Vlada se odselila iz Niša

Nije ovo 1914. godina, pa da se srpska vlada stvarno preseli u Niš, a sa njom se tamo premesti dvor, skupština i druge važne institucije. Druga su sad vremena: kada se danas u novinama pojavi naslov „Vlada se seli u Niš“, ne prođe ni nedelju dana a da se vlada odatle ne odseli. Šta je bio rezultat ovog preseljenja? To jest, šta se to u Nišu ne bi desilo da se vlada nije tamo preselila? Ruku na srce, nije da nema rezultata: od onih trajnih, imamo to da je Niš zablistao. U centru grada su okrečene sve žardinjere, ofarbane bandere (samo dopola, kažu, ali šta sad), uklonjena je većina grafita, potkresano zelenilo... Nišlije ne pamte da im je grad ikada lepše izgledao. Ostali rezultati preseljenja vlade su, u najboljem slučaju, sporni. Jer, ako je namera bila da srpska vlada poseti „više gradova i opština u Nišavskom, Pirotskom, Topličkom i Jablaničkom okrugu“, onda imamo problem: zašto se vlada zaustavila na nivou gradova i opština, a sela ostadoše neposećena? Eto besmisla: ako vlada krene lično da posećuje građane, sela i oranice, svejedno, onda je sasvim jasno da njene odluke neće podjednako važiti za sve. Oni koje poseti - biće u prednosti. Zar to nije negacija državne službe? Jer, ili su institucije bezlične, te nema značaja gde odlučuju i gde se nalaze, ili su institucije, da kažem - lične, pa spavaju u kasarni, jedu vojnički pasulj i nemaju sobu s kupatilom, o čemu nas onda mediji uredno izveštavaju. Tu dilemu je sam premijer ovako razrešio: institucije su, kaže, u Srbiji bezlične, ali su, istovremeno, i duboko lične. Ne dolaze ljudi njemu u hodočašće zato što institucije ne funkcionišu, naprotiv, on nam kaže da kod njega ljudi dolaze zato što „institucije nemaju emocije, a ljudima je potrebna topla reč“. A u nastavku izjave za Danas, kaže i ovo: „Neki od tih ljudi su mi kazali da im `ne preostaje ništa drugo nego da uzmu konopac`, ali sam im poručio da na to zaborave, i da moraju da nastave da se bore, a da će država videti kako može da pomogne“. Jedna žena je, mediji prenose, pala u nesvest, ali je odbila da je kola hitne pomoći odvezu do doma zdravlja, jer „nije htela da izgubi red“ za toplu reč premijera. Toplu reč su dočekali i radnici propalih društvenih preduzeća, doduše u liku ministra Kneževića, koji je obećao da će im zaostale zarade isplatiti „već ove godine“. Il` dogodine, kad se vrate rode, baš razmišljam kako ide dalje ta pesma, eh, da, ide ovako: „na belom perju zaspi mi“. I zdravstvo Niša je dočekalo svoju toplu reč: „Niš će dogodine, i to krajem marta (na belom perju) da ima Klinički centar kakav Beograd može da sanja za šest, sedam godina. To je velika stvar“, napomenuo je Vučić za RTS. Ili, kud ćeš veće stvari od ove: „U jednom danu smo rešili skoro desetinu problema nezaposlenosti u Nišu!“, pohvalio se premijer, samo je tu, nažalost, stao. Onaj koji ima tu moć da za jedan dan reši desetinu problema nezaposlenosti, svakako je dužan da nastavi, pa za deset dana da reši - deset desetina problema nezaposlenosti. Čemu pauza? Ali, neće se to desiti. Svaki dan duže da su ostali, nestala bi čarolija. Ispostavilo bi se da je nezaposlenost ostala ista, nego je samo srpska vlada uplatila Nemcima neke zamašne subvencije, drugo se ništa nije desilo. Da su ostali, svakog narednog dana neko bi mogao da upita premijera: koju ćete desetinu problema nezaposlenosti danas da rešite? Da su ostali, ispostavilo bi se da je od ukupno 1.200 ljudi koji su zatražili prijem, Vučić razgovarao tek sa njih dvadesetak, i da, kao ni u Beogradu (gde ih je primio osamdesetak) nema nameru njima da se bavi. Svaki sledeći dan pokazao bi da je Niš isti posle ove posete, kao i pre nje. Osim za one okrečene žardinjere i dopola ofarbane bandere. Eh, da jedino su bandere ispred gradonačelnikove kuće cele ofarbane - ali to je on, jadnik, platio izjavama o sopstvenoj nesposobnosti da upravlja budžetom, i radošću što će od sada da bude onako kako premijer kaže. U stvari, ne treba žaliti što se vlada tako naprasno odselila ih Niša. Možda tek na proleće, kad ispuca farba na žardinjerama...