Živeti u kasarni

Sedeo sam u ligeštulu pored Vidovog hrama i čitao Drum DŽeka Londona, kad, iznenada, iza leđa čujem dahtanje pasa! I ko će biti?! Moja Tara, koja me je napustila pre skoro četiri godina udomivši se kod nastavnika Caneta u njegovoj vikendici pored Divljanskog jezera.

Susret sa Tarom bio je hladnjikav. Nije skakala po meni, kao nekada, nije me ljubila, balavila. Samo mi je njuškom gurnula iz ruku knjigu DŽeka Londona i stavila glavu u krilo. U njenim očima kao da sam video da se duboko kajala što me napustila. Ali, pokazalo se da je Tara kod mene došla samo zato što je danima padala kiša pa nastavnik Cane i ostali belopalanački vikendaši nisu dolazili na Divljansko jezero. Tako se moja kučka, poput skitnice DŽeka Londona, setila gde je oduvek bila dobra klopa. I čim je dobila poveće parče smrznutog ovčijeg loja, odmah se udaljila iz Vidova. Toliko o čuvenoj psećoj vernosti. Još dugo sam mislio na Taru, prisećao se kako je Garču i Cezara huškala na šumokradice, lovokradice, na čopore vukova dok sam čuvao ovce. Zbog Tare su Cezar i Garča, moja dva neustrašiva šarplaninca, i glavom platila, a ona je mrtva-ladna od mene otišla kod Caneta samo zato što sam, jednom, na nekoliko dana, otišao do Beograda. Ali, to su žene i tu se ništa ne može...

Požurio sam da se bućnem u hladne vode Mokranskog vrela. Oh, kako to otrežnjava i briše sve loše misli iz srca i tela. Kad, usred plivanja zove me Biljana da mi javi kako je Bob Dilan, inače, moj kućni prijatelj, dobio Nobelovu nagradu za književnost. Tu se setim da me Dilan grdno uvredio. Bilo je to kada je zadnji put gostovao u Beogradu, u Sava centru. Elem, hteo sam sa njim da napravim intervju za NIN. Predočeno mu je da nisam neki novinarčić koji se bavi rokenrolom. Dilan mi je poručio da ga čekam u bekstejdžu, pa ako bude vremena, razgovaraćemo za novine. I, naravno da to nisam prihvatio. Čuj, da čekam u bekstejdžu nekog nadrogiranog muzikanta, doduše najvećeg u dvadesetom veku.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, smiruje me: Ćuti, dobro je što je Bob Dilan dobio Nobela! Time se i tvoja šansa uvećava. Jer, ti si, čoveče, pokazao da je Nojeva zemlja bila tu, u tvom komšiluku, gde je danas Crno more, te da se Noje nije nasukao na Ararat nego na Karpate, a da je, potom, sišao u Podunavlje! Iz toga jasno sledi da se teritorija Starog i Novog zaveta proteže od Dunava do Soluna!

Silazim u Belu Palanku da mejlom pošaljem otvoreno pismo Aleksandru Vučiću. Poslao sam ga njemu, ali i na adresu NUNS-a, UNS-a i agencije Beta. Upozorio sam ga da se mane slanja azilanata u niško Dečje odmaralište koje se nalazi između Mokre i Divljane jer bi to bio potez visokog rizika. To je i procena belopalanačke policije koja je službeno poslata šefovima u Beogradu. Uostalom, malo li je vojnih kasarni u Nišu? Ako može u kasarnama da spava izbeglička srpska vlada, zašto u kasarnama ne bi spavali i nesrećnici iz Pakistana?

Pri povratku iz Bele Palanke, kod mokranskog groblja srećem Velju Baletana koji je imao bliske susrete sa vanzemljacima. I pazi, brale, šta mi Velja kaže! Svi mi, ceo ljudski rod si je, bre, zatvoren kao u kasarnu! I, zapamti, vanzemljaci neće da ni dozvole Treći svetski rat, da upropastimo planetu sa atomske bombe! Vanzemljaci si čuvaju Zemlju za sebe kad dojde vreme da si se ovde nasele. El i vanzemljaci su si izbeglice odnekude!
Tu se i moja Crna javlja: Mani se DŽeka Londona. Drži se ti priče Velje Baletana!