Kako čuti druge i stati na stranu dobra

Pročešljavam svoje uspomene na proteklu godinu i, pored mučnog utiska da to dosadno mnoštvo na vlasti uvek sa velikom izvesnošću i okrutno omašuje da uradi ono što je zaista neophodno da bi se ozdravilo, dakle, i pored tog urlajućeg, nasilnog nereda prisile na neukus i primitivizam, naziru se neki jasni drugačiji govori, drugačiji ukusi postojanja. Ti glasovi nas podsećaju na mogućnost delovanja kroz nesebičnost, ljubaznost i pravdu, i tako ostavljaju prostor da ovakve ideje i načini postanu dom svih. Iz takvih govora nazire se jedna nova zemlja, u kojoj se sluša šta drugi ima da kaže, u kojoj se uvažava šta drugi misli i, pošto je sve sa svime povezano i otuda moguće stvarati ili samo disonantnost ili harmoniju, taj govor emituje sklad. Ovaj govor nas podseća na suštinu na koju smo svi zaboravili ili na nju pljunuli ili je se namerno oslobodili, jer ta suština ne ubira glasače, niti se uz pomoć nje može dokopati značajne funkcije, zaraditi, imati i opet imati, ona ne može trenutno da izbriše naše frustracije, naše genetsko nezadovoljstvo, jer ona je ona vitalna moralnost, i ona nema veze sa precima ili potomstvom, pa ni sa društvenim uređenjem - to je čista, ljudska veza pojedinca sa pojedincem u kojoj leži osnova odgovornosti. I utoliko su glasovi koji su se izdvojili u prošloj godini važniji, jer se pojavljuju u doba totalnog ubistva osećaja za moral, ali i u doba hladnog, beskrupuloznog ukidanja poštovanja samog životnog procesa. Ovakvim zaboravom stavljena je u pogon užasna fabrika za stvaranje uniformnih karaktera i odustajanja od mišljenja, pri čemu se njene nezaustavljive, pokvarene trake obavijaju oko životnog procesa kao otrovni bršljan. I zato je značajno progovoriti o svakoj pozitivnoj alternativi i o svemu što odoleva paklenoj lavi neizlečive neosetljivosti, a jedna od njih, u prošloj godini, prepoznaje se u govoru i delovanju predsednika SANU, Vladimira Kostića, čija dosadašnja aktivnost daje, u Srbiji, dugo neviđen primer da govoriti sa moćne pozicije ne podrazumeva samozaljubljeno samoglađenje, niti primoravanje drugih na to umeće, već prihvatanje obaveze i prilike da se mestu na kojem živimo, tj. ljudima koji su ovde još uvek zatočeni, pruži primer i mogućnost da stanu na stranu Dobra. Taj pomirljivi, duhoviti, tolerantni način delovanja, koji je mirno i nenametljivo omogućio ogroman niz značajnih kulturnih i naučnih događaja, koji su se odigrali pod okriljem SANU u prošloj godini i koji je stalno pokazivao da dijalog, bez ikakvog napora, može da bude razumevanje, međusobno uvažavanje i slušanje, osvetljava nam motiv da rad za opšti interes, bez „voždanskog samospevlja“, ima neuporedivo moćniju energiju od kaćipernog impotentnog egoističkog nadimanja, a tom energijom uperenom ka opštem interesu i najtruležnije građevine mogu da se poprave, nadograde i sačuvaju. A sasvim udaljeno, a opet na istoj strani ulice, dirljivo i neshvatljivo ljubavno delovala je prošle godine  aktivnost nekolicine studenata kompozicije i muzike koji kontinuirano sa svojim prijateljima pesnicima, organizuju poetsko-muzičke večeri, okupljeni oko udruženja koje se zove Nebograd i koje se zalaže za neformalno obrazovanje i alternativne pristupe prenošenju znanja, kroz muziku, vizuelne umetnosti i pisanu reč, posebno deci sa autizmom. Ovi mladi ljudi, stariji od nas, uče nas da ono nedodirnuto, neobjašnjeno, što snažno osećamo treba takvo i da ostane, poštovano i voljeno i da nijedan čovek ne može da spozna celu istinu, ali može da je nazre i da je koliko god može primi u sebe, da joj se divi i bude joj zahvalan. Ovakvi glasovi pobeđuju pokvarenu pamet koja je predodređena da razmrska svaki san o čovečnosti, a mi, koji se na tom stepeniku užasa klatimo već dugo, treba, za početak, samo da Čujemo.