Disati na nos

Još odmalena, moja mati Dušica terala me je da dišem na nos. Ako dišeš na nos, govorila je, bićeš zdrav i jak kao konj. I, što jes` - jes`, evo, zdrav sam i jak kao konj. Na nos diše i Bilja i zato, valjda, i funkcionišemo. Na nos su, sigurno, disali i Isus i Buda, pa ih, evo, i danas pominjemo.

Ne mogu da tvrdim da sam baš kroz ceo život disao na nos. Ali, danas, u sedamdesetoj, držim se majčinog saveta i poput indijskih jogina, dišem isključivo na nozdrve. Zato me, valjda, i ne napadaju nikakve boleštine, a mozak mi uvek ima dovoljno kiseonika i radi kao švajcarski sat. Disanje na nos mi je, uz pisanje, postalo glavno zanimanje. A to je, verujte, veoma zahtevan posao i traži da mu se predaš bez ostatka. Mojim beogradskim prijateljima je čudno kada im kažem da i u Vidovu na Suvoj planini, po ceo dan dišem samo na nos. Bilo da cepam drva, planinarim ili da leškarim. Dišem na nos jer i planina ima svoj smog. Od ranog proleća do kasne jeseni, i po suvoplaninskom čistom vazduhu svašta leti. Zamislite samo koliko vrsta trava i endemskih biljaka, još od pre Nojevog potopa, čuva Suva planina! I sve to cveta, zri i seje svoje seme. Kada bih sve to udisao na usta imao bih, sigurno, zdravstvenih poteškoća. A, ovako, u dlačicama nozdrva i na sluzokoži sve to ostane, ne ode u krv, mozak i pluća. Bajdvej, beogradskim vazduhom se ne bih bavio. Tu, burazeru, samo što ne lete krokodili, pa izvoli, velegrađanine, diši na usta i krljaj, kašlji, od januara do decembra.

E, sad, premijer najavljuje zlatno doba i, onako, uzgred, kaže da beležimo najmanji deficit u istoriji novije Srbije!? To može da kaže samo neko ko diše uporno na usta, pa, samim tim, nema dovoljan dotok kiseonika, pa makar živeo i u Jajincima. A da nam premijer diše na nos, shvatio bi da smo do guše u govnima, svejedno da li sedimo na klozetskim šoljama ili čučimo na čučavcima kao ovi iz Medicinske škole u Valjevu koje je, onomad, obilazio. I, nešto razmišljam da li ga je iko učio da diše na nos. Ako nije, tu se onda ništa ne može, navike iz detinjstva teško se menjaju.

K. G. Jung, moj guru iz Švice tvrdi da je i njega mama učila da diše na nos: Šta misliš, dečače, da li bi mi, tek tako, s neba pala na glavu moja teorija o sinhronicitetu da sam, kojim slučajem, disao na usta!? Na nos, na nos mora da se diše da bi ti palo na pamet neko, za čovečanstvo, veliko otkriće! Povezati, recimo, da su Lepenski vir i Vinča drevna postojbina Srba u Podunavlju, to može da padne samo nekom ko je, još u pelenama, disao na nos! Zato me ne čudi da ovi, što ne dišu na nos, bilo da su akademici ili uličari, tvrde da srpska istorija počinje sa Nemanjićima.

Forenzičari su, pak, nedavno utvrdili da su vinčanske primitivne glinene figurice pravila deca!? Vinčanci su, dakle, učili decu da sama sebi prave igračke, da se igraju stvarajući i da stvaraju igrajući se. Elem, forenzičari su srušili stvorenu akademsku predrasudu o primitivnoj materijalnoj kulturi Vinče. Uostalom, arhitektura vinčanske solarne kuće podrazumeva i velika znanja iz astronomije i matematike. Najzad, vinčanske skulpture su kao da ih je Henri Mur vajao. Svrni, obrni, i Vinčanci su disali na nos.

Tu mi moja Crna nešto uzdiše: Uh, da li će u Vučićevo `zlatno doba` moći uopšte da se diše, ili ćemo da živimo kao žive mumije. I šta ako kiseonik počne da se naplaćuje, pa ako hoćeš da dišeš, plati bato! Ne može kiseonik, tek tako, da se rasipa na disanje! Svejedno da li dišeš na usta ili na nos!