Put straha i nade

Adaševac kod Šida. O vozu na relaciji Atina - Berlin nije postignut dogovor. Krijumčari utvrđuju „balkansku rutu“ kojom migranti treba da pređu tokom bega iz Sirije, ali i Iraka, Avganistana, Pakistana… do krajnjeg cilja, Nemačke, Švedske ili neke druge zemlje EU. Na granici sa Turskom u tom momentu 70.000 ljudi beži od ofanzive sirijskih snaga. Februar 2016. „Umoran?“ Slegnuo je ramenima. „Uplašen?“ Odmahnuo je glavom. „Znaš li šta te očekuje?“ „Sloboda“, rekao je ubedljivo, čovek silueta ispod slabog neona nekog pulta u čekaonici u emigrantskom centru Adaševci kod Šida. Spremni da poverujete u to? Da su bog ili sudbina za njih odredili neki bolji, lagodniji svet. Da je ovaj parking, nakrcan iscrpljenim migrantima iz Sirije, Iraka, Avganistana, njihov izlaz iz pakla? Oni veruju. U svog boga, sudbinu. Bez obzira na to koliko ste vi siti i zgađeni pred novim licem sveta čiji su oni sada glavni problem. Ovog petka delegacija američkih senatora vrzma se oko njih, tu u Adaševcima kroz koje je samo od početka godine prošlo više od 65.000 migranata. NJih oko stotinu, među njima ima i dece, zavaljeni na drvenim staničnim klupama kao na iglama sede kuckajući po svojim mobilnim telefonima, čekajući da se ukrcaju u neki od autobusa koji ih organizovano voze do vozne stanice u Šidu, a onda ka Hrvatskoj, uigranim, svakodnevnim ritmom. Od jutra do kasne noći oko 2.500 migranata dnevno, prema podacima Komesarijata za izbeglice, prođe ovim putem. I tu u centru zadržavaju se tek nekoliko sati, gde ih čekaju medicinski punkt, ambulanta, sobe sa oko 150 kreveta, i obrok. Neki od njih stigli su do kapija Evrope tek iz drugog ili trećeg pokušaja. Mart 2016. Izvršavajući odluku vlade u Budimpešti o vanrednom stanju u celoj zemlji, zbog opasnosti od izbeglica, mađarska vojska je na granici prema Srbiji i Hrvatskoj rasporedila 1.500 vojnika. Izbeglice, od kojih mnogi nisu registrovani nigde na putu preko balkanskih država, čekaju na srpskoj strani granice priliku da uđu ilegalno u Mađarsku. Većina je iz Avganistana. Mađarska policija samo u jednoj nedelji privela je više stotina onih koji su našli rupu u žici i ušli u EU. Ahmeta, sitne građe i krupnih očiju, kao i mnoge, sprečila je granična policija. On je samo jedan od očajnika iz Sirije koji je svoj put, i svoje dvoje dece, feribotom platio kešom unapred. Dalje o tom opasnom poslu u kom su ljudi samo roba ne želi da kaže ni reči. Stoji nepomično, razmaknutih nogu i sa svoje dve šake drži čvrsto dve ćerke u roze jaknicama. One ne plaču. „Ne, nemam mapu. Nema lidera. Nema vođe. Ne znamo unapred rutu. I nikome nismo sada dali novac. Krenuli smo iz Sirije preko Turske, sledeći masu koja se kreće ka Zapadu“, kaže njihov otac. „Da li znaš šta te čeka? Da si sada samo problem. Problem koji može postati i veći. Potencijalni terorista? Spreman si da budeš građanin drugog reda?“ „Ne“, rekao je. „Brinuće o nama. Evropa ima zakone koji će nas zaštititi. Zato i idemo tamo.“ „Stvarno veruješ u to?“ Klimnuo je glavom uz osmeh, ubedljivo verujući da je ta Evropa baš to sveto mesto njihovog izlaza iz pakla. Jun 2016. Hrvatski ministar unutrašnjih poslova Ranko Ostojić izjavio je da će granični prelazi prema Srbiji, osim na Bajakovu, ostati zatvoreni sve dok Srbija ne promeni politiku prema kojoj izbeglice preusmerava samo u Hrvatsku. Do sada je u Hrvatsku ušlo blizu 30.000 izbeglica, u privremenom prihvatnom centru u Opatovcu nalazi ih se trenutno oko 2.450, dok je oko 500 izbeglih krenulo prema graničnim prelazima. Možda se zove Abdulah, a mogu da navedem ma koje drugo ime. Nisam ga ni pitala. Da li je bitno? Mogao je biti bilo ko od tih stotinu ljudi koji se svakodnevno smenjuju u centru koji za njih predstavlja tek par sati predaha, uz zdravstvenu negu i siguran obrok. U toj čekaonici pred vratima Evrope, gde bivaju uredno zavedeni. Oni ne znaju za diplomatski rat koji se odigrava trenutno na relaciji Beograd -Zagreb. Ne znaju ništa ni o rečima srpskog premijera Aleksandra Vučića koji kaže da Srbija neće biti parking za migrante ukoliko Evropa za njih podigne svoje granice. Oni su tik ispred svog cilja. Ti ljudi sitne građe, s rančićem u rukama, ili čak češće i bez njega, u šarenoj odeći nasumično odabranoj, ili dobijenoj negde uz put. Izmrcvareni teškim rutama, sedmicama provedenim na nogama, zahvalni su na pomoći koju dobijaju u Srbiji. Ali oni žele dalje. Granični prelaz Batrovci. Okovani prašinom, hiljade kilometara rizika deli ih od sopstvene prošlosti. Preplavljeni mešavinom straha, iščekivanja i želje. Vukovar. Medicinski tehničar Davor Špadijer stoji oslonjen o zid Doma zdravlja. Tri dana njegova ekipa pruža pomoć izbeglima iz Sirije koji posustanu negde na putu kroz polja. Stotine njih, sitnih tela, u poljima. Upakovanih bivših života u male rančeve sa dve preobuke, njihove sitne siluete nestaju u puteljcima kroz kukuruzna polja. Pritisnuti neizvesnošću, tu negde gde nada počinje da nestaje, a jača strah da ta Evropa možda i nije kapija njihovog spasa. Gužva na improvizovanom punktu. Ipak, Nuzra ima osmeh na licu, a i njene sestre i njihovo četvoro dece. Stigli su autobusima. Velika grupa mahom mlađih muškaraca. Ima žena. I poneko dete. Deca su tiha. Granica sa Hrvatskom nazire se ispred. Spuštena rampa tu, na jednom od dva zvanično otvorena granična prelaza između Srbije i Hrvatske, samo je potvrda tvrdog stava hrvatskih vlasti. Oktobar 2016. Mađarska gradi novu ogradu na južnoj granici sa Srbijom kako bi sprečila izbeglice i migrante da nekontrolisano ulaze na njihovu teritoriju. Dve vrste barijera testiraju se od granice, pre početka izgradnje, prenela je mađarska državna televizija. Premijer Mađarske Viktor Orban rekao je da su čvršća ograda i sistem za elektronski nadzor potrebni u slučaju da novi talas izbeglica krene ka Zapadnoj Evropi. Mađarska je prošle godine podigla ogradu s bodljikavom žicom duž 175 kilometara granice sa Srbijom i na manjem delu granice sa Hrvatskom. Granični prelaz Horgoš. „Moji prsti su tamo“, kaže Ahmed. Stojeći okrenut leđima zidu i bodljikavoj žici, ne bacajući čak ni nasumičan, kratak pogled iza svojih leđa. Tu, gde je na dva metra udaljenosti kapija Zapada, toliko drugačija od zamišljene, na kojoj bi pisalo „dobro došli“. On sada tu, u malom migrantskom kampu kod Horgoša, zajedno sa još 500 migranata i izbeglih već mesec dana čeka. Čeka brojeći dane u istoj majici i farmerkama, prevaren i izigran od krijumčara, kao i cela njegova porodica koja je platila oko 16.000 evra za beg iz pakla Avganistana. U niskom šatoru, na par prostirki, danima već sluša o mađarskoj policiji koja patrolira s one strane, pod punom opremom, ponekad sa psima. Iz Beograda srpski premijer poručuje da migrantska kriza ne može imati rešenje lokalnog karaktera, ali i da Srbija mora da zaštiti sebe od krijumčara i kriminala koji stiže sa migrantima i u tu svrhu osnovana je zajednička patrola pripadnika vojske i policije, koja patrolira graničnim zonama. Decembar 2016. Balkanska ruta je zatvorena, to ojačava krijumčarsku mrežu. I svakoga dana u Beograd stigne između 50 i 100 migranata ilegalnim kanalima. Oko 5000 migranata smešteno je u prihvatnim centrima širom Srbije, čekajući da se otvori granica. Krijumčarskim kanalima svakodnevno nove grupe pristižu u Beograd. Nema precizne evidencije o kom broju ljudi je reč. NJih oko stotinu je u magicinima iza centralne autobuske stanice u Beogradu. Oni se skrivaju od policijskih patrola, strahujući da će biti transportovani do Preševa, odakle će ih deportovati kući. To je priča o hladnoći koja im grize kosti. Ćebetu na betonu na kom spavaju. Krijumčarima koji ih drže u ropstvu. Obračunima među grupama koje kontrolišu krijumčari među kojima ima i Srba. Đubretu. Mirisu urina. Gareži. Ubistvu jednog od njih na „Zelenjaku“. Samoubistvu vešanjem drugog na granici sa Mađarskom. Nagađanja ima li među njima talibana, skrivenih mudžahedina… Šesnaestogodišnji Adid jedan je od dečaka u toj grupi zaglavljenih kao robovi krijumčarske mreže, okupljenoj oko vatre koja sagoreva neki sitan treš inače razbacan svuda unaokolo. „Moji roditelji su platili 8.000 dolara krijumčaru iz Avganistana. Obećao je da će me dovesti do Italije. Ali ostao sam sa ostalima zaglavljen ovde. Krijumčar traži više para. Kaže da je granica zatvorena i da se stvari komplikuju. U Bugarskoj nas je premlaćivala policija. Na Kosovu su nas preuzeli drugi krijumčari. Tražili još para. I držali dok naši nisu uplatili na račun. Para više nema. I sada sam tu.“ LJudi postanu brojevi. Jedna izbeglička porodica izvučena iz autobusa, prebačena u policijsko vozilo, i ostavljena u šumi na minus jedanaest. Dvoje migranata je poginulo, a 12 povređeno na auto-putu u mestu Draževac kod Niša. Prevrnulo se vozilo u kojem ih je krijumčar ilegalno prevozio, vozač je pobegao.