Snovi i padovi jedne generacije

Prošlo je tačno 40 godina od emitovanja serije Grlom u jagode. Gledaoci su je prvi put gledali od 4. avgusta, do 6. oktobra 1976. godine. I od tada, svako malo, TV Beograd, a potom RTS emitovali su priču o životu Baneta Bumbara, Ušketa, Mikija Rubiroze, Boce Čombeta Publika je volela te junake koje su igrali Branko Cvejić, Aleksandar Berček, Predrag Miki Manojlović, Bogdan Diklić, Olivera Marković, Gordana Marić, Danilo Bata Stojković, Đurđija Cvetić, Josif Tatić, Rahela Ferari

U Dvorani Kulturnog centra u Beogradu, od 28. do 30. oktobra biće organizovana projekcija svih epizoda serije Grlom u jagode, razgovor sa autorima i glumcima, izložba Zasluge za obeležavanje četiri decenije od emitovanja ove serije pripadaju reditelju Stefanu Arsenijeviću i fotografu Maji Medić. Oni su ujedno i priređivači knjige Grlom u jagode 40 godina TV serije koja u izdanju Kulturnog centra Beograda i Vulkana izlazi za Sajam knjiga. Partneri u projektu su Radio-televizija Srbije, Filmski centar Srbije, Vulkan izdavaštvo i Canon.

U knjizi Grlom u jagode 40 godina TV serije, Stefan Arsenijević postavlja nekoliko osnovnih pitanja: U čemu je tajna dugovečnosti serije Grlom u jagode? Zašto se replike iz serije i danas citiraju? Zašto je Bane Bumbar junak i našeg vremena? Zašto i 40 godina kasnije ljudi toliko emotivno reaguju na nju?

Ovaj reditelj ujedno i nudi nekoliko mogućih odgovora:
Pre svega zato što je serija iskren i autentičan portret jedne naše porodice, pa samim tim i društva. Za razliku od većine domaćih serija koje pokušavaju da liče na strane ili stvaraju idealizovanu sliku nas i naše slavne prošlosti, Grlom u jagode nas prikazuje takvim kakvi zaista jesmo. I to čini istovremeno sa ljubavlju, ironijom, osećanjem gorčine, sete, promašenosti. Koristeći nostalgiju kao postupak, serija fetišizira jedno vreme i jednu generaciju, ali istovremeno je kritikuje razotkrivajući malograđanštinu i palanački mentalitet. Osećajući ove protivrečne i kompleskne emocije, kao publika instinktivno znamo da gledamo nešto istinito, nešto blizu života.

Druga važna stvar je autentična, fascinantna struktura same serije. Vešto mešanje različitih vremenskih tokova u rasponu od 30 godina, preplitanje igranog, dokumentarnog i kvazidokumentarnog materijala, fragmentarna struktura... Srđan Karanović je demonstrirao veliko scenarističko i rediteljsko majstorstvo stvarajući ovu ambicioznu i originalnu seriju koja, kao i sve vrhunske stvari, naoko pleni lakoćom.

Grlom u jagode su istorija običnog, građanskog života u Beogradu posle II svetskog rata. I možda zato i osećamo tako jaku emociju prema seriji. Govoreći o njoj, mi govorimo o sebi. O tome šta smo bili, šta smo sanjali, šta smo mogli da postanemo, ali nismo. Čak i ako, poput priređivača ove knjige, nikada zaista nismo živeli u tom vremenu.

Sam autor, scenarista i reditelj Srđana Karanović mi je o ovoj seriji pre desetak godina svedočio:
Taj film, jer ja seriju zovem filmom, zapravo se bavio nostalgijom, pošto sam želeo da sačuvam neko vreme koje je tada bilo tu iza ćoška, ali sa brojnim flešbekovima to je zapravo vremeplov nekoliko generacija sa dobrom dozom nostalgije. Ili, da ponovim ono što sam već ranije rekao, da je to priča o odrastanju prve gradske generacije posle Drugog svetskog rata kojoj smo pripadali Rajko Grlić i ja, ali i većina glavnih glumaca i najvitalnijih članova ekipe. Za mene je to uvek bila priča o razmaženom, simpatičnom i odlučnom mladiću Banetu Bumbaru, koji na kraju tone u mediokritetstvo.

Junak ove serije, glumac Branko Cvejić imao je nadimak koji mu je dao slavni reditelj i osnivač Jugoslovenskog dramskog pozorišta Bojan Stupica. Uz saglasnost Srđana Karanovića, taj nadimak je postao njegovo ime u seriji i Bane Bumbar ga je proslavio. Nedavno mi je o Banetu Bumbaru govorio:
Dugo sam mislio da je za to što mi se desilo, sa tom ulogom, najprikladniji jedan izraz koji sam upamtio od reditelja, pisca i prijatelja Žike Pavlovića, a on glasi skoposuvio si se! A to znači, da sam u neku ruku bio lažno skroman, da sam se femkao. Međutim, što više prolaze godine, sve mi je lakše da odgovorim na to pitanje. Za ovih nekoliko decenija, pokazalo se da je to bio jedan izuzetno značajan posao čijem uspehu su doprineli svi koji su u njemu učestvovali. Tako je bilo i sa mojom glavnom ulogom. Ne možete biti protagonista tako velikog i dobrog poduhvata, a da niste i sami doprineli uspehu. Kada imate u vidu koliku je popularnost i kakve kritike dobila ta serija, mogu da kažem da je to moj najveći uspeh. Drugi uspeh je ono što sam uradio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu tokom godina u kojima sam bio upravnik. I da pojednostavim da sam samo odigrao Baneta Bumbara i uradio ono što sam za petnaestak godina uradio u JDP, imao bih razloga da budem srećan.



Lik Ušketa u ovoj seriji igrao je Aleksandar Berček, koji danas, u knjizi odgovara na pitanje: serija se snima sedamdesetih, a priča o šezdesetim godinama dvadesetog veka, što nije velika vremenska distanca, ali u seriji postoji taj nostalgični otklon. Da li se osećala velika razlika između te dve decenije?

Bilo je razlike, jer te ideale koje smo imali mi, koji smo živeli u varošima po unutrašnjosti, i ovi, koji su živeli u Beogradu živeli smo u dve države. U unutrašnjosti su bili mnogo ozbiljniji problemi. Tada je bilo lakše živeti u gradu, sada je obrnuto. Ja do desete godine nisam znao šta je struja, nisam video avion. Mi nismo imali tako dramatičnih dilema šta ćemo, kao što je prikazano u seriji.

Zašto glupi Uške?

Zato što te ideale koje su ostali junaci imali farmerke, put na more, u inostranstvo... Ušketa nije interesovalo. On je hteo da završi fakultet, da se zaposli i da se oženi sve onako kako ide po redu. E, to se nije uklapalo u njihove površne opservacije o životu. I zato je dobio takav nadimak. To su osvete tih osrednjaka, kao i u školi, kad je neko vredan, ima dobre ocene on je štreber i niko neće s njim da se druži. To rade samo osrednjaci, koji to i ostaju u životu. Od njih ništa ne zavisi. Tako da je zapravo Uške, u tom životnom delu, najgore prošao. On je sve na vreme i kako treba uradio, ali nije mogao da pokaže to što zna i otišao je u jednu vrstu melanholije, depresije... i malo alkohola.

Treba znati da, u trenutku kada je snimana serija, Srđan Karanović je imao 29 godina i gotovo da je bio najstariji u ekipi. Mnogo puta je Karanović ponavljao da je ogromna zasluga za sve što je bilo novo i dobro na TV Beograd imala urednica Zora Korać, koja je širom otvorila vrata tadašnjim mladim autorima, pre svega rediteljima. Tako je bilo i sa ovom serijom. Jedan od njenih junaka, glumac Predrag Miki Manojlović koji se u pomenutoj knjizi priseća kakva je bila recepcija serije kada je prvi put emitovana i odgovara na pitanja da li je očekivao toliki uspeh i kako tumači njenu dugovečnost?

Prva izuzetna popularnost serije Grlom u jagode bila je rezultat i potreba širokog televizijskog gledališta, i kulturnog nivoa publike, i srećnog susreta originalnog dela sa duhom vremena. Repriza je bilo mnogo. Upoređivati popularnost današnjih serija sa serijom Grlom u jagode je neumesno. Kulturni nivo celog društva se obrušio, sakrio se u misleće ljude kojih je sve manje. Dugovečnost serije se može objasniti i potrebom bega od srpskih pornografskih televizija tokom ratova i kasnije do danas, do katastrofalnog rada čuvene RRA, koja je gomilom dozvola za nacionalne frekvencije omogućila da se dno smisla tako važnog medija kao što je televizija dotakne brzo i u njemu pusti dobok koren neuništive biljke zvane primitivizam. Popularnost serije Grlom u jagode ne jenjava dok ima ljudi koji prepoznaju razornost takvog duha, kulove na dužnostima koje ne mogu vršiti, svuda oko nas moldavski stajling i mode de vie muškaraca i žena koji ne pamte osamdesete niti bilo koju raniju epohu. A njih je sve više. Mislim da je srpski projekt ofanzivnog turbofolka, kao način da se vlada državom, dodatno uništio snage koje su Jugoslaviju mogle sačuvati od posledica interesa velikih sila i lokalnih giganata neznalica i šovinista.

Uloga Boce Čombeta bila je prva velika uloga Bogdana Diklića koji će tek posle toga početi karijeru uspešnog glumca. Na pitanja da li je osećao izvestan pritisak s obzirom na tu veliku šansu i kako je bilo na snimanju, popularni Dik je u knjizi odgovorio: Ne. Nikada nisam imao negativnu ambiciju, samo veliki osećaj odgovornosti. Nikada nijedan posao nisam doživljavao sudbinski, ali se ispostavilo da me je serija Grlom u jagode u priličnoj meri demantovala, barem što se moje profesije tiče, ona je bila moja odskočna daska. Taj veliki osećaj odgovornosti bio je prisutan prvih dana snimanja dok sam još hvatao ulogu, mada tu nije bilo mnogo toga da se hvata. Boca je bio mojih godina, bio je antiheroj kao i ja, s tim što sam ja to ostao i do dana današnjeg. Ja sam samo svoj tadašnji život ustupio životu tog Boce. A to da smo mi glumci, kad igramo, uvek neko drugi to je čista izmišljotina.

Stvarno sam imao ogromnu sreću, svi su imali strpljenja za mene i ja sam, zahvaljujući tome, već tada naučio neke osnovne zanatske stvari. Na primer, u početku snimanja, kad smo nameštali kadar u kom nas je bilo više, Živko Zalar me je upitao: Dik, je l vidiš kameru? A ja mu odgovaram: Ne. A Živko će na to: E pa ne vidi ni ona tebe! To je bila moja lesson number one.

I posle snimanja smo se dosta družili i tada sam prvi put otišao u legendarni Klub književnika, zahvaljujući tome što sam bio u društvu već viđenijih i afirmisanih ljudi. Tada je počelo moje prijateljstvo sa Mikijem Manojlovićem, koje, biću slobodan da kažem, traje i dan danas. Kada smo snimali u Rovinju, nas dvojica smo bili cimeri. A oko mene su bile i ostale glumačke veličine: Bata Stojković, Olivera Marković, Rahela Ferari... Bilo mi je neshvatljivo da sam baš ja partner tim glumcima, jer sam ih do tada gledao samo na televiziji i u bioskopu Gorica, sa svog stalnog mesta u 9. redu, sedište broj 15 (osmeh). Bio sam opčinjen, samo što im nisam tražio autogram da bih mogao da se hvalim u Bjelovaru s kim sve radim. Sumnjao sam da bi mi, bez tih autograma bilo ko poverovao (osmeh). I danas sam fasciniran činjenicom kome sam sve bio partner u životu i to mi je davalo izvesno samopouzdanje u krizama koje se pojavljuju gotovo ciklično.



Direktor fotografije u seriji Grlom u jagode bio je Živko Zalar. Snimatelj koji je završio kameru na čuvenoj FAMU u Pragu, gde su diplomirali i Srđan Karanović i Rajko Grlić. Autori knjige Grlom u jagode 40 godina TV serije pitali su Živka Zalara: Serija je u to vreme bila potpuno drugačija od bilo čega što se tada prikazivalo na televiziji?

Potpuno drugačija. Grlom u jagode je u tom trenutku bila fantastično ogledalo raspoloženja naše generacije, ali i optimizma. Sve je moguće ako se time baviš i dobro to radiš, sve će biti dobro. Bez obzira na to što nije sve savršeno, ipak se oseća neka bezbrižnost i postoji nada u vazduhu biće bolje. Za razliku od filma koji je takođe fantastično ogledalo naše generacije, ali koja je u tom trenutku utvrdila da je sve otišlo u božju mater. To je Karanović stvarno savršeno napravio.

Gledam ove današnje serije. Danas frajeri rade taj stil koji sam ja radio u Jagodama. Danas je to standard, s tim što sve izgleda pet puta bolje jer je bolja tehnika. Ali to je taj način snimanja, s dve kamere, kamere stalno na faru, kamera i akter se kreću u suprotnim pravcima... Do tada se snimalo samo tako da kamera na faru prati glumca paralelno, a Điđa i ja smo uveli da se kamera i akter mimiolaze. Sada to sve najbolje američke serije imaju.

Scenarista Rajko Grlić se za potrebe knjige prisećao koliko je dugo pisao seriju zajedno sa Srđanom Karanovićem:
Sećam se da smo je pisali u Zagrebu. Naš običaj je bio, za zajednički scenarij, da onaj koji režira napravi prvu i poslednju ruku sam, a između radimo zajedno. On je napravio poslednju ruku Grlom u jagode, a ja sam već bio u vojsci u Beogradu, na Voždovcu, i dobio sam dozvolu da dve noći ne moram spavati, već da mogu sedeti u nekoj kancelariji i čitati... Kad se snimao Rovinj, dobio sam sedam dana nagradnog, da mogu da budem na snimanju. Meni je tamo bilo jako zabavno, jer ja nisam ništa radio. (smeh)

Koliko bi se razlikovala serija da ju je režirao Rajko Grlić, takođe je pitanje iz knjige:
Nisam nikada o tome mislio. To je bila serija Srđana Karanovića. Mi smo to držali vrlo striktno. Kad neko režira, to je njegov film, ili serija, ovaj drugi je da pomogne. Onaj ko režira, taj radi osnovnu ideju i složi sve, a ovaj drugi mu kroz taj proces pomaže tako što služi kao kontra svemu što ovaj radi i to nekad traje godinu, dve, tri i na kraju, onaj koji režira, donosi finalnu odluku.

Serija po mnogo čemu i dan-danas deluje moderno. Da li ste imali neke reference, nešto što ste gledali kao inspiraciju pri pisanju opet citiramo deo iz knjige:
Ne. Tu osnovnu strukturu, to je Điđa imao kao ideju. On je pre svega imao formu toga, pa smo mi to počeli punit i onda se ta forma menjala prema datom. Nije tada postojalo ništa slično. I bilo je beskonačno popularno. To je bila referenca jedne generacije. Ta serija je obavila ono što su filmovi američkih nezavisnih reditelja za njihovu generaciju uradili. To je portret jedne generacije u jednom trenutku. Danas je to dokument. Nema veze sa fikcijom. To je zbir svih naših iskustava, iskustava naših roditelja, to su rečenice i moje i njegove majke...



A na pitanje gde bi likovi iz serije bili danas, Grlić odgovora:
Pa sad bi već išli u lake skleroze, demencije i tako dalje. Da, sada bi to bio treći deo i fantastično bi pričao i o raspadu jedne zemlje. I o snovima i padovima tih snova jedne generacije.
Vratimo se još jednom Srđanu Karanoviću koji u knjizi o seriji, između ostalog kaže:
Veliki publicitet smo imali svi mi koji smo radili za Zoru Korać i pokušavali da stvorimo neku drugu vrstu televizije. Sa takvom reputacijom pozvao me je tadašnji glavni urednik Drugog programa Bora Mirković predložio da radim seriju o mladim ljudima iz Beograda. To je možda najveća porudžbina koju sam ikada dobio. Da li hoću, mogu... da razmislim. Ja sam razmislio i kako sam, shodno svojim godinama, tada išao uvek grlom u jagode, pristao sam i pozvao svog druga Rajka Grlića da mi se priključi u pisanju. Shvatio sam da je to fantastična vežba deset puta po sat filma. Onda sam krenuo da maštam šta bi tu moglo da bude, pa sam nalazio razne inspiracije koje sam nosio sa sobom i mnogo godina pre te narudžbine žudeo sam da se kod nas pojave filmovi o mladim ljudima sa asfalta. Filmovi o problemima moje generacije. Do tada su, oko 90 odsto svih jugoslovenskih filmova bili partizanski i po koja komedija. Svega su dva ili tri reditelja pokušavali da prave filmove iz savremenog života. Ja sam mislio da je dužnost nas mlađih da pravimo takve filmove. Nešto što će ličiti na filmove Olmija, Formana, Free Cinema u Engleskoj i francuski novi talas.

Već odavno je jasno da je Karanović uspeo u svom naumu. Napravio je nešto što mnogi i danas smatraju najboljim umetničkim delom koje govori o vrednostima jednog iščezlog društva i nestale zemlje.