Gde bežite?!

Mora biti da je, kad je shvatio da je ispao iz kombinacije, nekadašnji šef poslaničke grupe naprednjaka Zoran Babić makar promrmljao u bradu: „Pravićete vi mene od blata!“ Koliko god tragikomična bila Babićeva borba sa rečima, bio je to pravi melem za dušu u poređenju sa bezobalnim širenjem gadosti za koje je zadužen Marjan Rističević, glavna zvezda naprednjačkog tima aktuelnog saziva parlamenta. Nije li, zato, žal za Babićem prirodna reakcija na, recimo, Rističevićevu zloupotrebu drame roditelja koji se bore za život deteta? Ili na nastupe novog šefa poslaničke grupe SNS Aleksandra Martinovića, koji svoje zakasnelo presvlačenje iz radikala u naprednjaka nadoknađuje najbrutalnijom zloupotrebom pozicije, tolikom da čak i ne dozvoli opozicionim poslanicima da se oglase na sednici odbora koji vodi? Osim što je započela promenu svetskog poretka na koji smo navikli, i što je sa spiska živih izbrisala enorman broj besmrtnih po delu, nezaboravna 2016. donela je i brojne izmene među akterima srpskog političkog pozorišta. Kada je prošle godine igrana predstava „biće izbora, neće biti izbora“ teško da su i najbolji vidovnjaci mogli zamisliti javnu scenu bez neponovljivog Babića. A kada se videlo da ga nema na izbornoj listi, verovalo se da je, valjda zbog toga što se javno ispovedio da se Vučiću „divi i fizički i mentalno“, zaradio ministarsko ili neko drugo važno mesto u državnom aparatu. U junu je, dok se čekalo formiranje vlade, njegov put u NJujork promotivnim letom Er Srbije tumačen kao korišćenje prilike da se još jednom, u neformalnoj atmosferi, preporuči glavnom šefu za ulogu koja će mu, onako negovanom i podmlađenom mezoterapijom, najbolje stajati. Lažne su to bile nade, pokazalo se. Kao što su netačne bile i tvrdnje „pouzdanih izvora“ prema kojima je na spisku članova ovogodišnje vlade Aleksandra Vučića siguran bio Nikola Selaković, bivši ministar pravde, za koga se verovalo da pripada „krugu odabranih“, odnosno ljudi od najvećeg poverenja svemoćnog vođe. Selaković, u čaršijskim verzijama, nije zaboravljen – pominje se kao mogući naprednjački kandidat za gradonačelnika Beograda ili ključni čovek bezbednosnih službi – osim ako to mesto ne pripadne još jednom trenutno odsutnom junaku javne scene, Bratislavu „Bati“ Gašiću. I dok je Gašić, kao nekrunisani kralj Kruševca i okoline, uprkos (trenutnom) nedostatku važne državne funkcije, i dalje viđen kao neupitni povratnik, u slučaju Nikole Selakovića, uprkos brojnim preporukama (ugled u biračkom telu) postoje izvesne sumnje: priče o njegovom navodnom „opanjkavanju” Vučića kod Olivera Antića, zbog koga bi „vaspitne mere“ mogle da potraju i duže nego što mu je potrebno da završi doktorat na Pravnom fakultetu, nisu u potpunosti usahle. Koliko god se činilo da u Srbiji nema života van SNS, još postoje i neke druge, ponekad čak i drugačije opcije. I u okviru njih oni za koje je 2016. bila i te kako prelomna. Ne tako davno, zakazivanje sednice parlamenta nije značilo obaveznu, već samo verovatnu najavu ogavnih incidenata, uvreda i svađa. Ono što je bilo zagarantovano bilo je slušanje gospodske etikecije kojom je, ponekad i zamorno, ali dosledno uporno, svaki svoj nastup počinjao Vladimir Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka i tadašnji poslanik Nove stranke. Iako je bio najaktivniji poslanik raspuštenog parlamenta i dičio se najvećim brojem usvojenih amandmana, Pavićević se, zahvaljujući stranačkoj matematici i koalicionim dogovorima, nije kvalifikovao za učešće i u novom skupštinskom sazivu. Zbog toga su, što tabloidi vole da kažu, društvene mreže „planule“, ali uzalud. Kao što je uzaludno bilo još jedno javno ispoljavanje građanske ljutnje – zbog „diskvalifikovanja“ još jednog aktivnog i uglednog poslanika, demokrate Dušana Milisavljevića, lekara specijaliste ORL iz Niša, zahvaljujući kome je usvojen „Zojin zakon“, koji pomaže deci oboleloj od teških retkih bolesti. Milisavljević je na koalicionoj listi DS bio na 17. mestu, a birači su odlučili da se za poslaničku ekipu DS u parlamentu odvoji svega 16 mesta. Među njima nije ni Dragan Šutanovac, sada predsednik stranke, ali jeste Bojan Pajtić, čijih su se predsedničkih usluga demokrate u septembru odrekle. Pajtić je i dalje poslanik, mada prilično pasiviziran, tako da je, kad ga se uželimo, sigurnije da ga potražimo na Tviteru. A na toj društvenoj mreži, osim oštrih kritika na račun Vučićevog režima, nalaze se i Pajtićeve poruke „drugarima iz vrha DS“ da prestanu da šire spletke i šalju novinare na njegovu adresu. Taj tvit je, izgleda, bio odgovor na spekulacije o navodnoj Pajtićevoj nameri da osnuje novu partiju, ali to nije bila jedina „senzacija“ vezana za bivšeg lidera demokrata na kraju 2016: mediji su pisali i o navodnoj partijskoj istrazi zbog sumnji vezanih za način trošenja stranačkog novca, ali su preneli i njegovu izjavu kojom je opovrgao optužbe o finansijskim nepodopštinama. Smena na vrhu DS rezultirala je i odlascima (Jelena Balašević, Milan Popović, Amir Bislimi) i pasiviziranjem drugih istaknutih članova, a krajem decembra došlo je do novog raskola: nakon što je, isprovociran pokretanjem postupka zbog potpisivanja menica bez pokrića, stranku napustio Marko Bastać, predsednik beogradske opštine Stari grad izabran na tu funkciju na do sada neviđen način, i odbornici DS iz centralne beogradske opštine krenuli su istim putem. A na njemu bi ih, sudeći po podršci koju im je dao, mogao sačekati zamenik predsednika opštine Stari grad, Nenad Borovčanin, nekadašnji član Glavnog odbora SPS, izbačen iz stranke u oktobru, u prvom disciplinskom postupku pokrenutom otkako je na čelu socijalista Ivica Dačić. Za razliku od trofejnog boksera koji je, uz oštre reči upućene stranačkim kolegama, sačekao kraj disciplinskog postupka i izbacivanje iz stranke, njegova koleginica, poslanica u Skupštini Srbije Dijana Vukomanović je odmah po pokretanju postupka odlučila da napusti partiju u kojoj je godinama zauzimala visoke funkcije i važnu ulogu u idejnom profilisanju. Pobegavši iz SPS, Dijana Vukomanović je, kao samostalna poslanica, našla zajednički jezik sa Sandom Rašković Ivić, oteranom iz DSS nakon što je podnela ostavku na mesto predsednice stranke, a što se desilo gotovo odmah nakon što je tu partiju, pametnim vođstvom, u aprilu vratila u Skupštinu Srbije. „Šuška“ se o mogućem zajedničkom poslaničkom klubu, ako sadašnji skupštinski saziv poživi, ili o zajedničkom nastupu na parlamentarnim izborima, ako ih bude. U dogovor je uključen i Đorđe Vukadinović, samostalni poslanik izabran na listi DSS-a, ali nije baš jasno da li bi se tu negde mogli naći i doskorašnji ugledni članovi i funkcioneri DSS, Marko Jakšić i Slaviša Ristić, obojica sa Kosova, koji su, u vreme „raskidanja“ DSS i Sande Rašković Ivić napustili stranku, optuživši novo rukovodstvo za saradnju sa „izdajnicima“, odnosno SNS. Pasionirani gledaoci skupštinskih zasedanja lišeni su i upornih i čestih nastupa Borka Stefanovića koji je u prošloj izbornoj sezoni nastupio izvan dotadašnje matične Demokratske stranke, odlučivši da se pozicionira na suštinski, mada ne i nominalno, upražnjenom levom političkom polju. NJegova Levica Srbije je, ipak, ostala ispod crte, a kako sada stoje stvari, Stefanović izgleda namerava da zastupa ista politička uverenja: stranka i dalje postoji i aktivna je u protestnim aktivnostima širokog spektra, iako su je neki viđeniji članovi napustili (Dragan Popović) a neki su i oterani (npr. odbornik koji je podržao predlog SNS za konstituisanje beogradske opštine Vračar). U parlamentu više nije ni Aleksandar Senić, bivši poslanik Socijaldemokratske stranke Srbije i blizak saradnik njenog lidera Borisa Tadića, koji je u junu, nakon izbornog debakla, napustio stranku, da bi u julu, dobivši „ponudu koja se ne može odbiti“, postao član SNS. I to ne bilo kakav: valjda zato što je sa sobom povukao i ceo opštinski odbor SDS u Rači, katapultiran je direktno u Glavni odbor naprednjaka. Nije to bilo jedino kolektivno bekstvo u 2016: u istoj disciplini istakao se i ceo PUPS, koji je pred izbore pobegao od višegodišnjeg partnera Ivice Dačića i priklonio se Vučićevoj koalicionoj listi. Ono što je shvatio najbogatiji penzioner u Srbiji, vlasnik PUPS-a, shvatili su i mnogi drugi: privlačna snaga naprednjaka bila je neodoljiva za brojne lokalne odbore do tada opozicionih stranaka, u ogromnom rasponu od DSS do LDP. A možda je sve to samo još jednom pionirski poduhvat ovdašnji: valjda po uzoru na one zlatne viljuške iz srednjeg veka, Srbija je, pokazalo se, nastavila da daje model celom svetu. Tako je, prema brojnim procenama, izborom Donalda Trampa za predsednika, Amerika tek ove godine dosegla tačku u kojoj smo mi bili još 2012. U tom belom svetu tek su se suočili i sa pojmom „postistine“ (post truth) koji ih je tek ove godine udario posred čela i zaslužio titulu „reč 2016“ - iako smo mi odavno apsolvirali suštinu života u kome nije obavezno obaziranje na činjenice. I zato, neka taj daleki Zapad obrati pažnju na vreme: u Srbiji je ove godine u modi bio uzvik „gde bežite“, koji je, zajedno sa čačanskim naglaskom, proslavio lider Dveri Boško Obradović u onoj postizbornoj aprilskoj noći, kad smo mislili da se vodi borba za očuvanje volje nas, običnih podanika. Nas, koji nemamo gde da pobegnemo od brižljivo negovanog i sve naprednijeg besmisla. Vera Didanović