Žedni preko vode

Ako, gotovo istovremeno, stignu vesti o padu proevropskog raspoloženja u Srbiji i ultimatumu Zapada da se odreknemo Trepče, da li je, bez obzira na naknadne terminološke intervencije u slučaju Trepča, vreme za zaključak da je priča o evropskom putu najobičnije zamajavanje što konzumenti tabloidnih medija, reklo bi se, ionako misle?

Prema najnovijem istraživanju agencije Faktor plus, naime, na pitanje da li Srbija treba da postane članica EU, 41 odsto ispitanika odgovorilo je potvrdno, 30 odsto odrično, a 29 procenata ne zna ili nema stav. Istraživači su ocenili da je porast evroskepticizma posledica migrantske krize, trvenja u Uniji i odnosa u regionu i teško da se neko od tih objašnjenja može osporiti.

A da li je na tu promenu mogao uticati još jedan faktor, sasvim unutrašnji? Postoji, naime, jedan ne baš lako objašnjiv paradoks: dok vlada, makar formalno, na zakonodavnom planu, vodi proevropsku politiku, tiražni mediji koji su joj očigledno bliski vode intenzivnu antievropsku kampanju.
Prosečan konzument tabloida zato bi u ovom trenutku trebalo da ima pripremljene zalihe za rat u koji nas gura Zapad, prvenstveno Amerika. Naravno, pod uslovom da veruje svom omiljenom štivu, i da nije stoprocentno ubeđen da će Rusija, kako tvrde isti mediji, uspeti u nastojanjima da to zlo spreči pružanjem nesebične pomoći, prvenstveno u teškom naoružanju.

Uz uobičajene hajke protiv kritičara vlasti i već standardne optužbe o stranom plaćeništvu, pri čemu se, naravno, Rusija nikada ne tretira kao strana zemlja, a njeni finansijski abonenti ne zaslužuju epitet izdajnika, dva vodeća provučićevska tabloida celog leta su teoriju o ratu, u koji eto samo što nismo gurnuti, širila sinhrono i temeljno. I često su istog dana na naslovnoj strani imale iste tvrdnje koje tu teoriju potpiruju. Cela priča, naravno, imala je svoj eho i na često najgledanijoj televiziji, u kojoj je urednik jednog od tih tabloida, onaj koga premijer Aleksandar Vučić izuzetno ceni, čas gost, čas domaćin.

Kako razumeti tako šizofrenu situaciju? I kako je moguće da se takav drastični paradoks uporno održava niti Vučić odustaje od prozapadne politike, što se potvrdilo i u krizi oko Trepče, kada je lično prepeglao tvrdnju Marka Đurića, šefa Kancelarije za KiM, o ultimatumu Zapada i odbio njegovu inicijativu za obraćanje Savetu bezbednosti UN, niti njegova popularnost opada, uprkos porastu antizapadnog raspoloženja?

Izvori bliski državnom vrhu tvrde da je reč o potpuno pragmatičnom delovanju čiji krajnji cilj jeste onaj javno proklamovani priključenje Evropskoj uniji. Vučić, prema toj verziji, pokušava da sačuva svoje staro, radikalsko biračko telo, a time i većinsku podršku, neophodnu za nastavak započetih proevropskih procesa. Prema tim teorijama, radikalsko biračko telo moguće je održati negovanjem utiska koji oni već imaju prema kome je Vučić isti onaj stari nacionalista, koji samo trenutno namiguje Zapadu, pre svega iz finansijskih razloga. Ali mu je srce i dalje na Istoku ka kome će krenuti, kao što Vojislav Šešelj govori kad god bi trebalo da objasni promene u svom delovanju, čim se za to steknu uslovi.

Da dobar deo Vučićevih pristalica i dalje svog lidera vidi kao radikala u duši, često ističu i analitičari. I sasvim je moguće da takvo uverenje staroradikalskog biračkog tela olakšavaju tabloidni mediji koji akcentuju premijerove tvrde istupe u koje su redovno upakovani prozapadni potezi (tako je, recimo, u jednom tabloidu, vest o odluci Srbije da se ne meša u referendum u Republici Srbiji, zamaskirana pod naslovom u kome se tvrdilo da je Vučić zapretio da mu se ne dira RS).

Utisak o starom vuku u privremenoj jagnjećoj koži olakšava i činjenica da Vučićevo najbliže okruženje čine stari radikali nemerljivo ojačani jastrebom samoproklamovanim u levičara, Aleksandrom Vulinom. A čak se i od samih naprednjačkih funkcionera, u ekstremno neformalnim razgovorima, može čuti tvrdnja da je tri četvrtine vlade protiv EU, ali svoj intimni stav potiskuju uvereni u pragmatičnost stava dajte pare i pustite nas da vladamo.

Za politikologa Jovana Komšića, profesora Univerziteta u Novom Sadu, paradoks između proevropskih nastojanja vlasti i antievropske uređivačke politike bliskih joj medija, može biti taktički potez sa ciljem zadržavanja podrške ključne kod izjašnjavanja o strateški važnim pitanjima. To prevođenje žednih preko vode, onih koji nisu sposobni za racionalni pristup već samo glasaju za vođu, dodaje, može biti neka vrsta nužnog kompromisa sa realnim stanjem.

A to stanje je, prema njegovom mišljenju, posledica nedoslednog odnosa vladajućih elita, koje su podgrevale početne mitove, karakteristične za predmoderna društva, čiji je misaoni horizont omeđen poplavama, sušama, ratovima, pobedama.... Komšić podseća da u preovlađujućim strukturama srpskog društva ključno pitanje nije da li je trebalo da vodimo ratove, nego zašto smo ih izgubili. Elite misle da ne smeju ići žestoko protiv mitova i predrasuda, to se tumači kao avanturizam. Postoji strah da će nedovoljno nacionalne elite biti zbačene sa vlasti u korist tvrđih nacionalnih alternativa, kaže sagovornik NIN-a i podseća da čak ni DS nije imao snagu da harizmatski deluje na antievropski raspoloženi deo biračkog tela, zbog čega je bojažljivo išao evropskim putem.

Sadašnja elita, sa svojim nasleđenim kapitalom u nacionalnim krugovima, nema taj problem i mogla bi da krene sa destrukcijom nacionalno patriotskog prtljaga koji nas drži u kulturi bede i pretpolitičkom organizovanju, kaže Komšić. On podseća i da je, recimo, Ivica Dačić pre tri godine nudio poruke koje nadilaze mitologiju ratova, ali se vrlo brzo, usled konteksta koji kreira matrica konflikata u regionu, vratio u paranoju mitomanskog kruga. Premijer Vučić šalje poruku da Srbija mora budućnost graditi na evropskoj trajektoriji, što je značajan pomak i može uticati na proevropsko raspoloženje onog dela biračkog tela na koji građanska elita ne može. S druge strane, zadržavaju se načini komunikacije sa biračima koji podsećaju na tehnologiju 1990-ih tu su spoljni neprijatelji koji nam rade o glavi, tu su pretnje atentatima i sve to u medijima transparentno bliskim vlastima, kaže Komšić koji veruje da taj manihejski dualizam ne može dugo trajati.

Uvek postoji opasnost da previše kompromisa zarobi i učini neverodostojnim stratešku ideju, kaže naš sagovornik i ocenjuje da za realizaciju proevropskih obećanja nije bitan samo odnos moći partija u parlamentu. Vlast mora da se otvori za profesionalna udruženja, za elite znanja koje čine građansko društvo, a ne pripadaju broju od nekoliko stotina hiljada članova partija, jer samo ona imaju autentični interes za evrointegracije, kaže Komšić. On veruje da bi na takav način bila osnažena verodostojnost proevropske politike, uprkos snažnom pritisku jednog i drugog bloka sila koje ulaze u novu fazu hladnog rata, ali i problematičnim porukama samih predstavnika vlasti.

A da li postoji ona mogućnost promene politike kojoj se deo birača nada - što bi značilo i da je antievropska kampanja provladinih medija samo priprema terena za promenu kursa? Komšić takav rasplet ne odbacuje, ali prognozira da na kategoričan odgovor nećemo čekati duže od godinu, dve. Ostaje samo da se nadamo da do tad nećemo zaratiti, bez obzira na saznavanja i trud poverljivih medija.