Nema države, postoje samo mržnja i prezir

Foto Mitar Mitrović

Zoran Ćirić uz pionirski poduhvat transponovanja rokenrol mitologije u okoštalu srpsku književnost i uvođenja žanrovske estetike u sferu visoke, klasične literature uspeo je da bude i zvanično optužen za, navodno, vrlo opasne pretnje upućene sada već bivšem gradonačelniku Niša. Utisak je da se tokom skoro trogodišnjeg sudskog procesa stvorila vrlo napeta i apsurdna situacija u kojoj je dobitnik NIN-ove nagrade 2001. za roman Hobo i kontroverzni tvorac Nišvila postao lik iz neke od svojih knjiga.

Mohamedalijevsko ponašanje Magični Ćira demonstrirao je i prilikom ugovaranja intervjua za NIN, u jednom kafiću u niškom naselju Duvanište. Raspoloženje za veselo tračanje naglo je splaslo kada je spazio da Mančester junajted od Mančester sitija gubi sa 2:0. LJubazno, ali nervozno, pozdravio se i odjurio, ali na rastanku nije zaboravio da mi tutne u ruke svoj najnoviji roman Zaustavno vreme, u kome je jedan od likova - Duh Aleksa Fergusona. Istinski sam uživao čitajući roman, uz neverovatan utisak da ga je Ćirić pisao sa terase mog beogradskog stana na Vračaru, koji gleda na stadion FK Obilić

Pisao si trilere, komedije, melodrame, pornografiju, političku satiru, putopisnu prozu, gangsterske sage i poetične refleksije. Posle svega, ko je onaj pravi Ćirić, ako uopšte postoji? Ili je bolje da te pitam kojem Ćiriću da verujemo?

Ti barem znaš da Ćiriću ne treba verovati, bio si mi urednik u NIN-u, u mom drugom mandatu. Pola godine si me štitio od kolegijuma, kao i od glavnog junaka mojih kolumni, tadašnjeg predsednika Tadića. Tako si mi barem govorio. Ali, kada su došli novi vlasnici i skinuli mi honorar sa devet na tri hiljade dinara, ti si `ladno prešao preko toga i ubeđivao me da nastavim saradnju. Čak si mi servirao priču kako ću imati sjajan roman o Boti. Tu sam definitivno skontao da me doživljavaš kao dvorsku ludu i talentovanu budalu. Mislim, kakav to idiot treba neko da bude pa da poželi da napiše roman o Borisu Tadiću?

Čekaj! Ti si sam izabrao taj koncept, da pišeš priče u kojima je Magični Ćira savetnik za seksualnu socijalu predsednika Bote. Ja sam ti samo predložio da te priče zaokružiš u roman

Pre svega, svaka od tih priča je bila zasebna celina i uopšte ti nisam nijednom spomenuo da imam bilo kakvu nameru da to pretočim u roman. A ono mnogo važnije nije u pitanju samo novac. Vrlo dobro si znao da im je to način da me elegantno nateraju da sam odem. Zaboga, na šta bi ličilo da me otvoreno oteraju iz NIN-a? Zar da ih neko optuži za cenzuru?

`Ajde, ne kukaj više! Da si ostao, sve bi se to brzo sredilo. Nego se tebi više nisu pisale kolumne. Spominjao si neki projekat koji je trebalo da završiš za izdavača sa kojim si potpisao ugovor?

Ako Služba tako kaže, onda je to zvanična legenda. Samo se sećam i kako ste me preklinjali da napišem tekst o sahrani Šabana Bajramovića. Zvao si me dan uoči sahrane, totalni cajtnot, plus ja još sveže mamuran od ko zna kojeg razvoda, plus mi se zgadilo kako su Šabana i mrtvog mrcvarili. Ali, jok, ti zapeo ko Hilari Klinton! Pri čemu ja nisam bio ni Bil, ni Holbruk, već Monika Levinski!

Kad smo već kod bračnog para Klinton, u finalu romana Zaustavno vreme odjekuje poklič nož, fudbal, žica/ biće opet Srebrenica. Znam da voliš da čačkaš mečku ali da se nisi malo preigrao?

Preigrali su se oni koji uporno pokušavaju da od Srebrenice naprave najskuplju srpsku reč.

Zašto ti je bila potrebna takva provokacija?

To nije provokacija, to je navijačka mantra koju publika izvikuje po direktivi gazde kluba. Ako si već pročitao Zaustavno vreme ne možeš da porekneš da taj poklič ima dramaturško opravdanje. A to što se neko uživljava u nekakvu svetsku muku izigravajući moralnog arbitra nije moj problem. Izabrao sam da pišem o ljudima a ne o idejama.

Nemoj mi reći da nisi računao na mogućnost da će čitaoci tu mantru shvatiti kao tvoju proročansku poruku?

Verovao ili ne, nisam prorok i ne pišem poruke. A kako će čitaoci doživeti to što su pročitali na to ne mogu da utičem. Sve dok čitaju, u redu je.

Dobro, navedi mi književni razlog za ovakvo zloslutno spominjanje Srebrenice?

Ako hoćeš da napišeš fudbalski triler onda moraš da koristiš, između ostalog, i navijački folklor. A svi znamo koliko je taj folklor živopisan i politikantski krvoločan.

Očekivao sam da ćeš da se vadiš na autentičnost.

Nema tu nikakve autentičnosti. Sve te navijačke parole su smišljene u elitističkim salonima na obodima sela Dorćol i Vračar.

Primetio sam da si pomalo opsednut prestonicom. Izgleda kao da ne možeš da prežališ što te je establišment šutnuo?

Nikada nisam pripadao nikakvom establišmentu, pa nisam ni mogao da budem šutnut. Ja za njih, kao, ne postojim to je igra koju igraju. E, o takvoj igri pripoveda Zaustavno vreme. Fudbal se po tim pravilima ne razlikuje od flipera, niti lopta od kašikare. I nije tu bitan neki zadrti samozvani pisac Magični, ili njemu slični gubitnici. Ne, ulog u toj igri je mnogo, mnogo veći, a sama igra je ništa drugo nego frakcionaška borba unutar srpske prtene elite radi preraspodele plena. E, sad, šta se sve pod plenom podrazumeva to ti, kao visoki saradnik Službe, mnogo bolje znaš.

Slabo si obavešten. Ja sam stara Udba, ne misliš, valjda, da bih pristao da mi šef bude doktor Nebojša Stefanović?

A-ha! Znači, čita me i Stara Udba. Hm, ima smisla. Da nije tako ne bi ni radio intervju sa mnom, zar ne?

Ispada da Zaustavno vreme nije fudbalski nego politički triler.

Meni dobro zvuči stadionski roman, ali to ne isključuje politiku kao pokretačku silu koja stoji iza većine dešavanja. Nisam politički angažovani pisac, niti pišem takvu vrstu literature, tako da roman doživljavam kao epsku sagu o ratovanju duha Aleksa Fergusona protiv duha Gavrila Principa.

Otkud sada iskrsnu Gavrilo Princip, kada ga nema u romanu?

Duh najvećeg srpskog mučenika je prisutan u svakoj srpskoj priči. A Zaustavno vreme ne može biti srpskija pripovest, jer je karnevalsko svedočanstvo o tome kako su potomci onih koji su uzvikivali Bolje grob nego rob i Bolje rat nego pakt naterali sebe da poveruju da je moguće srušiti vlast šetnjama i duvanjem u pištaljke. E, kada su se na svojoj koži uverili da ih ni najziheraškiji kukavičluk ne može spasti, onda su se dohvatili fudbalskih parola. Kako ih zažareno urlaju rekao bih da su im to poslednje molitve.

A kako tumačiš to što navijači niškog Radničkog na svakoj utakmici vrlo besno skandiraju Mrzim Beograd?

Oh, to je sada već čista mržnja i daleko prevazilazi nivo navijačkog huliganizma. Tradicionalni animozitet između Beograda i Niša se oteo svakoj kontroli i prešao u patološku destrukciju. Da u ovoj zemlji postoji mozak poput Edgara DŽej Huvera, taj bi odavno prepoznao ovaj fenomen kao najveću pretnju po unutrašnju bezbednost države. Ali ovde nema države, postoje samo mržnja i prezir, kojim se maskira džinovski tranzicijski lopovluk. Samo, čini mi se da su se eksperti za srpski kapitalizam malo više preračunali. Ako pukne ovaj čir na guzici ode njima i glava i guzica.

Još u prošloj deceniji napisao si roman Slivnik, koji govori o niško-beogradskim perverzijama

Ma, Slivnik je stilizovana satira u odnosu na realnost koja nije nimalo satirična već brutalna. Beograd otvoreno prezire Niš, kao i ostalu unutrašnjost on je u svom njujorškom tripu. A zašto i ne bi bio kad su u Beogradu svi novci, svi poslovi, svi važni ljudi, svi prestižni događaji, sve institucije sistema dakle, kompletna moć stanuje u pobosančenom krugu dvojke Za to vreme u Nišu bukti ratnički gnev prema prestonici. Zapravo, to je i jedino što je još živo u Nišu. U rodnom gradu moje majke više nema ničeg, beda i očaj su poprimili metafizičke razmere. Niš je samo skraćenica za ništavilo. I nije ovde u pitanju ono srpsko ludilo, koje je postalo alibi za svaku katastrofu koja nas zadesi. Ovo je sasvim logična posledica maloumne, slepačke, ekstremno antinarodne politike ovdašnjeg državnog vrha. Čiji su glavni projekti Beograd na vodi i Niš u katakombama. Bojim se da je skorojevićki nihilizam otišao predaleko i da se sva ta međugradska zajebancija neće završiti na zapenavljenim parolama.

I oni tvoji SMS-ovi upućeni bivšem gradonačelniku Niša zvuče vrlo zapenavljeno.

Koji moji SMS-ovi?

Oni zbog kojih si osuđen. Doduše, kao neuspeli Gavrilo Princip. `Ajde, priznaj, da li ti se ostvario san?

Jovanoviću, obuzdaj svoj cinizam. Jer ako posle Doktora Policije i Magični podigne tužbu protiv NIN-a zbog klevete mislim da ćete završiti kao onomad Evropljanin.

Tebi se izgleda osladilo da pretiš. Prvo gradonačelniku Niša, sada meni. Je li Vučić sledeći?

Pusti ti Vučića, on je sam sebi najveća pretnja. Nego, je l imaš ti dokaze da sam ja pisao i slao te famozne, preteće SMS-poruke?



Šta će meni dokazi? Nisam te ja osudio već sud. Na osnovu nečega su morali da te osude, zar ne?

Da su morali morali su. Ali im to nije nikakvo opravdanje za saučesništvo u zločinu koji je izvršen nada mnom.

Nisu li to suviše teške reči za obično suđenje zbog navodnih pretnji?

Ovo nije suđenje. Ovo je rat. A ti vrlo dobro znaš da se rat završava samo na jedan način.

Čekaj, bre, najpre si govorio kako su te poruke deo tvog performansa u sklopu rada na novom romanu, pozivao se na neprikosnovenost umetničkih sloboda, a sada tvrdiš da ti to nisi ni pisao?

Pod jedan: nikada, ali baš nikada nisam spominjao umetničke slobode. Naprosto, ne verujem u umetničke slobode i sumnjiv mi je svako ko blebeće o njima. To je ista budalaština kao i tzv ljudska prava. Pod dva: performans je počeo tek kada su krenule predistražne radnje sa medijskim linčom, tajnim ucenama i javnim pretnjama u sudnici. A moje izjave su deo drevne strategije navlačenja, način da ih namamkam u živo blato i da im uzvratim tamo gde će najviše da ga osete.

Stvarno veruješ da možeš da ih pobediš?

Tvoje je da daš sve od sebe. Svi prokleto dobro znamo da individualac ne može pobediti sistem. Ali, ako se iskreno potrudiš možeš ih raskrinkati tako da ih zasvrbi na bolnom mestu. U ovom mom slučaju, lokalne moćnike je sjebala njihova bezgranična bahatost. I sada su gadno pobesneli i žele da idu do kraja, da me eliminišu. Ako već nemaju dokaze, onda mora i mene da nema. Zato sam u završnoj reči, pred svedocima, decidirano saopštio sudiji kako mi ni oslobađajuća presuda ne znači ništa sve dok Veliki Vođa ne pacifikuje svoj niški odred za prevaspitavanje nepodobnih.

Šta običan svet u Nišu misli o ovom slučaju?

Obični, prostodušni ljudi mi govore: eto, pobedio si, pao je gradonačelnik, pao je ministar pravosuđa, mediji te hvale kao velikog pisca, a pare za kaznu ćemo skupiti, i šta hoćeš više? E, to je najdelikatniji momenat. Zamka za egzibicionističke oportuniste. Jednostavno, previše miriše na pravedničku idilu a to ne biva. Ne verujem u pravdu, ne verujem u jednu jedinu istinu. Verujem u veru, a vera znači neprekidno iskupljenje, borbu do poslednjeg daha. Ako veruješ u borbu, nikako ne smeš stati na pola puta. To je gore od svakog poraza. To je bezbedna predaja. Znaš, dosta dugo je moje delo štitilo mene sada je kucnuo čas da ja zaštitim svoje delo, i to na vrlo bukvalan način. Jer, Zoran Ćirić je srpski pisac ali ne znam koliko je Zoran Ćirić građanin Srbije.

Imaš li neku predstavu zašto su se ovoliko ostrvili na tebe?

Cela ova kampanja mi je iracionalna. Nemam nikakvu političku težinu, ne pripadam nijednoj interesnoj grupi, nisam ničiji član ili saradnik. Ne znam ima li u Srbiji većeg autsajdera i marginalca od mene Dobro, jasno mi je da mi neće nikada oprostiti što sam nadigao grdnu dževu u vezi one moronske proslave Milanskog edikta. To je bila preskupa muljačina i kad-tad će doći na naplatu. Činjenica je da je, uprkos zaveri ćutanja dirigovanoj s vrha, izbio nemali skandal kad su morali da obelodane neke cifre, i sva je prilika da se ekumenska ekipa nije utalila onako i onoliko kako su zacrtali u svom prvom petogodišnjem planu. Takođe, sigurno mi nije pomoglo ni to što sam u intervjuu Politici, pre dve godine, Briselski sporazum nazvao aktom veleizdaje. Ili što permanentno razbucavam trule mitove o Kosovu, o majčici Crkvi, ili o Četvrtom rajhu u koji hrlimo na potpuno isti način kao u vreme onog prethodnog, daleko glamuroznijeg, Trećeg rajha. Kad ovako nabrajam, shvatim kako nije da nisam grešio i bio nevaljao, pa i pogan. A političari su osetljive duše, njihova suptilna srca pogađa svaka nijansa



A šta ako narodu prija život u diktaturi?

Znaju Srbi da diktatura mnogo manje boli od demokratske tranzicije, ali ovde je na delu tiranija neuzvraćene ljubavi i to rađa patnju sa šifriranim dijagnozama. Mentalna higijena strašno trpi!

Deluje mi kao da ti je stalo da prošire optužnicu.

Ako su se već toliko nameračili na mene, neka me bar osude za nešto zaista ozbiljno. Ovo je suviše tanka, providna nameštaljka. Baš hoće da me ponize do dna, a to im ne mogu dozvoliti.

I zato govoriš o gerilskoj borbi kao jedinom načinu da se nešto promeni?

Odavno dumam o blagodetima delanja klasno osvešćene urbane gerile. Tragična je ironija da su se Srbiji umesto Crvenih brigada dogodile Crvene beretke. To je možda i najveći zajeb koji nas je zadesio u novije doba. Plus činjenica da je Milošević tek u Hagu otkrio da je Srbin. Kakav istorijski usud!

Je li i srpski Bader-Majnhof deo tog kosmičkog scenarija?

Uh, to bi bilo zabavno. Bader-Majnhof su moji heroji iz gimnazijskih dana i ostao sam njihov sledbenik do dana današnjeg. Čoveče, pa oni su u ono vreme delovali kao neki rokenrol bend, nešto između Velveta i Stonsa. Evo, priznajem da sam postao anarhista zbog Gudrun Enslin, a ne zbog Kropotkina. Nijedan manifest, nikakav mudrijaški zavet ne može da se meri sa dugačkim, vitkim ženskim nogama. Način na koji je Gudrun Enslin nosila farmerice to je bila revolucija!