Nemogućnost ostvarenja želja

Drama Nevidljivi ljudi Jelene Kajgo napisana je još 2011. godine, ali začudo tek sada je našla svoje mesto na repertoaru jednog pozorišta. Ovaj zanimljiv, višeslojan tekst prati Oskara, poznatog pisca koji angažuje Anitu, eskort devojku, da igra ulogu po njegovom tekstu i samo za njega. Originalnost zapleta leži u činjenici da Anita po tom tekstu glumi Nevenu, Oskarovu ženu, ali ne onu stvarnu koju ćemo uskoro upoznati, ne gorčinom ispijenu sredovečnu ženu, već neku izmaštanu Nevenu koja je ludo zaljubljena u njega i koja živi u svetu gde smrt i ne postoji.

Pored Nevene, u stvarnom životu srećemo i Oskarovog prijatelja Relju, lekara alkoholičara zgađenog patnjom i ljudskom bedom, i najzad, tu je (a zapravo nije) i Anitin brat Darko koji živi na crno negde u Americi i koji se sestri javlja samo preko skajpa. Neraskidivo povezani, a opet užasno usamljeni u svojim nezadovoljstvima i lažima likovi ove elegantne drame očajnički žele da daju životima neki dublji smisao. Te patetične strategije eskapizma zapravo ih samo još više sputavaju da žive punim životima, da vole ili budu voljeni, a sva ta praznina neumitno dovodi do tragičnog kraja. Komad naizgled labave forme, nosi u sebi materijal za različita tumačenja, ali u stvari sve je ovde čvrsto konstruisano, u promišljenim kauzalnostima, nepovezani detalji i činjenice postepeno se sklapaju u jednu tragičnu sliku čovekove težnje da pronađe svoje mesto u svetu.

Reditelj Nemanja Ranković je s puno pažnje i promišljenosti pristupio ovom potentnom tekstu, akcentujući upravo tu sputanost, nemogućnost ostvarenja želja, nemogućnosti bega. Likovi su zatvoreni u kutije bez zidova iz kojih izlaza nema, oni dolaze do tih nevidljivih zidova, žele da ih prekorače, ali ne uspevaju, zapreteni su u verbalnim vrtlozima svojih lamenta nad promašenim životima. Jedini prostor slobode je prostor scene, prostor umetnosti, tamo gde se odvija tragično patetični igrokaz koji je Oskar zamislio a koji Anita bezuspešno pokušava da ovaploti. Anita tu menja cipele i odeću postajući Nevena, ili neka bolja sestra ili neka sasvim druga žena, sve dok se u tim promenama sasvim ne izgubi. Darko se u svom uskom providnom kavezu neprestano svlači i oblači pokušavajući da se prilagodi i utemelji u novoj sredini. Relja i Nevena su u hirurškim uniformama dok precizno seciraju svoje promašene živote.

NJihova lica, koje Darko snima kamerom, projektuju se na velikim platnenim trakama, komadaju se u detaljima, postaju neobična scenografija ovog začudnog baleta ljudskih želja i samozavaravanja.

Izgleda, pak, da se glumci užičkog pozorišta nisu osećali dovoljno komforno u ovako stilizovanoj, svedenoj i preciznoj postavci te su se isuviše često prepuštali sitnom realizmu ili podignutoj emocionalnosti koja jednostavno nije odgovarala ovom konceptu. Izuzetak je Divna Marić koja je pronašla pravi izraz i tačan ton u svojoj ulozi Nevene, kao i u izvesnoj meri energični Branislav LJubičić u ulozi Darka. U svakom slučaju odličan repertoarski potez, gde jasnoća i preciznost koncepta otvaraju mnoga vrata za tumačenje ovog teksta.