Politika je nepodnošljiv cirkus

Zdravko Šotra je rođen kao sedmo dete Mare i Đorđa Šotre. Sticajem okolnosti, njegov otac je 1938. došao na Kosovo i porodica je tu preživela. A u jamama u Hercegovini su završili njegova osamdesetdvogodišnja baba koja je rodila 13 dece, tetke, stričevi, njih 38. Kao dete, nije bio sasvim svestan tog užasa. Mnogo godina kasnije, pred sam rat devedesetih, vlast je konačno dozvolila da se te zabetonirane jame otvore i da se te kosti sahrane po ljudskim običajima. Jedan Šotrin kolega je dobio nalog da to snima, a Zdravko ga je zamolio da ga pusti da i on ide. I tako je danima i noćima snimao otvaranje šest stolačkih jama odakle su vađene kosti. To ga je istinski potreslo. I onda je prošlo nekoliko godina, počeo je rat, i kripta koja je napravljena kao kolektivna grobnica pobijenih Srba dignuta je u vazduh. To su neke rane o kojima Šotra teško govori. Teško je doživeo i gubitak prijatelja Slobodana Stojanovića po čijem je scenariju radio svoju bez sumnje najuspešniju tvorevinu, Više od igre. U podnaslovu svoje autobiografije Držeći se za vazduh napisao je - Senima Slobodana Stojanovića, jer je Sloba za Zdravka bio više od prijatelja: „Bio je pisac čiji su mi tekstovi u velikoj meri omogućili da postanem reditelj. Radeći njegove tekstove, ja sam se formirao kao reditelj. Ta posveta je najmanje što mogu da učinim za njega, da se ne zaboravi Slobodan Stojanović.“ Odbolevao je i svoj rastanak sa svojim omiljenim glumcima, Zoranom Radmilovićem i Draganom Nikolićem, i sa mladim Marinkom Madžgaljem. Šotra je režiju studirao i završio kod profesora Vjekoslava Afrića, a sa njim je na klasi bio i Dejan Mijač, koji se pre pet godina oprostio od režije. Sagovornik NIN-a kao da ne pomišlja na tako šta. Celog svog profesionalnog života je radio tako efikasno da je postala poslovična njegova brzina koja je podrazumevala što manje dublova. I veliku uštedu producentima. Glumci ga vole i uvažavaju, već je rođena krilatica da nisi ništa uradio ako nisi igrao kod Šotre. Teško je zamisliti da li bi Ivan Bosiljčić, Vojin Ćetković i Sloboda Mićalović stekli takvu popularnost da nisu bili junaci u seriji Ranjeni orao po Šotrinom izboru. Ovaj reditelj nikada nije mistifikovao svoj posao, držao se svojih proverenih saradnika, pre svih snimatelja Veselka Krčmara, i umeo je sve što radi da sažme u dve rečenice: Celog života sam voleo ovo što radim. A jedva se nešto malo i u to razumem! Upravo je okončao veliki posao – njegov film Santa Maria della Salute je u bioskopima, a istoimena serija će u martu 2017. početi da se emituje na RTS. Još jednom je ovaj reditelj komandovao ogromnom glumačkom ekipom koju su ovog puta predvodili Vojin Ćetković kao Laza Kostić i Tamara Aleksić kao Lenka Dunđerski. Tu su i velika imena srpske kinematografije kao Aleksandar Berček, Svetlana Bojković, Predrag Ejdus, Tihomir Stanić, Vojislav Brajović, Bogdan Diklić, Nebojša Dugalić... Igraju i glumci koje je Šotra angažovao prvi put kao Aleksandra Đuricu u ulozi Lenkinog oca Lazara Dunđerskog, Pavla Pekića u liku Lazinog prijatelja ili Milicu Grujičić kao Julijanu Palanački. Znate li uopšte koliko već godina radite? Znam po tome što RTS počinje pripreme za obeležavanje šezdeset godina svog postojanja. Ja se tačno u to uklapam. Koliko bi vam trebalo da nabrojite sve što ste radili? Možete li da mi ustupite ceo broj NIN-a? Da nabrajam sva dela i nedela, a ne samo Obraz uz obraz i Više od igre sa čime me stalno legitimišu. Nabrojaću samo neke od pisaca čija sam dela adaptirao. Radio sam: Mopasana, Larsa Helgesona, Svetolika Rankovića, Efraima Kišona, Ćopića, Višnjevskog, Bulgakova sa LJubom Tadićem, DŽozefa Konrada i Slobodana Stojanovića, oba sa Milivojem Živanovićem, Mirka Kovača, Bećkovića, Mjurela Šizgala, Turgenjeva, Svetu Lukića, Steriju Popovića, Šona O’ Kejsija sa Pajom, Čehova Ivanov i Roman sa kontrabasom, Nušića, Albaharija, Jovana Radulovića, Pekića, Vitezovića, Sremca, a to je tek delić ... Kada vam je bilo najteže, kojim prilikama i povodima? Proživeo sam sve, od užasa Drugog svetskog rata i posleratne nemaštine, do NATO bombardovanja. Proživeo sam mnogo toga, ali uvek je bivalo nešto što je blažilo te strahote - bila je to nada. Nada da je pred nama nekakav kraj tunela, da ćemo izaći na svetlost. Šta, nema je? A beše se načas pojavila. Pojavi se i nestade. Zašto? Izneverismo je i ona nestade. Ili bolje, izneverili su je oni u koje smo polagali nadu. Zbog čega je politika danas za veliki deo srpske populacije privlačnija od seksa, sporta, filma i pozorišta? Srpska politička scena je jedan nepodnošljiv cirkus. U opoziciji mnogo stranaka bez jasnog profila, a na vlasti su previše suvereni neki ljudi nižeg duhovnog sastava. U Srbiji ima i dosta pametnih ljudi? Svakako, ali oni stoje u senci, obeshrabreni. Pa, oglase se često i oni… Oglašavaju se, naravno, ali njihova mišljenja se objavljuju u malim tiražima i nedostupni su nesrećnoj raji. Kako vam izgleda lice Srbije danas? Lice Srbije je lepo, iako su Srbi jedan narod ispošćen viševekovnim pogibijama, u koje je dosta naivno srljao poslednjih dvesta godina, a ovih dana to se nastavlja odlivom desetina hiljada mladih, koji odlaze u svet. Zatim, bunimo se što u Vukovaru nema ćirilice, a nema je ni u samom Beogradu. Ima je, Hleb & kifle, na primer. Ima je još RTS, Politika i njena nekadašnja izdanja, gde spada i NIN. Razumem logiku globalizacije, ali ne razumem što se tako lako odričemo pisma koje smo sačuvali devet vekova. Vama smeta što je ogroman broj natpisa u gradu na engleskom? Ne znam za koga je to, u sredini gde je više od pola naroda funkcionalno nepismeno. A Englezi ovde navraćaju samo sa bombarderima. Šta je to, globalizam ili provincijalizam? Sve to. Osim toga, Srbi su se uvek mnogo kurčili, a lako turčili, to jest odricali identiteta. Ovih dana od prijatelja dobijam čestitke: „Meri Krismes, end hepi NJu jer“. Ma šta mi reče? Da li im odgovarate? Naravno, odgovaram im da se kod nas taj Krismes zove Božić, da je tek u januaru, i da se na sam taj dan kaže: Hristos se rodi! Novine su objavile listu deset najgledanijih filmova u ovom stoleću. Tu su četiri vaša filma, sa ukupno dva i po miliona gledalaca. Ovde je to mnogima nepodnošljivo, i toj gledanosti daju negativno značenje. Zašto? Možda podilazite niskom ukusu? Kakvo podilaženje? Tri od ta četiri filma su rađena po književnim delima iz školske lektire. U Holivudu je gledanost na ceni. Film je projekat u koji neko uloži pare i poželjno je da se one vrate. Tako rezonuju bogati. Ovde su druga merila. Napravite film koji vidi pet do deset hiljada gledalaca, i pojeo vuk magarca, niko vas neće dirati, niti pitati što straćiste sredstva koja ste dobili od Filmskog centra, koji je ostatak socijalističkog SIZ-a za kulturu. Imamo darovite mlade reditelje i dobre art filmove, ali ne može se svaki film, kojeg slabo ko gleda, svrstati u tu kategoriju. Dobijate li vi ta sredstva? Ne. U komisijama sede kolege koje užasava gledanost mojih filmova. Za Šešir profesora Vujića, za priču o mladosti velikana, poput Jovana Cvijića, rekli su: Ne može! To je komercijalni film. Znači ne stimulišemo ga zato što će - o sramote - biti gledan. Ovih dana vam se u jednom nedeljniku prebacuje što uvek pravite i film i seriju? U mojim godinama retko ko bilo šta više radi, posebno ne ovako zamašan i u svakom pogledu težak posao. U mom uzrastu je kasno da se čovek osvrće na bilo čija mišljenja. Jedan američki sineast (mog uzrasta) je rekao: „Svako ima najmanje dve stvari – mišljenje i zadnjicu! Samo je pitanje koliko se ovo prvo uzdiglo od onog drugog“. Pa, skoro svaki naš film se posle rastoči u epizode, da bi pokrio troškove i nešto zaradio. Evo upravo se naš kandidat za Oskara prikazuje kao televizijska serija. Vaši filmovi se neprekidno vrte po raznim televizijama, trebalo bi da... ...da sam bogat čovek, ali ja od toga nemam baš nikakve hasne. Ovde autorsko pravo nije uređeno. Tu nudim stihove Duleta Radovića: Moj se dragi na špicama vrti Što se trti, kad je dvadeset četvrti... Koliko ste u svojoj dugoj karijeri imali problema sa vlašću? Sa vlašću se nisam mnogo kačio, ali članovi žirija u Puli, Azem Vlasi i drugi članovi CK, izbacili su iz konkurencije moj prvi film – Osvajanje slobode iz ideoloških razloga. Devedesetih nisam uspeo da ostvarim svoj najbolji scenario. Moj glavni junak, heroj tragične zablude, koji je kao Molijerov Mizantrop neprilagođen u iskvarenom svetu, već od kraja rata uporno govori kuda Kosovo ide i gde će završiti, a krivicu za to svaljuje na rukovodeće komuniste Srbe i na samu Partiju, zbog čega prolazi pakao Golog otoka, i na kraju, poražen beži u Beograd. A sa rukovodstvom televizije Beograd, odnosno RTS za koju ste celog života radili? Hvala RTS što mi je omogućio da provedem život radeći ono što volim. Radio i naradio se, dok sam bio zaposlen, a ništa manje u penzionerskim danima. Ipak sam u nekim godinama imao problema kad su neki u njemu uveli ono – „a gde sam ja tu?“ Na pojedine projekte sam zato čekao i desetak godina. Kako je sa producentima? Ima gi razni, što bi rekle Nišlije, od vrlo korektnih, do onih koji mi ne isplatiše ni ugovoreno, bez obzira na to što sam im doveo više od milion gledalaca. Većina vaših filmova, pa i vaša najznačajnija televizijska serija Više od igre, posvećeni su nekoj temi iz srpske prošlosti. Zbog čega su vam one bile privlačne? Od sredine devetnaestog veka u Srbiji je počelo da buja, do tada nepostojeće, građansko društvo. To je nakratko prekinuo Prvi, a ishod Drugog svetskog rata i novi poredak ne samo da je zaustavio taj civilizacijski napredak, već je satro naše građansko društvo kao „ostatak mračne prošlosti“. A vi pamtite tu „mračnu prošlost“? Pamtim nekoliko predratnih godina, i osećam nostalgiju prema tom vremenu. Da je ono potrajalo u miru, mi bismo danas bolje izgledali. Možda i nesvesno, kroz ono što radim, pokušavam da to saopštim. Zašto je odlagano prikazivanje serije Više od igre? Odlagano je zato jer su lica građanskog društva izgledala privlačnije od onih iz KPJ. A u vreme Titovih jubileja, tako nešto urednike je moglo koštati položaja. Jeste li se iz iste te nostalgije latili Mir-Jam? A tu sam opet sreo ono „pre rata“, ali Mir-Jam nije moj afinitet. Bila je to narudžbina koju sam prihvatio da razbijem dosadu penzionerskih dana. I Mir-Jam je posle rata žigosana kao „ostatak mračne prošlosti“? Jeste, nesretnica. Mihiz i Soja Jovanović su od Ranjenog orla pravili parodiju, ismevajući taj herc roman, a ja sam pokušao da Mir-Jam učinim prihvatljivom današnjem čoveku. Nekoliko godina ste izučavali život i delo Laze Kostića kako biste snimili film i seriju Santa Maria della Salute? Da budem iskren, te nekolike godine sam potrošio da privolim RTS, jer prethodna direkcija i redakcija nisu bile voljne da uđu u tu avanturu. Ispostavilo se da mi je to vreme bilo dobrodošlo da bolje sagledam jednu tako složenu i mnogostranu ličnost, kao što je Laza Kostić, da uradim dvanaest verzija scenarija za jedanaest televizijskih epizoda i za igrani film. Šta je vaše najdragocenije saznanje o ovom pesniku, književniku, dramskom piscu, prevodiocu, nacionalnom borcu? Vi ste već u pitanju naveli dosta onoga čime se Laza Kostić bavio, a nabrojali ste jedva pola. Saznanje do kojeg smo došli je da se radi o istinski velikoj ličnosti, koju ćemo pokušati šire da osvetlimo tek u seriji. To neće biti lako. Zašto? LJuba Simović kaže: „Kod Laze Kostića sve zbunjuje: i biografija, i poezija. Podosta zabuna uneli su i neki tumači njegovog dela. Sve u svemu, jedan život koji je teško sagledati kao celinu, i koji kao celina još uvek nije sagledan“. Naš problem - tu podrazumevam i saradnika na scenariju Vanju Čobanova - bio je: kako sagledati život „koji je teško sagledati kao celinu, i koji kao celina još uvek nije sagledan“. Da li je priča o njegovoj ljubavi sa Lenkom Dunđerski tako inspirativna da joj posvetite film? Kako da ne. Ta ljubavna priča nije slučajno postala i ostala znamenita. Ona spada u slične priče vezane za velike pesnike – Petrarku, Getea... Za Petrarkinu Lauru nije pouzdano utvrđeno ni da je postojala kao stvarna ličnost. Za Lenku su mnogi znali širom Vojvodine, ne samo zato što je bila kći najimućnijeg Srbina, već zato što je plenila ljupkošću, obrazovanjem, plemenitošću i lepotom. Kad se Laza, posle sedmogodišnjeg boravka na Cetinju pojavio kod Dunđerskih, takva Lenka ga je namah osvojila. Naravno da ni ona nije odolela fizički i duhovno impozantnoj figuri pesnika, iako je već bio u pedesetim. I Gete je bio mnogo stariji od Urlike? Gete se na to nije obazirao, a u našem Lazi je bilo neke ljudskosti i obzirnosti. Kada je ljubav dostigla vrhunac, on se uklonio: Pamet me stegnu, ja srce stisnu utekoh mudro od sreće, lud; utekoh od nje – a ona svisnu. Ta ljubavna priča je značajna i po tome što je iz nje nastala pesma, naša najznamenitija i pesma najdubljeg značenja. U mladosti veoma omiljen, u starijim godinama Laza nije bio ni dovoljno shvaćen ni dovoljno priznat, što je vidljivo i u vašem filmu. Možete li da objasnite zbog čega je imao tu sudbinu? To je sudbina ljudi koji idu ispred svog vremena. Taj poliglota, prevodilac Šekspira, Hajnea, Homera, Getea..., od rane mladosti se nije odvajao od Vukovog rečnika, suvereno je vladao našim jezičkim blagom, duhovito se poigravao s njim, pravio kovanice, pa je tom slobodom navukao pizmu kritičara tradicionalista. Patio je zbog toga, ali su ga pri kraju života stigla priznanja: „Što vreme, koje odmiče, bude više prostiralo po rečniku njegovom svoju svilu prošlog doba, pesme će Laze Kostića sve više sjati unutrašnjim svojim bleskom, raskošnim svojim pesničkim rečnikom, one će se uzdizati same, sve više. One su književno delo jednog velikog pesnika“, rekao je Miloš Crnjanski. Na pretprojekciji filma o Lazi Kostiću mnogima u publici su navirale suze… Da. Kažu da je bilo još više na svečanoj premijeri i u Sava centru i u Novom Sadu. Ne znam šta je u pitanju, zaista mi nije bila namera, ali mogu reći da sam prezadovoljan time kako publika doživljava film. Kada ste radili Ivkovu slavu i Zonu Zamfirovu učinili ste da se Stevan Sremac vrati na književnu scenu. Sada treba očekivati da će se štampati i dela Laze Kostića? Već ima takvih naznaka, a vidim da mu neki listovi posvećuju po više stranica. Tako je bilo i sa Sremcem. Kad su mi naložili da adaptiram Zonu, u knjižarama nisam mogao da nađem ništa od tog pisca, a posle filma Sremac je bio najčitaniji pisac godine. Vredelo se potruditi već i zbog toga da se oživi sećanje na ove pisce i njihova dela, koja su polako počela da padaju u zaborav. Radmila Stanković