Radovi na putu bolje budućnosti

Foto Mitar Mitrović

Dobar zid, dobar i sused. Tako je bio zaključio jedan lik u znamenitoj pesmi Roberta Frosta. U modi je ponovo građenje ograda širom Evrope, odnedavno i na američko-meksičkoj granici. U modi je i pogoršanje susedskih veza, te je osnovano pretpostaviti da Frostov mudrac ipak nije bio u pravu. Oko kruševačkog naselja Marko Orlović u kojem živi 2.000 Roma je početkom novembra podignut zid debeo 25 centimetara, dug 120 i visok dva metra (isprva je trebalo da još metar i po ide u visinu), s nekoliko uzanih i nepravilno raspoređenih otvora za prolaz. Prema rečima tamošnjeg meštanina Milana, ne samo da zid nije poboljšao odnose među Kruševljanima, nego je i prvi put u nekoliko decenija dugoj istoriji naselja doveo do toga da jedni o drugima razmišljaju kao o drugačijima.

Znamo mi da nas ne voli sav ostatak Kruševca, ali oni koji su nas voleli gledali su na nas kao na prijatelje. Sad je odjednom nastala podela među ljudima. Gledamo se drugačije. Prvi put se o nama sada naširoko priča kao o Romima, a o drugima kao o Srbima. Ranije su nam dolazila gradska deca, pela se na drveće, igrala se sa životinjama, uvek sam imao čokolade za njih. NJihovi roditelji su nam donosili odeću i igračke koje su mališani u međuvremenu bili prerasli. Nikakav problem nije postojao. A sada, sa zidom na metar od prvog reda kuća, svaka pijana budala može da se osili i baci nam nešto u dvorišta. Ovako ni devedesetih nije bilo, svega mi. Sve prethodne vlasti su gradile, obnavljale, pomagale nam. A Gašić? Digo crkvu i naslikao sebe, kaže Milan za NIN.



Iz vaspitno-popravnog doma bar možeš da vidiš ljude kako šetaju, kako se odvija nekakav život. Neko ovde misli, izgleda, da mi to ne zaslužujemo. A tu ti je, sinko, početak fašizma kad drugome ograničiš život. Ovaj zid je gadan, ali zidovi u glavama su mnogo veći problem. LJudi ne shvataju da ovo i njima može da se desi. Već sutra. Možda ne zid na kućnom pragu, ali neki drugi vid nepravde, dodaje Zdravko, šarmantni gospodin oslonjen na štap čija samouverenost sugeriše da o vaspitno-popravnom domu govori iz iskustva, a čije je držanje u svakom smislu gospodsko. Nimalo nalik onom koji je u stanju da javno izjavi kako voli kad novinarke lako kleknu.

Prvih dana je objašnjenje dizanja zida izostalo. Mnogi Kruševljani nisu ni znali da njihov grad dobija tvorevinu sličnu onoj koja je proslavila Berlin, a čije je uklanjanje slavio čitav svet. Režimski mediji poput Kanala 12 i RTK izvestili su građanstvo da se vrše radovi na putu. Građani naselja Marko Orlović zvali su JP Putevi Srbije od kojih su dobili uveravanje da pod njihovu nadležnost potpada jedino održavanje infrastrukture van grada. Očekivano, sada su sumnjičavi prema ma kojoj instanci vlasti.

Zvao sam bio zaštitnicu građana i građanki grada Kruševca Svetlanu Cvetković, koja me je slušala dok nisam pomenuo Gašića. Ne znam kome drugom da se žalim. Davali smo izjave kruševačkoj televiziji i RTS-u, ali nisu sve pustili. U početku smo se plašili odmazde, pa nismo davali izjave, ali smo shvatili da moramo. Pokrenuo se neki pozitivni talas. Moramo o ovome da pričamo. Jer, odozgo da nas sutra poklope nekim krovom, niko u Srbiji ne bi ni saznao, kaže Mustafa za NIN.

Jedino je sajt 037ks.com objavio da je dva-tri dana bilo dovoljno da se ograda podigne, zbog čega je imao rekordnu posećenost. Komentari ispod vesti pokazali su da, koliko god stanovnici Kruševca jesu podeljeni po pitanju sudbine naselja, većina vest ipak nije dočekala blagonaklono. Komentari odražavaju i stvarno stanje na našu ekipu se ostrvio jedan bračni par s detetom, uzvikujući nejasne poruke o tome kako rušimo Srbiju, a s okupljenim meštanima je popričalo nekoliko Kruševljana, mahom rezigniranih dešavanjima.

Naposletku je usledilo i zvanično objašnjenje, a bolje bi bilo da nije zid je, naime, podignut u cilju zaštite meštana naselja Marko Orlović. Kao argument je izneta očevidnost da deca ne mogu kroz zid da istrče na ulicu, ali su prećutane dve druge da se to ranije nije dešavalo i da im sada treba široko kruženje oko zida kako bi na trotoar uopšte izašli. Potom se reklo da je svrha zida zapravo obezbeđivanje zvučne izolacije, jer se naselje nalazi veoma blizu kolovoza. U svakom lošem ima nešto dobro. Činjenica je da je tiše. A to što živimo kao životinje u oboru, to je izgleda manje bitno. Gašić rekao: mora zid, i eto, sad ja lepo imam zid pred vratima, kaže kroz smeh Mustafa. Nije neophodno pronicljivo oko da se ustanovi da je naselje Marko Orlović omeđeno semaforom i kružnim tokovima i da je na deonici od 200-300 metara nemoguće razviti brzinu zbog koje bi motor brundao glasnije no što je podnošljivo. Nešto veće naselje Šumice već ima problema sa bukom. Zašto tamo nije podignut zid? Nisu Romi, eto zašto. Nije mahala, cedi Milan kroz zube.

Pritom, niti jedno od dva ponuđena objašnjenja nisu uspela da odgovore na pitanje zašto je zid nakalemljen nasred trotoara, s po pola metra na obe strane. Više ni pločnikom ne možemo da idemo s ostatkom sveta, zaključuje Sanela, Mustafina supruga.
Pravi razlog dizanja zida objavljen je još kasnije. Naime, na velikom zemljištu preko puta naselja predviđena je izgradnja jedne fabrike, poslovnog kompleksa i prodavnice Lidl. Valja ruglo sakriti od investitora, mislili su gradski oci. Ko da Nemca interesuje šta mu je preko puta, on je došao zbog kinte. Baš njega zabole da li je Kruševac lep ili nije. Niko nema problem da se to zemljište iskoristi, ali moraju li nas ovako da zagrade, pita se Milan, više sebi u bradu. Pritom, postoje mišljenja da će velika kocka od stakla i metala na poljani biti veće ruglo od prilično živopisnog naselja jedan od glavnih ulaza, recimo, krasi svadbeni luk, odmah pored kokošinjca. Na pitanje je li skoro bilo neko venčanje, Sanela kroz osmeh progovara: Pa jeste, pre tri ili četiri godine. Svidelo nam se da taj luk ostane. Ako vlasti nisu pokazale ažurnost u izveštavanju o dizanju zida kao što su ga pokazale u njegovoj izgradnji, to su učinile u prefarbavanju grafita Zid = logor, uz zavidan osećaj za estetsko. Naime, nijansa zelene kojom je grafit bio premalan nije se poklapala s ostatkom površine, zbog čega su isprva prekrečile ceo komad betona, a potom postavile i izolacione panele.



Za naselje se veli da je Srbija u malom u njemu žive izuzetno bogati i veoma siromašni, obrazovani i oni bez osnovne škole, stanuje i jedan učesnik zabavne emisije čiji naziv u sebi sadrži reči zvezde i grand... ima i penzionisanih vojnih lica i onih koji su ceo život pola koraka ispred zakona. Mnogi otkupljuju sekundarne sirovine, neki primaju socijalna davanja, a nađe se i poneki muzičar. Činjenica da je zid mnogima zagradio uparkirana kola ili da je doterivanje drva i uglja do domaćinstava umnogome otežano, a starijim meštanima bezmalo i onemogućeno, razlog je za kolektivnu brigu. Međutim, u vazduhu lebdi pitanje koje zbog neugodnosti niko ne želi da postavi. Hoće li u slučaju požara više ljudi stradati od paničnog stampeda ili same vatre, pošto je prilaz vatrogasnog kamiona praktično nemoguć? I hoće li, recimo, oni čija se pluća otruju dimom moći nekako da se doteturaju do ivice zida kako bi im lekari ukazali pomoć?

To što živimo loše manji je problem, na to smo navikli. Ali, evo, pitaj koga želiš. Imam dvadesetogodišnju ćerku koja boluje od epilepsije. Meni nekoliko puta mesečno dođe hitna pomoć. Kako ja sada da nju, kada bude hitno, u takvom stanju odvedem sto metara od svoje kuće do zida, govori Jelica za NIN.

Problem je, naravno, u tome što su dvojica predstavnika naselja u skupštini grada potpisali izgradnju zida neki kažu za pare, neki za uticaj i činjenica da je nakon toga nemalo mesnih odbornika podnelo ostavku ponovo, neki kažu zbog nedostatka para, neki iz ličnih, moralnih uverenja trenutno je manje važna. Romskih organizacija u Kruševcu ima nekoliko i strahuju da bi im, ako bi digli glas protiv zida, sredstva kojima inače pomažu populaciju dugoročno bila uskraćena. Na političko-partijskoj sceni, pobunili su se Demokratska stranka, Dosta je bilo i Levica Srbije, ali opozicija u Kruševcu je nažalost uspela u gotovo nezamislivom poduhvatu, karakterističnom i za ostatak Srbije diskreditovala se više od prilično ukaljanih vlastodržaca. NJen glas naprosto nije dovoljno prodoran, a meštani naselja Marko Orlović ne vide pod kojim bi okolnostima zid ubuduće mogao da se razruši.

Moglo je njih stotinu da potiše izgradnju zida, nije u tome problem. Ovde mora da se brani pravo, da se brani princip. Dvadeset prvi vek je i ne sme, bre, niko da gradi zidove oko ljudi. Naselje sad izgleda kao groblje. Je li to cena investicija da meni neko poseče orah koji nikome nije smetao, da vaspitavaju decu tako da jedni druge ni ne vide, pita se Milan.

Na pomen teze da je naselje Marko Orlović krcato nelegalizovanim stambenim jedinicama, zbog čega se nalazilo na udaru pravedničke javnosti, meštani oporo odmahuju glavom. Javna je tajna, vele oni, da je nemalo stanovnika podnelo zahteve za legalizaciju, ali da je proces stopiran do daljeg od strane grada. Neko im, tvrde, merka zemljište, čeka pogodan trenutak da uskoči i poruši i zid i kuće. Do tad će, kažu uz smeh, makar biti bezbedni kremansko proročanstvo veli da Srbiju očekuju napadi sa svih strana i jedino će naselje Marko Orlović biti bezbedno. Prava odstupnica ostatku Srbije!

Do te najezde neprijatelja, međutim, valja razmotriti je li bilo boljih opcija od zaista neverovatnog oboravanja čitavog jednog naselja. Jelica podseća na slučaj beogradskih Roma koje su vlasti iz mahala razmestile kojekude i obezbedile im makar minimalne životne uslove. Nije verovala da će joj napuštanje domaćinstva ikada biti prihvatljivija opcija od neke druge. Onda se dogodio zid.

Zvali su oni nas pre nekoliko meseci da odemo u jedno selo 40 kilometara daleko od Kruševca. To je bilo privremeno rešenje, dok ne izgrade neke socijalne stanove u Panjevcu, a i o tome se sve ređe govori. Možda su i odustali. Mogli bi, dakle, da nas nogiraju iz tog sela kada bi hteli. Pritom, gradsko sam dete, ceo život sam ovde. Siromaštvo živi od grada. Ponašaju se kao da bi dovoljno bilo da nas smeste van grada da svi živimo bolje. Makar kad bi nam obezbedili sredstva da kupimo stoku ili živinu, da pokrenemo nešto. Nešto malo, čisto da preživimo, zaključuje Mustafa.
Ali, ko voli novinarke koje lako kleknu, teško da bi imao problema da neko drugi umre iza zida ili da se muči 40 kilometara daleko od očiju. Samo dok se ne vidi. Zidovi za to i služe. Svakako ne za zvučnu izolaciju.