Tamburanje po Poslovniku

Ništa na utisku ne bi promenilo ni da Saša Radulović ima više sluha. Za muziku i za samopromociju. Jer, nažalost, Radulović nema orijentir gde je ulaz u parlament, a gde izlaz iz kafane, niti ima dovoljno političkog senzibiliteta da svog protivnika, u ovom slučaju Maju Gojković, ne pretvori u pravogovornika, kome je svaka reč na mestu. Predsednica Narodne skupštine kazala je da su poslanici Dosta je bilo, izvodeći Bajagin filmski hit „Pada vlada“, pokušali da obesmisle i ponize Skupštinu kao najviše zakonodavno telo. U krivu je bila samo u prognozi, pošto Radulović nije pokušao nego je i uspeo da ponizi parlament, kao, uostalom, što je i ona radila u mesecima pre neslavnog kraja jesenjeg zasedanja. Nakon intoniranja himne Saša Radulović se „cirkuzirao“, ali ni Maja Gojković nije pokazala naročit pijetet prema „najvišem zakonodavnom telu“, jer je poslanicima DJB poručila da nisu imali nijedan argument o predloženim zakonima niti su, ovih meseci, mogli bilo čime da ugroze stabilnost vlade. Da raščistimo, dakle - za predsednicu parlamenta je stabilnost izvršne vlasti veća sekiracija od ugleda zakonodavnog doma, a njen zadatak, ona to više i ne krije, nije da kontroliše vladu, nego da je štiti. Kao i njene pojedinačne članove kada ih omaškom predstavnici vlasti uvrede. „Ana je tu“- upozorenje je koje bi građani trebalo da pamte kao poruku da je najistaknutijim poslanicima iz vladajuće partije dozvoljeno da u parlamentu vređaju osećanja na hiljade pripadnika manjinskih grupa, osim kada je ministar (prisutan u skupštinskoj sali) i sam pripadnik te grupe. Pošto je Aleksandru Martinoviću trebalo podosta da sa svojim traktatom o neprihvatljivo povlašćenom položaju homoseksualaca poveže prisustvo ministarke Ane Brnabić, predsednica se živa namučila dok mu je skrenula pažnju. Za šefa poslaničke grupe SNS mora se imati razumevanja što mu je koncentracija, na kraju, popustila, jer je tokom celog zasedanja bio na vrhuncu zadatka - da opstruiše rad opozicije, naročito kao predsednik Administrativnog odbora, da obezvredi njene poslanike. Maja Gojković mu je naročito pomogla žestokim kažnjavanjem, od koga su verovatno malobrojnije i kazne koje prosečna vaspitačica u vrtiću primeni za ceo radni vek. Opozicioni poslanici psovali su, izvodili još nekolike „amaterske performanse“, bilo je na ivici fizičkih okršaja, a najmanje civilizovanih diskusija o temi na redu zasedanja. Samo još narodni poslanici, izgleda, nisu uvideli da se, bez preterivanja, krahom parlamentarizma u jednoj zemlji zove situacija u kojoj ih premijer (u tom trenutku formalno čak mandatar), upitan kad će vlada biti formirana, a dva meseca nakon izbora, opisuje rečima: „Da ne brinu, odmah im zakazujem, pošto računam da će da me izbace iz Skupštine kao prošli put, svi oni hrabri i mnogo snažni, sve dok se ja ovako slabašan ne pojavim, a onda beže svi, noga nogu sustiže i u zadnjicu se udaraju, ne znaju na koju stranu će da uteknu. U roku od deset dana imaće sednicu na kojoj će se birati vlada. Pa nek’ se vrate s mora. Da ne bude posle da ih nisam obavestio, nek’ se vrate s brčkanja da izaberu vladu“, pozvao ih je Vučić, 1. avgusta, zaboravivši da on nema mandat da saziva Skupštinu. „I nek` malo bolje cipele nađu, neke izanđale, kad im noga nogu sustiže da se slabije čuje, a ne da lupaju da se čuje do trećeg sprata“, objasnio je, ako nekome još nije bilo jasno, otkud ta samoubilačka moda da se predsedavajući u Skupštini izvinjavaju ministrima i aplaudiraju premijeru, a svojevremeno i predsednicima. Ova nedovršena lista situacija u poslednjem sazivu Narodne skupštine, suprotno uvreženom uverenju, međutim, ne vraća nas unazad, jer se odatle srpski parlament nije ni pomakao s uvođenjem višestranačkog sistema. Pomak koji je parlamentarni život u Srbiji napravio od 1997, kada su jednim zakonom preliminarni rezultati lokalnih izbora proglašeni konačnim i krojenja izbornog sistema po najvećoj statističkoj mogućnosti da vladajuća partija pobedi, do toga da vlast uvaži minimalne demokratske vrednosti - izborne procedure i izborni rezultat, prvi put 2003, taj pomak kao da se nije ni dogodio. Zato što je poništio prvo u kasnijem nizu od nekoliko spornih glasanja izvan sale, predsedavajućeg Dragana Maršićanina pokušali su da smene koalicioni partneri, te je podneo ostavku decembra 2001, a još 21 poslaniku DSS oduzet je mandat. Manir tada nazvan i „malo pravnog nasilja“ nastavlja se nakon što je njegova naslednica Nataša Mićić postala i predsednica Srbije, jer je Milanu Milutinoviću istekao mandat, a dva puta organizovano glasanje propalo zbog visokog cenzusa. Mićićeva, međutim, ostaje vršilac dužnosti do 2004, kada je ukinut cenzus (inače u drugom mandatu Maršićanina kao predsednika), a Predrag Marković potom raspisao izbore. Kada je, potom, Tomislav Nikolić, kao DSS-ova pretnja potencijalnim partnerima za formiranje vlasti, izabran za predsednika Skupštine 2007. glasovima još i radikala i SPS, poslanici DS, LDP, G17 i drugi, revoltirano su napustili Skupštinu, a Mlađan Dinkić zapretio da se u nju neće ni vratiti. Demokratija je za te njene predstavnike i kasnije često bivala samo ono što im je po volji. Jednoumlje. Nikolić je pod pritiskom, u atmosferi iz „mračnog doba“, podneo ostavku posle pet dana, kada su se bivši dosovci dogovorili o podeli izbornog plena. Kontrolna funkcija parlamenta nikada nije zaživela, i sa manje ili više otpora uvek je, zapravo, bila pod kontrolom izvršne vlasti. I to ne samo dozvoljenim mehanizmima prednosti vladajuće stranke, kao što je stavljanje zakona ili teme na dnevni red. Budžeti su i ranije usvajani na silu, samo ne u roku od 44 sata kao poslednji. Zbog instrumentalizacije parlamenta za usvajanje budžeta 2008. nije bilo kvoruma, jer se vladajuće partije nisu dogovorile o datumu pokrajinskih i lokalnih izbora. Za važne političke odluke parlament je pritiskan da radi u skladu sa rasporedom izvršne vlasti i kada je u dubokoj noći i fotofinišu usvajan Ustavni zakon, novembra 2006, na osnovu koga je tadašnji predsednik Boris Tadić raspisao izbore za januar 2007. godine Poslanički glas do te mere je obezvređen da su u demokratskoj Srbiji incidenti slučajevi poslanika koji biraju po sopstvenom moralu i odgovornosti. Ako se, poput Vesne Pešić, otrgnu od stranačkog izbora, u sledećem sazivu ih sigurno neće biti. Jer neposlušni nisu nigde dobrodošli. Da se otrgne od stranačke zapovesti postalo je moguće 2011. kada je ukinut institut blanko ostavke, pa opet to nije značajno povećalo samostalnost poslanika, ali je uticalo na razvoj crne berze mandatima. Jedan dan kada građani Srbije imaju pravo na izbor (uvek stranački svakako) sve je češće nadrealan. Veoma živopisan primer lažiranja volje građana predizbornim obećanjima dao je Rasim LJajić, koji je negirao mogućnost koalicije sa SNS na republičkom nivou kazavši da je to, između ostalog, „nerealno“, pa je, ipak, promenio mišljenje nakon objavljivanja rezultata s proleća 2012. godine. Ulagivanje izvršnoj vlasti postalo je do te mere prihvatljivo da se uspeh zakonodavne vlasti danas jedino meri brojem usvojenih zakona, koje, razume se, vlada predlaže uglavnom po hitnom postupku. Utrkivanje u broju usvojenih zakona, poseban kompliment je ako su u potpunosti prepisani i sa kvalifikacijom „usklađeni sa evropskim“, kulminiralo je 2009. godine, koju je Nada Kolundžija, šefica vladajućeg kluba Za evropsku Srbiju, baš zbog jednog takvog rekorda proglasila najboljom „u istoriji srpskog parlamentarizma“. Kolundžija je zanemarila zvanično „zlatno doba“ od 1903. do 1914. kada je sa manjim izmenama usvojen stari ustav iz 1888, ali prvi put bez učešća kralja, od čega su, uprkos svim istorijskim zamerkama tom periodu, ličnim integritetom današnji poslanici predaleko. Ali iz istorije neko i uspešno uči. Pravi dokaz da srpski parlamentarizam ide „napred“ je novembar 2016. u čijem bilansu je, po podacima Otvorenog parlamenta, svih 12 zakona doneto na predlog vlade, a po hitnom postupku devet. Prihvaćeno je osam puta manje amandmana od predloženih. I to je bio napredak u odnosu na prethodni mesec, kada je od 46 amandmana na tri zakona prihvaćen samo jedan. Kada učestvuju u neretkim incidentima, poslanici investiraju u sopstveni politički značaj. To nije slučaj samo sa Natašom Jovanović, koja je postala najuticajnija radikalka tek pošto je predsedavajuću Natašu Mićić polila vodom, nego i sa naprednjakom Igorom Bečićem, jednim od retkih koga je Slavica Đukić Dejanović, veliki protivnik opomena i kazni, bila primorana da sankcioniše zbog tuče, a on, ipak, u narednom sazivu dobio mesto potpredsednika. To što se nekada zvalo ugled, pa poslanikom nije mogao postati ko ne plaća porez, ili (po Poslovniku iz 1903) ne poštuje obavezu dobrog vladanja kojom su, u ono vreme, definisane zabranjene reči i kod oblačenja svečanih odela domaće proizvodnje, danas je, za najveći broj poslanika, svedeno na talenat za brzo glasanje. Šansa da se kvalitativno popravi zakonodavna i kontrolna funkcija parlamenta obrnuto je proporcionalna broju zakona koji se usvajaju po hitnom postupku. Jer, ako za isti broj radnih sati, isti broj ljudi 2005. usvoji 51, a 2015. godine 179 akata, onda mora biti da sa aktima nešto nije kako valja. Opozicija danas zahteva da se Poslovnik menja, jer je, primera radi, od 52 poslanika koji su se poslednjeg četvrtka u oktobru prijavili da postave pitanja premijeru, svega njih devetoro dobilo reč, a nijedna od šest većih opozicionih partija. Demokratska stranka, odgovorna za usvajanje ovog Poslovnika 2011. godine danas bi da ograniči vreme za pitanja i odgovore, jer je ovaj akt objektivno jedna od većih prepreka za ostvarivanje demokratskih prava opozicije. A da je, za građane Srbije, jedina suštinska razlika u rasporedu poslanika u klupama. Profesor Vučina Vasović u Zborniku Dileme i izazovi parlamentarizma primećuje da se ne trguje samo mandatima i glasovima nego i raspuštanjem Skupštine. To se, nažalost, dešava u trenutku u kome stranka na vlasti očekuje najveći izborni uspeh. Istorijski izuzetak je slučaj vlade Jovana Marinovića, prve koja je pala pred Narodnom skupštinom. Te 1874. predlog Marinovićeve vlade izglasan je sa svega tri glasa više, što je za njega bio dovoljan razlog da podnese ostavku. Zakonodavna jeste najmlađa grana vlasti, ozakonjena tek ustavima iz 1869. (smatra se početkom parlamentarizma u Srbiji) i 1888, ali ne onoliko mlada koliko dilema o njoj još uvek ima u društvu. Gde su centri moći, koji su očigledno izmešteni van parlamenta? Koji je motiv učešća u jednom danu izbora kada je taj proces jednostran? Jer, za legitimitet koji daju svojim predstavnicima, birači dobijaju još malo šunda i rijalitija, a praktično ništa korisno. Večnost će, čini se, proći dok se birači osokole da upražnjavaju procedure ove ili neke druge demokratije, ali su, uprkos svemu, barem jednom do sada, 2012, kroz sve nepoznanice uspeli da razaberu antidemokratsko vladanje i kazne štetno tamburanje po Skupštini. Deflacija poslaničkih pitanja Poslanička pitanja i predlozi, interpelacije, molbe i žalbe građana stari su koliko i Skupština i nisu demokratska novina. U sazivu 1897-1900. godine Skupština je rešila 445 poslaničkih predloga, 217 interpelacija i više od 3.000 molbi i žalbi građana. A, primera radi, poslanici su tokom 2005. postavili samo 65 pitanja. Odgovoreno je na svega 38, pa je 2006. propisana obaveza ministara da se pojavljuju na brifingu u parlamentu. Koliko su je ozbiljno shvatili svedoči slučaj dvoje ministara, Gordane Matković i Dragana Jočića, koji su godinu dana kasnije nagrađeni čak i podrškom opozicije samo zbog toga što su bili jedini koji su se pojavljivali u Skupštini u danu za poslanička pitanja. U svim sazivima poslednjih 16 godina srpskog parlamenta, barem polovina poslanika nikada se ne javi za reč. Dragana Pejović