Povratak glamura i visokih ciljeva

Pola veka postojanja jedne manifestacije u kontekstu nedavne istorije ove zemlje predstavlja ogroman uspeh i respektabilnu tradiciju koja je utoliko više za poštovanje jer je u pitanju festival koji ima misiju da ovdašnju publiku upozna sa nečim tako teško definišućim kao što su nove pozorišne tendencije. Bitef dakle ima pola veka i ovo je prilika da se podsetimo te neverovatno uzbudljive istorije, prilika da se prisetimo sa koliko posvećenosti i strasti su ga gradili svi ti izuzetni ljudi, pre svih Mira Trailović i Jovan Ćirilov, da još jednom pređemo spisak važnih gostiju i nezaboravnih predstava, ali istovremeno, a to je u ovoj godišnjici i najvažnije, pedeset godina je pre svega prilika da se podvuče crta, okrene novi list i zakorači u drugačiju budućnost. Sudeći po početku pedesetog Bitefa, taj list je odlučno okrenut a nova istorija Bitefa je već krenula da se ispisuje.

Internacionalizujući ponovo festival, povezujući ga sa važnom manifestacijom kao što je konferencija svetskog udruženja pozorišnih kritičara, vraćajući mu diskretno davno izgubljeni glamur, umetnički direktor Ivan Medenica i njegov tim su ubrizgali u festival novi dinamizam, osećaj da se nešto važno i uzbudljivo dešava, osećaj, koji smo, bar kada je reč o pozorištu, gotovo zaboravili.

Na leđima mahnitog bika ovogodišnji je aktuelnošću prožet slogan Bitefa. Čak i letimičan pogled na izabrane predstave (čak 12!) ukazuje na mnogostruke ambicije umetničkog direktora i selektorke Anje Suše. Pored formalne raznovrsnosti (performans pozorište, predstave predavanja, plesni teatar, dokumentarni, dramski, muzički teatar pa i video-instalacije) reč je i o tematskom otvaranju prema spoljnom svetu i njegovim problemima ali i pokušaj da Srbija, Beograd i Bitef nađu svoje novo mesto na kulturnoj mapi sveta kao kopča koja spaja iskustva zapada i juga.

Bitef je otpočeo šetnjom, svojevrsnim hodočašćem, posetom svim onim mestima koja su bila važna i ključna za istoriju festivala. Četiri izložbe objedinjene nazivom Nebo nad Bitefom bile su dobar uvod u prolog festivala, predstavu Kantor downtown teatra Bidgošć iz Poljske.

Reč je o performans instalaciji koja je pre svega interesantna ljudima koji se bave teatrom. Predstava ima za ambiciju da preispita uticaj slavnog poljskog reditelja Tadeuša Kantora na njujoršku pozorišnu avangardu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. U scenografiji nalik onoj iz čuvene Kantorove predstave Mrtvi razred dva izvođača reduciranim scenskim angažmanom daju okvir svedočenjima koje gledamo na šest postavljenih televizora. Ta svedočenja zaista i otpočinju sećanjima na prvi susret sa Kantorovom režijom i na to kakav je efekat otkriće njegovog pozorišnog postupka imalo na ljude koji su u tom trenutku tek otpočinjali svoju umetničku karijeru. Ali, vrlo brzo svedočenja prelaze u reminiscencije kreativne atmosfere NJujorka te epohe, izuzetne slobode i energije koja je tih godina vladala gradom koji nikad ne spava.

Ta često duhovita, nostalgijom prožeta sećanja jasno ocrtavaju atmosferu u kojoj su bujale razne umetničke, anarhističke, queer, feminističke teorije koje su svedoci uzimali za kredo svojih umetničkih i intimnih života. Najzanimljiviji deo svedočenja svakako su svođenja računa, post festum sagledavanja šta je ostalo od ideala mladosti, šta se desilo sa svim tim neverovatnim ljudima i kako oni danas žive. Tu čitava priča dobija jedan duboko univerzalni karakter i zapitanost nad sudbinom umetnika potpuno posvećenih svojim misijama.

Iako pre svega namenjena ljudima iz sveta teatra, ova predstava je savršeno izabrana za kontekst u kome je prikazana. Jer sva ta imena - Kantor, Living teatar, LaMaMa - podjednako su deo i bitefovske istorije. Takođe, predstava koja govori o međusobnom uticaju i prožimanju istočne i zapadne avangarde diskretno nagoveštava i nove ambicije festivala te predstavlja omaž njegovoj slavnoj prošlosti.

Nakon glamuroznog svečanog otvaranja, sa brojnim prestižnim gostima i nadahnutim Bobom Vilsonom koji je otvorio festival, publika je imala priliku da pogleda predstavu 6 7 plesnog pozorišta TAO iz Pekinga autora i koreografa Tao Jea.
Reč je zapravo o dve koreografije koje su postavljene kao negativ jedna drugoj. Prvi deo se većim delom odvija u mraku, plesači su obučeni u crno, muzika je glasna i opijajuća. Šest plesača u savršenoj sinhronizaciji se stapaju u jedno telo, u jedan lelulajući pokret. Dizajn svetla koje potpisuje Ellen Ruge daje ogromnu dramsku snagu tom kolektivnom telu gde se sve rodne i fizičke razlike stapaju u ritmičnom proslavljanju pokreta koji je život sam.



Drugi deo se izvodi bez muzike, sedam plesača je obučeno u belo, svetlo je bleštavo i jako. Plesači, opet neverovatno sinhronizovani i usklađeni, svojim glasovima daju zvučni izraz pokretu, na neki način ga ovaploćuju kroz te grube uzdahe i zvuke, postepeno uspostavljajući ritam ritualnog čina. Ovde se krećemo u domenu neuhvatljivih definicija, jer ova predstava je usmerena na ono iskonsko u nama kome je pokret najosnovniji izraz.

Ova izvanredna predstava je zapravo vrlo vešto izabrana za samo otvaranje Bitefa. Spektakularna i gotovo hipnotički zadivljujuća, ona svakako odgovara običnoj publici, ali istovremeno ona u sebi ima dovoljno bitefovskog štofa da zadovolji i najizbirljivije kritičare.

Druga je stvar kada je reč o predstavi austrijskog Burgteatra Urnebesna tama po tekstu Volframa Loca a u režiji Dušana Davida Paržižeka. To je prvi tvrd orah ovogodišnje selekcije i sudeći po reakcijama predstava je ipak prihvaćena sa entuzijazmom. Inspirisana Konradovom novelom Srce tame, tekst prati dva nemačka vojnika koji kreću u specijalnu misiju u prašume Avganistana kako bi pronašli poludelog oficira. Samo što u predstavi Burgteatra sve uloge igraju žene, a ono što vidimo često i nema mnogo veze sa onim što čujemo. Prolazeći sa lakoćom kroz društvene, socijalne pa i narativne stereotipe predstava se u svojoj osnovi, uz sve moguće ironične geopolitičke opservacije u stvari bavi poimanjem onog drugog sa svim implikacijama koje taj zadatak sa sobom nosi. Izuzetno slojevita, slobodna u asocijacijama i u izrazu, duhovita i na momente duboko patetična, sa fantastičnim glumicama, predstava ne dopušta gledaocu ni trenutka da se uljuljka u predvidljivost. Suštinski, predstava postavlja pitanja kako vidimo onog drugog, kako vidimo sebe, koliko jasno sagledavamo stvarnost oko nas i koliko promišljamo ono što nam se dešava, te najzad, koliko je u ostvarenju tog cilja svrsishodan sam pozorišni čin, umetnost uopšte. Jedna od onih predstava koja vam se sve više sviđa što duže razmišljate o njoj.

Počeli smo hrabro i nadahnuto, videćemo koliko će od ovih visoko postavljenih obećanja Bitef do kraja ispuniti.