Puj pike

Da je slučaj Savamala rešen u razumnom roku, ne bi se podozrevalo od svakog poteza vrha policije. Da u javnost ne izlaze informacije o tekućim istragama i da se od njih ne prave višemesečne afere u medijima, poverenje u policiju bi raslo, jer bi se više činilo da ona služi građanima, a manje da je instrument politike. Da je komunalna policija prestala da gradi lošu reputaciju stečenu fizičkim okršajima, od nje bi se očekivale svakodnevne „servisne“ usluge zbog kojih je formirana. Da se okoreli kriminalci, na kraju, nisu branili policijskim legitimacijama, sporna pomoćna policija danas bi se zvala rezervnom i ne bi bila sporna. Uz još mnogo razloga zbog kojih građani ne veruju policiji, kao ni drugim institucijama države, reakcija na, zapravo, staru vest o formiranju pomoćne policije prirodno je bila burna. Poređenja sa Hitlerovom pandan policijom „hilfspolicaj“ iz 1933. mogla su se „primiti“ jedino na ionako prenapregnuto javno mnjenje, uronjeno u strah od stalnih pokušaja da se građanska prava ograniče, a privatni i drugi prostori slobode smanje, čemu naročito služi primer nedavnog propisivanja obaveze stambenih zgrada da uposle preovlašćenog upravnika. Nekoliko pomoćnih policija i danas, ipak, postoji u Nemačkoj, kao i u drugim evropskim zemljama. Uredba o službi u pomoćnoj policiji, koja je stupila na snagu na Božić 2017, usvojena je, međutim, poslednjih dana decembra, na brzinu, što je već dovoljan osnov za njeno osporavanje, ali razlika u odnosu na prethodno važeću Uredbu o službi u pomoćnoj policiji i pravima i dužnostima pomoćnih policajaca iz marta 2006. nije velika. Obe su proistekle iz Zakona o policiji (iz 2005. i 2016), obe su u pravnom smislu nedovršene, nejasne i neodređene, a prema rečima Bogoljuba Milosavljevića, profesora na Pravnom fakultetu Univerziteta Union, rešenja u tim uredbama su slična, ali da „ako se želi raditi naopako, za partijske potrebe, onda i za to ima prostora, pa je i komunalnu policiju i druge službe uvek moguće pretvoriti u svoje suprotnosti. Sporna je ideja da se na taj način zaposli veliki broj svršenih studenata Kriminalističko-policijske akademije, koji su bez posla, jer im država koja ih obrazuje ne garantuje i zaposlenje. U pomoćnoj policiji treba da budu angažovani penzionisani policajci, na primer.“ Ne čudi valjda što hrvatskom najviše sliči model iz ukinute uredbe. „Kada za kratkoročne potrebe postojeći kapaciteti nisu dovoljni, pomoćna policija angažuje se uglavnom na redarskim poslovima - na manifestacijama, velikim protestima. Uobičajeno je angažovanje za velike manifestacije u lokalnim sredinama, ali ne i tako da ti policajci imaju puni kapacitet policijskih ovlašćenja. Rezervni sastav policije imao je toliko lošu reputaciju zbog svog angažovanja na Kosovu da je njegova uloga morala biti zamenjena, u ovom slučaju pomoćnom policijom, za kojom potreba postoji. Ali ona ne bi smela nikada da se pretvori u konstantan oblik angažovanja, jer bi to bilo suprotno samoj ideji.“ Iako, zapravo, pomoćna policija nikada do sada nije angažovana, mogućnost da se u njenom sastavu, po volji ministra i bez raspisivanja javnog konkursa (i kandidate, inače, bira komisija iz MUP-a koju, opet, imenuje ministar) osim lica koja su završila policijsku obuku, srednju ili višu školu unutrašnjih poslova, Policijsku akademiju, KPA, nađu i „druga lica“, naročito je iritirala javnost. To bi, po pretpostavci opozicije, mogao biti partijski kadar za razbijanje mitinga i uterivanje straha. A ministar Stefanović je iskoristio priliku da od optuženog postane sudija, pa je baš njih - DS, Dosta je bilo i Dveri - okrivio što će lutajući kadrovi i dalje ostati nezaposleni. Sindikat srpske policije pozdravio je ukidanje sporne uredbe u nadi da će zapošljavanje njihovih kolega dobiti sistemsko, ne „zaobilazno“ rešenje. „Stalno smo u nedostatku redovnih policajaca, a zaposleni rade u teškim uslovima. Priča se o višku zaposlenih, a onda se javlja potreba za angažovanjem pomoćne policije“, opisuje nelogičnosti stanja Viktor Ratković, generalni sekretar ovog sindikata. Zaposlenih u MUP-u je oko 43.000, od čega 30.000 uniformisanih i drugih policajaca, a samo na KPA, prema poslednjim podacima iz Informatora o radu ove visokoškolske ustanove, godišnje je oko 1.600 aktivnih studenata. Milosavljević kaže da se broj zaposlenih smanjuje na štetu profesionalaca, u stalnom radnom odnosu, ali se na ugovor, za veće plate, angažuju ljudi sa strane. Struktura zaposlenih u ovom ministarstvu, nezadovoljstvo policajaca, zbog kojih smo nedavno bili svedoci krajnje neobičnog protesta vojske i policije, druga su i kompleksna tema, ali, u ovom slučaju, ne sasvim odvojena od političkih odluka da se, uoči predsedničke kampanje, Uredba usvoji, ukine, prebaci na ravan političkog dijaloga. „Nikada nećemo saznati šta je, zapravo, bila ministrova namera, ali brzina kojom je Uredba doneta i brzina kojom je ukinuta, govore nam da namere nisu bile dobre. Zašto Vlada nije argumentima branila svoju odluku, nego je, naprotiv, svojim političkim protivnicima ministar poslao poruku da će oni biti krivi kad svi ti ljudi ostanu bez posla“, pita profesor Milosavljević. U krajnje dobronamernom tumačenju moglo bi se reći da je Stefanović, govoreći na tribini na KPA, na mestu propasti sistema koji obrazuje, a ne uspeva da zaposli kadrove, želeo da, u predigri kampanje, ulije nadu otpisanim kadrovima lažno precenjujući značaj pomoćne policije. Jer, u budžetu za 2017. za „pomoćnike“ nema sredstava. Moguće je i da namera Vlade nije bila da se na eventualnim protestima protiv vlasti pomoćna policija obračunava sa građanima (kao onomad rezervna) nego daleko benignija - da se mimo druge uredbe, koja samo u iznimnim, ali ne retkim slučajevima, dozvoljava nova zapošljavanja u javnom sektoru, omogući zapošljavanje policajaca. U svakom slučaju, najnužniji korak u menjanju odnosa građana prema poslovima policije bilo bi njeno „preobrazovanje iz psa režima u policiju koja služi narodu“, smatra sociolog Milan Nikolić, bivši disident koji je, kako kaže, baš zato i sam naročito osetljiv na svaku naznaku smanjenja prostora slobode. „Zašto se ne poveća broj policajaca, nego se traži novi tip policije? Zašto se to radi na tako neodređen i nejasan način“, za Nikolića su važna pitanja kad se zna da u Srbiji nema dovoljno policajaca, iako verovatno ima previše administrativnih radnika. „Javnost je reagovala potpuno ispravno, i u skladu sa iskustvima koje ima. Postoje i nove okolnosti, poput terorizma, koje mogu da budu opravdanje za zadiranje u prava i slobode građana, ali svaki takav korak mora biti oprezan, a ne nasumičan i neodređen i uz strogu kontrolu suda. Ova vlast radi neke stvari dobro, ali i one, koje čini bolje od prethodnih naizgled više demokratskih vlada, svojim spinovima i javnim nastupima uspeva da pretvori u suprotno. Jer ima loš kadar koji očito ne može bolje. I kad čine dobru stvar, predstavnici Vlade ostavljaju utisak da su oni gospodari naroda, a ne da mu služe.“ Naročito dobra vest nije da će ukidanjem nove uredbe nastaviti da važi stara, koja ne proizlazi iz novog nego iz nevažećeg zakona. Dobra vest je da jedan ministar, i to ministar sile, nije ostao gluv na apele javnosti, pa makar se time sad kitio. A loša je da država, čak ni za organe reda, nema strategiju, koju brani argumentima, nego samo populistički inspirisana ad hok rešenja, koja svakako neće smanjiti nepoverenje građana u institucije. Očigledni gas koji je stvorio pritisak.