Bez kočnica

Novela poljskog pisca diše sličnom atmosferom. Uveče, u novinama, pripovedač pronalazi nekrolog: „U Veneciji, u svojoj kući u Calle San Barnaba, umrla je u osamdeset sedmoj godini grofica Đudita Tercan. Na vjeki vjekov usnula, neka s Bogom počiva u miru.“ Crnjanski kaže: „Prošlost je halucinacija.“ Glavni junak Gustava Herlinga-Gruđinskog (Skšelčice kod Kjelca, 1919 – Napulj, 2000) seća se kako je u proleće 1946. krenuo u Veneciju, vojnim transportom, zbog važnih poslova u vojnom birou, s Albumom portreta u rancu. Spavao je na klupi, pa su mu pronašli prenoćište u ruiniranoj kući venecijanske grofice, za koju će mu odmah reći da je „kučka i veštica“. Vila s rasklimatanim komodama, prekrivena prašinom, i njena zagonetna vlasnica, restauratorka i kopistkinja slika, koja radi pod okriljem noći, brzo će učiniti da novi stanar zaboravi pređašnji život. Opčiniće ga umetnost, slikarstvo, dela Lorenca Lota i grofica koja svakog jutra, nakon što joj sin nestane u ratu, trči prema poštanskom sandučetu pred kućom. Penjaće se kod Venecijanke u atelje, škripavim stepenicama. Venecijanski portret, objavljen u „Književnoj opštini Vršac“ (prevod: Biserka Rajčić), delo od pedesetak stranica, poslastica za čitanje u jednom dahu (viski, plus konzerve iz vojnog magacina), pored pitanja vezanih za umetnost i zločin, postaviće pred pripovedača tešku zagonetku. Nakon što se otvori crna hronika i knjiga postane storija o Družini fašističkih mučitelja i dželata, narator će primetiti da se u toku šlifovanja i popravljanja onoga što je dotle napisao – „pojavila autobiografska nit moje priče“. Pitaće se da li je to dobro ili loše. Kad se prvo lice poistovećuje s autorom i šta znači biti autobiografski drzak, „bez kočnica“...