Život spakovan u kontejner

Foto Mitar Mitrović

Da kontejner bude skrajnut od glavnih tokova života, normalno je. Da se u njemu nakon duže upotrebe pojave bubašvabe, opet je normalno. Da oko kontejnera vetar i kiše razvlače otpatke, nije dobro, ali je još normalno. Da u kontejnerima skrajnutim od glavnih tokova života, među bubašvabama i otpacima što ih razvlače vetrovi i kiše, već dve godine živi devet porodica e to ne može da bude normalno. Nikad nije dobra prilika da se bude Rom, ali biti Rom stradalnik u poplavama, poseban je nivo baksuzluka, o čemu svedoči tročlana porodica Gospodinović i njen kompletan život spakovan u kontejner od dvanaest kvadrata iza pijace u Vladičinom Hanu.

Dete je ovo bilo sve u krvi, ja u krvi, kao da me je neko tepao, samo smo izašli iz kuće, a kuća gotova. Utepani smo išli preko šume, a muž je ostao da nešto spase. Ništa nije mogao da spase, samo je jednog kera uzeo, podseća na početak svog nomadstva Suza Gospodinović.

Teško bi se našlo prikladnije ime od Suza i ironičnije prezime no što je Gospodinović za život u kontejnerskom naselju, a nema tog gospodskog odgoja koji bi mogao sprečiti Gorana i Suzu da zaplaču dok pričaju o svom životu. U naselju Poljana nekada su imali dve sobe, sadili su povrće.
Kuče ovde ne bi živelo. Strah me je da mi bubašvaba u uvo ne ulegne. Svaki dan se pitamo da li mi da jedemo ili dete da jede, govori Suza.



Ili govori Goran, svejedno je:
Da li može da se spava na ovom? Ovo je železo. Neke bubašvabe odvratne se pojavile, nemam pojma odakle, valjda idu na leba. Sapun košta sto dinara, kakav prašak? Potrebne su mi naočare, slabo vidim, a nemam para da kupim, socijalno prekinulo davanja. I kad primimo, nas troje dobijemo deset hiljada. Dve hiljade treba samo meni za lekove, ženi isto.

Pokazuju pune torbe i kese lekova. Goranu je četrdeset, Suzi četrdeset i dve, oboje su dijabetičari i oboje bi čovek smestio bar u šestu deceniju. To je razlika između ljudskog i kontejnerskog života.

Nemam para da kupim toaletni papir, uzmem novine. To je sramota. Mi živimo u kom veku? Radio sam u ,Delišesu kao sezonac, ali i to je trajalo samo tri meseca. Od čega da živim? Da kradem? Za kilo železa dobio bih deset, petnaest dinara, a kazniće me sa mesec dana zatvora. Idem kod bilo koga ko me zove da radim, nekad donesem krompir, nekad pasulj, nekad papriku, luk a crni luk zbog pritiska ne smemo da jedemo ni žena ni ja. LJudi daju neku kosku

To o koski ako neko još nije shvatio da ima i pasa bolje stojećih od porodice Gospodinović.



Evo recimo, pola hleba da li možeš sa time da preživiš dan? A nas troje dobijemo jedan hleb od Crvenog krsta. Dobili smo ćebad taman dobra konja da pokriješ. Ali hvala svima koji su pomogli, nek su živi i zdravi, ne propušta Goran da poželi dobro, dok Suza za svaki komad pokućstva nabraja ko im ga je poklonio. Zla, naravno, ima još.

Gađali su nas kamenjem, plašili nas, kaže Suza.

Neko je valjda procenio da Gospodinoviće nisu dovoljno utepale poplave, pa su u školi tepali njihovog Nikolu, četrnaestogodišnjaka kojeg iz tupe, nepokretne ćutljivosti nije izvukla ni poseta novinara.
Jedan dečko trenira kik-boks, u glavu ga udario, trebalo je da ga vodim u Vranje kod lekara, nisam imao pare. A i da stignem do Vranja, opet treba nešto da se plati.
O deci govori i sused Gospodinovića, Srđan Stamenković, vlasnik srušene kuće u selu DŽep. Dece ima četvoro i sva su u hraniteljskim porodicama.

Kako da budu u kontejneru? Sin mi je dolazio nekoliko puta, uskoro će mu biti osamnaest, ne može ovde da spava, ne može da se istušira, prošle godine nam se zamrzlo zajedničko kupatilo. I evo opet dolazi zima. Ako mi daju kuću, idem da izvadim decu, da žive sa mnom i da završe školu, makar osmi razred.



A u Srđanovoj rečenici ako mi daju kuću krije se činjenica da Rom iz kontejnerskog naselja u Vladičinom Hanu ne može da bude siguran da li je svetlo na kraju tunela izlaz ili voz koji će ga još jednom opaliti. Stradalnicima su obećane nove kuće u obližnjem selu Prekodolce, finansirane evropskim novcem, ali je tada Prekodolce prvi ili drugi put u istoriji dobilo nacionalnu medijsku pažnju. Neko je pustio buvu to jest bubašvabu da iz Vladičinog Hana ne dolazi dvadesetak nesrećnika već četrdeset razbojnika i Prekodolčani su se pobunili. Bunili su se toliko burno da se nije mogla pobosti ni tabla sa podacima o gradnji dok radove nije počela da obezbeđuje policija. Lako je pobunu pripisati šovinizmu, ali je priča daleko komplikovanija.

Zemljište na kome se grade ovi objekti sve do 1972. bilo je privatno vlasništvo. Planirano je da se na njemu izgradi zdravstvena stanica, u tu svrhu je eksproprisano i ljudi su se uglavnom odrekli i naknade. Po važećim propisima zdravstvenu stanicu je trebalo da gradi opštinska samoupravna interesna zajednica zdravstvene zaštite, ali je tadašnji sekretar te zajednice odlučio da je gradi mesna zajednica. Ona nije imala sredstava, pa je ambulantu verovatno izgradila opština Vladičin Han. Ta ambulanta ne radi godinama, sve je zaparloženo i ne služi ničemu. Nemamo ambulantu i nikoga nije briga, već se narod guši čekajući red u domu zdravlja u Vladičinom Hanu. A kada je pomenuta interesna zajednica ugašena, njen pravni sledbenik postao je Republički fond zdravstvene zaštite, koji je titular, pa mesto na kome se sada grade kuće ne može da bude javna površina opštine Vladičin Han, objašnjava meštanin Prekodolca Petko Mašić.

Na stranu četiri decenije skorele pravne neizvesnosti, nakon čega ni prva jedanaestorka znamenitih rimskih pravnika ne bi mogla da otkrije čije je to zemljište, Prekodolčani na njemu hoće svoju ambulantu i tačka.
U Vladičinom Hanu čekamo petnaest ili dvadeset dana na običan pregled, kaže Maja Stevanović, članica saveta mesne zajednice. Život u Prekodolcu je onakav kakav bi se i očekivao.



Imamo dve fabrike koje obezbeđuju sto, sto pedeset porodica, ali ne mogu sve. Prekodolce je veliko selo, a moraš da budeš u nekoj političkoj stranci da bi došao do posla, dodaje Maja Stevanović.
Petko Mašić se stoga pita od čega će njihovi novi susedi da žive.

Kamo sreće da je to potrefljena investicija, ali ovde industrije nema, zemljišta nema, bilo bi pametnije da su za tih četiristo hiljada evra kupili po kuću-dve u Prekodolcu i okolnim selima, dali ljudima krov nad glavom i zemlju za obrađivanje, da i stanuju i privređuju i hrane porodice. Mi nemamo od čega da živimo.

Ista rečenica, mi nemamo od čega da živimo, i u Vladičinom Hanu i u Prekodolcu, i od Vardara pa do malo ispod Triglava, i u takvim se koordinatama čovek ne može nadati da će naći mnogo plemenitosti. Zato Prekodolčani tvrde da su u pobuni gotovo jedinstveni.
Devedeset pet odsto stanovništva se protivi, a preostalih pet odsto je u javnom sektoru, pa se boje otpuštanja, smatra Maja Stevanović.

Nađe se među Prekodolčanima i poneki koji kaže da je doseljavanje porodice Gospodinović deo velikog projekta islamizacije Srbije, od Poljane preko dola do Sirije, tako nekako, ali većinom tvrde da protiv Roma nemaju ništa.
Ovaj narod vekovima bitiše sa svojim Romima, u ratove smo išli zajedno i borili se za slobodu, nikada nijednog problema nije bilo. Mi protestujemo zato što nas niko iz struktura vlasti u Vladičinom Hanu nije ni za šta pitao, podvlači Petko Mašić.

Meštani čak kažu da su njihovi Romi ti koji su prvi saznali za nove komšije, i prvi se pobunili. Romi protiv Roma, Prekodolčani protiv Poljanaca, potlačeni protiv potlačenih, bacanje nesrećnika jednih na druge dokazan je način održavanja poretka. A taj je izuzetno efikasni poredak kriv što stradalnike u poplavama nakon dve godine života u kontejnerima baci baš tamo gde neko hoće ambulantu. A Prekodolčanima ambulanta treba, činjenica je; najveće su selo u opštini Vladičin Han, mada se smanjuju.

Opština Vladičin Han više nema mesta za širenje, uzeli su nam preko sto hektara, čak i crkvu i groblje. Ni groblje više ne pripada mesnoj zajednici, već opštini, dodaje meštanin Bora Stojković.

Evo kako suživot, tolerancija, velike reči i dobre ideje brzopotezno završavaju na groblju opština obećava da će u perspektivi biti i ambulante. Prekodolčani ne veruju. Opština kaže da se zemljište u katastru vodi na nju, da ima građevinsku dozvolu i punktum. Prekodolčani se zbog te građevinske dozvole obraćaju sudu. Sud odbacuje jednu njihovu žalbu jer nije podneta elektronskim putem, jamačno zato što cela južna Srbija ne komunicira drugačije nego širokopojasnim internetom. Prekodolčani zatim objavljuju da će ispisati decu iz škole. Iz iste one škole u koju bi Srđan Stamenković hteo da upiše svoje četvoro dece, i u koju bi išao Nikola Gospodinović. Dakle, opet segregacija, opet kontejner, pa makar bio i udobniji od onog podno pijace u Vladičinom Hanu.