Istorijski dan ili Pirova pobeda

Foto Dušan Milenković

Pobeda malog čoveka protiv moćnih banaka izazvala je prethodne nedelje oduševljenje među običnim smrtnicima i dužnicima, dala vetar u leđa hiljadama zaduženih u švajcarskim francima da nalik anonimnom Novosađaninu tuže banku, ali i naterala Vrhovni kasacioni sud da se odredi prema ovom, odnosno budućim sličnim slučajevima. NIN-u je u ovom sudu potvrđena do sada nezvanična informacija da će sud zauzeti svoj stav ali, kako kaže portparol Biljana Rakić, još uvek ne mogu da kažu kada će to biti, kao i kakav će stav sud da zauzme.
Pomenutoj pobedi, baš kao i stavu koji se sada očekuje od Vrhovnog kasacionog suda, jer bi on trebalo da nižim sudskim instancama, i prvostepenim i drugostepenim sudovima, da smernice prilikom odlučivanja u kasnijim predmetima sa istim tužbenim zahtevom, ruku na srce, doprinelo je i najpre stručno, a onda i medijsko istupanje Dragiše Slijepčevića, sudije Ustavnog suda.

Izučavajući položaj zaduženih u švajcarskim francima, ovaj sudija ustvrdio je da su nevolja ovih dužnika i nemogućnost da izmiruju svoje rate, ali i na hiljade potencijalnih sudskih tužbi prvorazredno pitanje za Vrhovni kasacioni sud. Nagoveštajem da se raskidom ugovora o kreditu može rešiti problem oko 20.000 zaduženih u švajcarskim francima, te tvrdnjom da je ovo svojevrsni ispit za srpsko sudstvo, on je ne samo ohrabrio ove nesrećnike da tuže banke, nego, čini se, pokrenuo i lavinu mogućih tužbi, ali i drugih dilema i u srpskom sudstvu i u srpskom bankarstvu.

Ono što je do sada izgledalo nezamislivo, jer su svi raniji pokušaji zaduženih u švajcarcima da od države i Narodne banke izdejstvuju rešenje svojih problema propali, praktično bi preko noći moglo da postane nova sudska praksa. Prva pravosnažna i izvršna presuda koju je nedavno doneo Apelacioni sud u Novom Sadu, potvrdivši tako odluku prvostepenog suda, javnosti nepoznatom dužniku donela je raskid ugovora o kreditu, a udruženju Efektiva koje se bavi zaštitom prava zaduženih u francima na stotine upita dnevno drugih dužnika koji bi sada da odvojeno ili zajedno tuže svoje banke.

Po još nečemu bi se ova presuda mogla smatrati istorijskom, kako vole da je nazivaju borci za prava zaduženih u švajcarcima.
Apelacioni sud je raskinuo ugovor ne zbog toga što je banka, u ovom konkretnom slučaju Erste, kršila sklopljeni ugovor sa klijentom i proizvoljno povećavala kamatne stope, a time i svoju zaradu, nego zbog toga što je klijent doveden u nepovoljan položaj, jer je švajcarski franak od trenutka sklapanja ugovora do trenutka veštačenja ojačao za 129 odsto. Plastično objašnjeno, zbog takvog skoka švajcarskog franka, za koji nisu odgovorni ni klijent ni banka, nego nepredviđene okolnosti, ovaj klijent, iako je od banke uzeo sedam miliona dinara, a već joj vratio 6,5 miliona, dugovao je još 13 miliona dinara i sud je pozivajući se na odredbe Zakona o obligacionim odnosima utvrdio da je tužba klijenta za raskid ugovora sa bankom osnovana, jer su nastupile promenjene okolnosti koje idu na štetu dužnika.

I bez mišljenja Vrhovnog kasacionog suda, pravnici sa kojima je NIN razgovarao kažu da će sudovi nakon ovakve presude lakše donositi odluke o raskidu ugovora, te je za očekivati da tek sada nastupi lavina tužbi protiv banaka. Dejan Gavrilović iz Efektive kaže za NIN da on i njegovo udruženje već pozivaju zadužene u švajcarcima da se njih 10, koji su uzeli kredit od iste banke, udruže u tužbama kako bi podelili troškove sudskog spora, te očekuje da će sudovi u dogledno vreme rešiti ono što država nije htela, a što je urađeno u Mađarskoj ili Hrvatskoj, gde su ovi krediti ili konvertovani u domaću valutu ili su na drugi način muke zaduženih rešavane. Gavrilović objašnjava da je praksa pokazala da su tužbe za ništavost ugovora o kreditu teško prolazile kod apelacionih sudova, zbog čega je ovo udruženje i pozvalo zadužene da zahtevaju raskid ugovora.

Nevolja je u tome što je ništavost ugovora mnogo povoljnija opcija za zaduženog klijenta banke, ali je praktično nemoguće dokazati da je banka bila nesavesna strana, odnosno da je, kolokvijalno govoreći, namerno dovela klijenta u situaciju da ne može otplaćivati uzeti kredit. Sa druge strane, raskid ugovora, koji je bio i predmet ovog istorijskog spora nije zauvek zatvorena priča. I nakon ove presude, na ugovornim stranama, na banci i klijentu ostaje da se vansudski ili u parničnom postupku dogovore kako će izmiriti obaveze jedan prema drugome i ko kome šta duguje nakon što se ugovor raskine.

Pitanja koja čekaju na odgovor je dakle mnogo, pa bankari iako nerado govore o ovome, ipak upozoravaju da banke i u slučaju raskida ugovora imaju hipoteku koju mogu aktivirati, i tako se naplatiti, što znači da klijent može ostati bez stana, iako je nakon presude izgledalo kao da raskid ugovora o kreditu klijentu obezbeđuje da zadrži stan zbog kojeg je i uzeo bankarski kredit. Upozoravaju da valutna klauzula ne može biti razlog za raskid ugovora, jer su klijenti na vreme bili upozoreni da kurs valute za koju je njihov kredit vezan varira tokom perioda otplate i nisu dovedeni u zabludu, ali i da će sigurno tražiti naknadu štete ukoliko dođe do raskida ugovora o kreditima jer na to, tvrde, banke imaju pravo.

Nije netačno da su klijenti banaka znali da njihov kredit zavisi od kursa švajcarskog franka, čiju vrednost niko nije mogao da predvidi, ali se oko 20.000 ovakvih dužnika polakomilo za niskim kamatnim stopama i kursom koji je u to vreme iznosio manje od 50 dinara, za razliku od evra koji je vredeo blizu 80 dinara, a pritom su i kamatne stope za kredite indeksirane u evrima bile znatno veće, pa je to ovakve kredite činilo nepovoljnijim. I država se pre desetak godina, kada su švajcarci, ušli na srpsko bankarsko tržište ponašala pomalo šizofreno, pa je za razliku od tadašnjeg guvernera Radovana Jelašića koji je upozoravao da se krediti u švajcarcima ne uzimaju upravo zbog nepredvidivog kursa, Vlada oličena u ministru finansija pozivala građane da to slobodno čine, uveravajući ih da će imati mogućnost da jednom u toku otplate svoj kredit konvertuju u evro, ukoliko dođe do drastičnog skoka vrednosti franka. Kada se to desilo, konverzija se ispostavila kao nemoguća misija, toliko nepovoljna da im je lakše bilo da vraćaju kredit u švajcarcima, iako su im rate odjednom postale duplo veće od onih koje su plaćali do tada.



Bankari, dakle, tvrde da raskid ugovora nije rešenje za zadužene u švajcarskim francima, dok sudija Slijepčević smatra da jeste. Dilema je da li iz njih govori pravničko znanje ili strah od toga šta bi ova presuda mogla da donese, jer niko u Srbiji trenutno ne može da odgovori na pitanje gde je granica na kojoj povoljnost prelazi u nepovoljnost, pa bi sada i zaduženi u evrima zbog osećaja da su diskriminisani, mogli pohrliti da tuže banke zahtevajući raskid ugovora o kreditu, jer je i u ovom sudskom sporu veštačenjem utvrđeno da je franak apresirao za 129 odsto, a evro za 57 procenata. Na ovakvo pitanje NIN-a, Dejan Gavrilović iz Efektive odgovara da je namera ovog udruženja da i zadužene u evrima pozove da, ukoliko imaju osnova, tuže banke i da traže raskid ugovora o kreditu, dok advokat Miroslav Rnjaković, zastupnik anonimnog Novosađanina, kaže za NIN da gotovo i ne postoji šansa da sudovi presude u korist klijenta u takvoj situaciji. Rnjaković kaže da je Srbija evroizovana zemlja, te da NBS praktično štiti dinar od prevelikih oscilacija na tržištu, pa bi nepovoljne okolnosti u tim slučajevima bilo nemoguće dokazati, a i evro je apresirao manje od švajcarskog franka.

Za razliku od dužnika u evrima, zaduženi u švajcarcima imaju se čemu nadati, ako im je raskid ugovora nekakva šansa da smanje troškove kredita i sačuvaju stan, i pod uslovom da se kasnije, prilikom razvoda od banke i podele imovine i dugovanja ne pokaju što su uopšte i tužili, pošto se ispostavi da računica po kojoj im se dugovanja banci smanjuju za 30 do 50 odsto nije dobro izračunata.

Ovo je, dakle, prva ovakva pravosnažna i izvršna presuda u Srbiji, na koju nema prava žalbe, ali Erste banka ima pravo da zahteva reviziju postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom. Međutim, u ovoj banci za NIN kažu da je stav banke da se uzdržava od komentarisanja bilo kog sudskog postupka. Miroslav Rnjaković, pak, očekuje da će takav zahtev biti i upućen.

Za razliku od njega, Gavrilović smatra da to banka neće uraditi, jer bi potvrđivanje presude značilo definitivno pokretanje lavine tužbi klijenata zaduženih u švajcarcima protiv banaka sa unapred poznatim ishodom. Presudama u korist dužnika. Ovako, bez te revizije, i još uvek bez stava Vrhovnog kasacionog suda, različiti sudovi mogli bi različito i da odlučuju, jer su raniji pokušaji da se ugovor o kreditu raskine ili u postupku pred višim sudskim instancama ili su prvostepeni sudovi doneli presudu u korist banke, pa su ti predmeti nakon uložene tužbe Apelacionom sudu vraćeni na ponovni postupak.

Bankari zasada ćute. Možda zato što su zatečeni ovakvom sudskom odlukom, ali i inicijativom jednog sudije Ustavnog suda koji je svoje kolege pozvao da zauzmu stav, odnosno pronađu rešenje za zadužene u švajcarskim francima, jer bi u suprotnom ovakvi sporovi mogli doći i pred Ustavni sud, a onda i pred Evropski sud za ljudska prava, ukoliko akdekvatnog pravnog leka u Srbiji nema. Jer navikli su srpski bankari da im država izlazi u susret, pa su i sami ranije odbijali predlagana sistemska rešenja za zadužene u francima, ali zato sada, makar i nezvanično, idu dotle da tvrde da bi ovakve presude, ukoliko postanu sudska praksa, mogle uzdrmati ceo srpski bankarski sistem, jer privreda i građani trenutno duguju oko 18 milijardi evra. Zato će zli jezici reći da ćute, jer pripremaju neki kontraudar u pokušaju da odbrane svoje bilanse i profite. Pogotovo ako se pokaže da je ova presuda uvod u mnoge pobede, kako zaduženih u švajcarcima tako i onih koji imaju kredite indeksirane u evrima, a zaduživali su se pre osam, devet ili deset godina kada je on vredeo gotovo 50 dinara manje no što vredi danas. Nije nemoguće ni ono što se dešavalo u nekim susednim zemljama, u kojima su banke zbog izgubljenih sudskih sporova odlučile da tuže državu. Naravno, uz odštetne zahteve koji se mere stotina miliona evra.