Od ološa ološu…

Foto Marko Metlaš

Kamere više nisu dovoljne za utvrđivanje istine. Ni usporeni snimci ne bi pomogli da se otkrije ko je kome šta opsovao, ko koga pljunuo, ko na koga nasrnuo, i zašto su kažnjavani poslanici poslednjeg skuštinskog saziva. Isto važi za dobacivanje poslanika Dosta je bilo tokom premijerove odbrane budžeta za 2017. i navodno psovanje rečima ološu ministra finansija Dušana Vujovića, zbog kojih je predsednica Narodne skupštine kaznila Zorana Živkovića. I sve to nakon što je Maja Gojković, prvi predstavnik Vlade u Skupštini, ostavila svega 44 sata poslanicima da razmotre i usvoje Predlog zakona o budžetu.

Odgovor predsedavajuće na negodovanje opozicije što je praktično onemogućena da radi, jer nije imala vreme za čitanje i podnošenje amandmana (s izuzetkom Čedomira Jovanovića koji tvrdi da je imao dovoljno vremena), čini razliku u odnosu na prethodne, brojne i za parlament ponižavajuće pritiske da se kakav-takav budžet usvoji u poslednji čas. Maja Gojković je kazala, naime, da je od toga da li je opozicija imala dovoljno vremena za nešto građaninu važnije da budžet bude usvojen na vreme, pre 15. decembra, kao i suština tog budžeta.

Jer, ako je predsednica mišljenja da se poslanika ne tiče suština zakona, šta je onda zadatak vrhovnog zakonodavnog tela? Da opstrukcijom, po potrebi, posluži kao izgovor za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora?

Uzgred samo, izraz ološ je u javni politički govor, prvi sada i prvi u novijoj istoriji, uveo Aleksandar Vučić, hoteći da okarakteriše ne jednog čoveka nego deo naroda koji se ne slaže sa njegovim viđenjem nečeg, zbog čega Gojković, koja Vučićeve želje doživljava kao zapovesti, nema makar moralno pravo da kažnjava poslanike što se koriste istim rečnikom.

Sličnom zamenom teza poslužio se i Aleksandar Martinović kada je obrazlažući svoju odluku da ne sazove sednicu Administrativnog odbora, koju je zahtevalo šest članova radi njegove smene sa mesta predsednika tog tela, kazao da procedura nije poštovana jer taj zahtev nisu potpisali Bojan Pajtić i Vojislav Šešelj. NJihovi zamenici, međutim, nesmetano su obavljali posao i redovno glasali, ali je javnost uskraćena za objašnjenje da Martinovićev argument to, zapravo, nije.

U manje od pola godine poslanici su uspeli da zasene gotovo sve prethodne incidente koji su srpski parlamentarizam doveli do dna. Scena iznošenja Vojislava Šešelja iz skupštinske sale, 1994, gubi svoj antologijski značaj pošto se 22 godine kasnije igra istog čoveka u ulozi opozicionara tečno nastavlja u četničkom kolu pred šefom delegacije EU u Srbiji.


Foto Tanjug/Sava Radovanović

Suviše je često parlament instrumentalizovan. U petak 10. novembra 2006. ujutru u dva sata i 22 minuta Skupština je usvojila Ustavni zakon, na osnovu koga je istog dana zorom, tadašnji predsednik Boris Tadić raspisao izbore za januar 2007. godine. Poslanički mandati verifikovani su 14. februara, a onda je sednica odložena na neodređeno, jer DS, DSS i G17 plus nisu mogli da dogovore koaliciju. Za predsednika parlamenta najpre je, podrškom DSS, izabran radikal Tomislav Nikolić, koga je, po dogovoru o Vladi, 12. maja zamenio Oliver Dulić.

Ličnim integritetom predsedavajući nemaju običaj da se odupru ni migovima Vlade. To nisu činili ni poslanici od kojih barem polovina, u svakom sazivu od 2000. godine, nikada ne uzme reč. Čak i nakon što je institucionalna barijera za izgradnju integriteta poslanika sklonjena, ukidanjem blanko ostavke 2011, broj razmatranih akata po hitnom postupku nije prestao da raste (2005. bilo je, na primer, 51, a 2015. godine 179).

Po poništavanju prvog, od kasnije će se ispostaviti nekoliko, spornih glasanja u odsustvu (iz Soluna, Bodruma) tadašnji predsedavajući Dragan Maršićanin podneo je ostavku decembra 2001, jer je izgubio podršku DOS-a, a još 21 poslaniku DSS je oduzet mandat. U potonjem haosu, tvrdilo se, samo je v.d. predsednika Nataša Mićić mogla da razazna ko je poslanik. Jer su, između ostalog, u klupama sedeli i oni koji to tek treba da postanu.

Ali, u svega desetak poslednjih dana, preteralo se. Ukratko, poslanica DJB je kažnjena jer je navodno pljunula Marjana Rističevića. Ovaj je na Tviteru optužio poslanika DS da zloupotrebljava bolest deteta, posle čega je opozicija napuštala salu dok on govori. Martinović nije dao reč opoziciji na sednici Odbora, pa je to isto učinio i predsedavajući na sednici u glavnoj sali. Opozicija je vikala i psovala, a kažnjeno je troje udaljavanjem i dvoje opomenama. Nakon brojnih situacija kojim nije ovladala drugačije sem kažnjavanjem opozicije, Maja Gojković je navodno razmišljala o ostavci, ali je prelomila, tvrde izvori beogradskih medija, da poput učiteljice sa prutom pooštri kažnjavanje. Ako ne po tome, Skupština kojoj je ona predsedavala ostaće upamćena i zato što u danu za poslanička pitanja, poslednjeg četvrtka u mesecu, nijedna od prvih šest opozicionih grupa ne dobije pravo da postavi pitanje premijeru.

Ponižavanje poslanika, međutim, prestaje da bude samo proceduralno i građanima teško razumljivo, kada predstavnici vlasti odluče da zbog toga ne treba ni da se pravdaju. A poslanici iz partija na vlasti, s platom u Skupštini, prestanu da kriju da, zapravo, rade za izvršnu vlast. Funkcionerka SNS Marija Obradović, kad izađe pred novinare u svojstvu poslanika, nonšalantno odmahne: Opozicija bi kritikovala budžet kad god da je dostavljen. Verovatno bi Saša Radulović sa svojim poslanicima i dalje, suprotno pristojnom ponašanju, pokušavao da prođe kroz klupe naprednjaka, ali to ne sme da ga liši prava na kritiku budžeta. Zar kritika nije i pravo i obaveza opozicije, kao što je obaveza Vlade da sasluša (i uvaži) kritiku? Ali, valjanog suprotstavljanja opozicije takvom stavu nema, jer je većina njih iskrena u uverenju da se efikasnost njihovog rada meri jedino brzinom kojom usvajaju (evropske) zakone.

Izvršna vlast retko je dolazila u Skupštinu po pozivu, a veoma često se poslanici sastaju kad se premijeru prohte. Sedeli su tako i čekali i u ponedeljak (5. decembra) da Vučić završi važne sastanke sa evropskim komesarom za proširenje Johanesom Hanom, pa da svrati do Skupštine, a sve zato što je to bila njegova lična želja.

Najslavniji potpredsednik Skupštine u novijoj istoriji Srbije Igor Bečić nije ostao upamćen po tome što se ministru policije Nebojši Stefanoviću izvinjavao zbog nezgodnih pitanja opozicije, jer je tada, pre godinu dana, već bilo društveno sasvim prihvatljivo da ministri u Skupštinu ulaze kao gospodari, a ne kao izvršioci narodne volje, a prvi među njima praćen je dugotrajnim aplauzima. Bečić je upamćen po jednoj od mnogobrojnih skupštinskih tuča (sa radikalom Srboljubom Živanovićem), iako je posle toga izvrnuo ulogu Skupštine naglavačke.

Ništa više od ličnog integriteta predsedavajućeg parlament nije imao prilike da vidi još od kada je Predrag Marković, samoinicijativno, mimo volje koalicije kojoj je pripadao, odlučio da posluša svog astrologa i 23. jula 2006. tačno u dva časa i 55 minuta iza ponoći uđe u skupštinsku salu da bi uticaj planeta na novonastalu samostalnu Srbiju bio povoljan. Ispostavilo se da je Markovićev astrolog bio u krivu. Jer je jedini napredak u parlamentarnoj praksi Srbije bio taj što poslanici, kad prime kaznu udaljavanja, salu danas napuštaju na sopstvenim nogama.