kad je razlika između kandidata tesna kao što je to sada slučaj: oni koji su dotad percipirani kao favoriti u njima ponekad teško omanu i pretrpe štetu koju posle ni do izbornog dana ne mogu da saniraju. Tako je bilo i u čuvenoj prvoj televizijskoj debati u američkoj istoriji, održanoj pre 56 godina, onoj o čijim efektima se i danas priča - kada je Ričard Nikson ostavio izrazito loš utisak, nasuprot poletnom DŽonu Kenediju koji će te 1960. i pobediti na izborima; tako će biti i 20 godina kasnije, kada je Ronald Regan, maksimalno koristeći glumačko umeće, dominirao u debati s tada aktuelnim predsednikom DŽimijem Karterom; i opet 2000, kada je neuporedivo kompetentnijeg, ali drvenog Ala Gora zasenio ne baš inteligentni ali zato srdačniji DŽordž V. Buš.

Klintonova jeste veteran ovakvih odmeravanja snaga i u njima se uvek dobro snalazila - i, ispostaviće se, ni ovog puta nije bilo drugačije. Ali televizija je medij na kome se Tramp odlično snalazi - barem do trenutka kad se suoči s nekim pitanjem na koje ne zna ili ne želi da odgovori, ili dok ga nešto drugo ne iznervira - pa su se neki pribojavali da bi on i sad, improvizujući u trenutku, Hilari mogao da napadne na način na koji to ona i njen tim u svojim simulacijama debate nisu predvideli, i tako dobije dodatni vetar u leđa pred izbore. To se na kraju nije desilo, ali je jasno zašto se debata u krugovima pristalica Klintonove očekivala s osećanjem izvesne nelagode: ovo je bio potencijalno vitalno važan trenutak kampanje, u kojoj je poslednjih sedmica ionako mnogo toga išlo naruku republikanskom kandidatu.

Od kolapsa Klintonove na komemoraciji povodom obeležavanja 15. godišnjice terorističkih napada na SAD i diletantskog pokušaja prikrivanja podataka o njenom zdravstvenom stanju, do novog talasa policijskih ubistava nenaoružanih Afroamerikanaca i posledičnih protesta i nereda u Šarlotu, te teških oružanih incidenata u nekoliko drugih velikih gradova - događaja koji su se savršeno uklopili u Trampov mračni narativ o zemlji u haosu u kojoj je samo on u stanju da opet zavede red.

E sad, to što je Klintonova takva kakva je - kandidat kontinuiteta u vreme kad birači zahtevaju promenu; tajnovita i izveštačena u doba kad glasači očekuju transparentnost i nepatvorenost; i konačno, neomiljena gotovo koliko i njen rival - svakako jeste deo objašnjenja kako je, na manje od mesec i po dana do izbora, uopšte moguće da se ozbiljno priča o Trampovim izgledima za pobedu. (Nejt Silver, široko uvaženi statističar i analitičar izbornog procesa - za predsedničke izbore 2008. tačno je predvideo ishod u 49 od 50 saveznih država; četiri godine kasnije, pogodio je 50 od 50 - Trampu trenutno daje 40 odsto izgleda za pobedu.) Ali sve pobrojano i dalje je nedovoljno da bi se u punoj meri shvatilo kako je moguće da se nijedan od bezbrojnih skandala koje je u poslednjih godinu i nešto dana izazvao, ili koji su iskopani iz njegove mutne poslovne istorije, jednostavno ne lepi za Trampa i ne uništava mu kandidaturu. Kako se prošle sedmice retorički upitala i sama Hilari: Zašto ne vodim s 50 procenata razlike?

Da li je stvar u tome što je - kako kaže Dejvid Bruks, kolumnista NJujork tajmsa - za razliku od Baraka Obame 2008, ili svog demokratskog rivala Bernija Sandersa, te konačno Trampa ove godine, Klintonova kandidatkinja iz nekog drugog vremena, koja se svojim shvatanjem politike jednostavno ne uklapa u izmenjeni svet 21. veka? Ili u tome što joj mladi birači, tzv. milenijumska generacija (okvirno, oni rođeni početkom osamdesetih ili kasnije, prvi naraštaj čije su godine sazrevanja usledile u novom stoleću) jednostavno ne veruju? Ili je problem što nema nijednu jasnu, jezgrovitu ideju vodilju kojima bi pokrenula birače na način na koji to čini Tramp, dajući obećanja za koja čak i on mora znati da ih je nemoguće ispuniti? Ili je, kako u časopisu NJujorker konstatuje Adam Dejvidson, kao političar jednostavno dosadna, neinspirativna?

Sve od pobrojanog, verovatno - i još ponešto. Ono što je na drugoj strani nesporno jeste da i dalje samo 38 odsto Amerikanaca veruje da je Tramp kvalifikovan da vodi zemlju; i da on u toj meri nastavlja da neprestano laže, izmišlja, ili iskrivljava činjenice da pojedini novinari već i na dnevnoj bazi evidentiraju Trampova izvrtanja istine (dopisnik Toronto stara Dejvid Dejl je samo 19. septembra pobrojao najmanje deset takvih primera). A opet, on i dalje ima šanse da postane predsednik najmoćnije zemlje na svetu.

Možda se najveća ironija sastoji u tome što - kako na osnovu istraživanja javnog mnenja procenjuje demografiji i statistici vični deo američkih analitičara - Trampove izborne šanse u životu održava upravo onaj segment biračkog tela koji mu je, kad se kao kriterijum uzme starost birača, najmanje naklonjen: pomenuta milenijumska generacija, odnosno oni između 18 i 34 godine. NJihova antipatija prema Klintonovoj je tek nešto manja od one koju osećaju prema Trampu, pa bi, uprkos manjku entuzijazma za izlazak na biračka mesta, u varijanti jedan-na-jedan njihov glasački doprinos verovatno bio dovoljan da Hilari pobedi.

Problem za Klintonovu je, međutim, što se, kad se u obzir uzmu i predsednički kandidati dve marginalne stranke, libertinaca (Geri DŽonson) i zelenih (DŽil Stajn), odnos snaga značajno menja: ankete pokazuju da bi se veliki broj milenijumaca (po jednoj anketi čak 44 odsto), opredelio ili za DŽonsona ili za Stajnovu - čime bi znatno ugrozili izglede Klintonove da odnese prevagu u ukupnoj biračkoj populaciji. Moglo bi čak, upozoravaju neki, da dođe do situacije nalik onoj iz 2000. godine, kada je Buš Gora na Floridi dobio s manje od šeststo glasova razlike - ali mu je to svejedno bilo dovoljno za pobedu u toj državi, a time i za ukupan trijumf i ulazak u Belu kuću.
Shodno tome, ako bi neko odavde ipak da upita ima li razloga za paniku, pitanje bi morao da postavi Hilari Klinton.