Kostim maskote

U prvoj sceni Naslednika dvadesetpetogodišnja Signe Larson, u teškom, glomaznom kostimu maskote, predvodi navijanje na utakmici drugoligaškog kluba u kojem je glavna zvezda njen dečko, a trener njen otac. Sledećeg dana, nakon što napusti onkološku kliniku, jedna sedokosa dama, sa nekakvom skrivenom namerom, stupa u cvećaru u kojoj Signe radi i zamoli je da joj na kućnu adresu donese naručene bukete. Kuća je, ispostaviće se ubrzo, zapravo buržoaska vila, oronula, u vlažnoj šumi, ali ipak simbol moći i tradicije, iznutra pretvorena u veliki, haotični, vajarski atelje, sa šegrtima koji trčkaraju okolo i udovoljavaju željama vlasnice.

Dama, kojoj je to poslednji dan života, vajarka je iz vremena kraja šezdesetih, početka sedamdesetih kada su i dalje postojale umetničke zvezde, pre vremena koncepta i eksplikacije važnijih od samog dela. U naletu sapunica dramaturgije, umetnica pre nego što će umreti ostavlja kuću Signe, ćerci koju je dala na staranje ocu rukometašu sa kojim je imala kratkotrajnu vezu i njegovoj budućoj ženi.

Gro, najstarija ćerka koja želi da kuću pretvori u muzej posvećen uspomeni i slavljenju majčinog života, Frederik, advokat koji bi da je vrati časnoj malograđanskoj upotrebi i Emil, nesposobnjaković koji bi je prodao da bi mogao da novac uloži u nekakvo bekpekersko utočište u prirodi koje godinama, majčinim novcem, gradi u Tajlandu, nisu, naravno, oduševljeni novim razvojem događaja. Slede svađe, pravničke smicalice, suđenja...

Posle nekoliko epizoda gledalac istančanog ukusa kojem nije namera da životima izmišljenih ljudi, uzbudljivijim od njegovog, tek ispuni slobodno vreme, shvata da pred sobom ima detaljan, osmišljen rad koji nastanjuju likovi za čije postepeno shvatanje valja uložiti izvestan trud. Uzmimo Tomasa, hipi muzičara koji poslednje tri decenije živi u karavan kućici pored vile u kojoj njegova bivša ljubav stvara umetnička dela i novu decu sa novim muškarcima, kojem ćerka Gro u jednom trenutku kaže: Za trideset godina nisi imao nijednu novu misao.

Tomas, čovek koji je vizuelno, ideološki, na svaki mogući način, zarobljen u vremenu kada se hipi pokret transformisao u posthipi komune, neprimetne i nebitne za stvarni svet kojem se, navodno, suprotstavljaju, hodajuća je opomena svakome ko se bavi umetnošću. Zatim detalj kada Signe shvata da ona nije iz svog prvobitnog života odvedena kao beba, već se u kuću vraćala do svoje treće godine života, s fotografijama na kojima se igra u društvu braće, sestre, ludog ujka Tomasa... Jasno je, kroz jezivi motiv izgubljenog sećanja dobijamo psihološki kompleksan mehanizam u okviru kojeg Signe postaje robinja potrebe da ponovo uspostavi porodicu koja je trebalo da bude njena.

Pažljivi gledalac će u sećanje prizvati početnu scenu serije i motiv ugušenosti neprirodnom maskom i, gle, negde pred kraj prve sezone imaćemo novu utakmicu i kratak kadar, naoko nebitan, vezivan, tokom kojeg Signe napušta salu, dok negde u drugom planu neko drugi skakuće u kostimu maskote. Najzabavnije, Frederikova opsesija ribarenjem, tim simbolom života pravog nordijskog muškarca, nakon što je njegova muškost na više načina dovedena u sumnju.

Moglo bi se dugo nabrajati: Naslednici su jedna od onih serija koju je dobro gledati u društvu i naizmenično se praviti pametan, jer, natapajući i gradeći okvir, autori, kako epizode prolaze, vraćaju seriju osnovnoj fabuli koju čine komplikovani porodični odnosi, tajne zakopane u prošlosti i zakonski kažnjive laži i prevare. Ah, ti Danci, toliko hladni, robotizovani, na nižem emotivnom nivou od nas, napaćenih slovenskih duša... Surovo zarazna i često grešno duhovita serija koja će imati (od početka planirane) tri sezone i kojoj se, već očekivano, sprema američki prevod.