Ponos, predrasude i zablude

Iz Londona za NIN U predvečerje neočekivane trampovske ere, u junu 2016, u Velikoj Britaniji dogodio se bregzit. Momentalnih turbulencija nije bilo, osim blagog šoka za one koji su podržali ostanak u Evropskoj uniji. Šest meseci kasnije, odnosi su postali prilično zategnuti, i sigurno je da će u narednih pola godine biti još teže održati političku ravnotežu. Jedna od bitnih činjenica je da su u postbregzitovskom periodu, etnički motivisani napadi porasli za 41 odsto, što antibregzitovski nastrojeni građani koriste kao argument da ovakvog referenduma nije ni trebalo da bude, jer je podstakao nacionalne netrpeljivosti. Tenzije između kontinentalne Evrope i britanskog ostrva uvek su postojale, a poslednjih nekoliko godina pojačane su i „liderskom klackalicom“. Nemačka, na čelu sa kancelarkom Angelom Merkel koja je preuzela inicijativu da u Evropi postavi nove principe saradnje i nemačke sveprisutnosti, zanemarila je istorijsku činjenicu da kada Nemačka ojačava dominaciju u kontinentalnoj Evropi, Engleska spontano povećava razdaljinu od evropske obale i približava se Americi ili sama nastavlja plovidbu. Neprirodno je, iz engleske perspektive, da Velika Britanija zavisi od „malih“ država EU (Malta, Litvanija, Estonija) ili država koje su istorijski gotovo do juče bile u ruskom naručju (Rumunija, Bugarska, Češka, Slovačka), a naročito kada se diskusija proširila i na moguće zemlje u pregovaračkom procesu koje su u donjoj lestvici britanskih interesa (Turska, Crna Gora, Srbija) Englezi su počeli da se pakuju. Ovaj pravac podržavan je pitanjem suvereniteta i nacionalnog ponosa s jedne, i naravno finansijskim interesima, s druge strane. Zašto bi Velika Britanija plaćala neefikasnost grčke vlade ili troškove izbeglica iz Sirije, ili pak beskrajno davala sredstva za projekte u zemljama gde su interesi britanske vlade i biznisa minimalni? Blizina kampa-džungle u Kaleu vredno je pomagala ovom intenzivnom podgrevanju biračkih mozgova slikama tamnoputih mladića koji pale vatre, uskaču u kamione ili govore engleskim novinarima da je njihov jedini pravi cilj - Velika Britanija. Većina političkih analitičara na Ostrvu danas smatra da je imigraciono pitanje bilo presudno za ishod referenduma. Postoje podaci da je imigracija vrlo visoko na listi briga svakog građanina u Britaniji i igrati na tu kartu bio je dobro promišljen potez. Ono što nije tipično za ostrvski mentalitet, to je izostanak prethodne računice koliko će odluka o izlasku iz Unije koštati. Odlukom o napuštanju EU veliki deo potencijalnih imigranata iz EU je možda ostao kod kuće, ali isto tako veliki deo se zaputio u Britaniju da užurbano dovrši započeti posao oko dokumenata koji će im obezbediti nesmetani boravak. Dugo vremena za građane Unije gotovo da nisu bile potrebne nikakva registracija ili posebna dokumentacija, čak ni obične prijave boravka nisu bile neophodne. Sa proširenjem EU u poslednjih pet godina, procedura je bila striktnije definisana za građane Rumunije, Bugarske i Hrvatske, ali nije bila ni zahtevna niti problematična. Mnogo građana „nove EU“ sa minimalnim znanjem engleskog jezika, ali sa važećim pasošem Unije krenulo je u potragu za boljom sudbinom i korišćenjem socijalnog ili zdravstvenog sistema Britanije, koji je važio za jedan od najdarežljivijih. Po procenama Migracione opservatorije pri univerzitetu Oksford koja se vrlo često citira u javnosti, u Britaniji u ovom trenutku živi i do 3,9 miliona građana EU. NJihov pravni status je samom odlukom referenduma doveden u pitanje, ali za poslednjih šest meseci nije precizirano koji su koraci potrebni da bi legalno ostali u zemlji, po kojim kriterijumima će se odlučivati i u kom vremenskom roku. Ono što se dogodilo od juna prošle godine do danas je da su imigracione vlasti primile preko 100.000 zahteva građana EU koji žive ovde da im se na osnovu važećeg imigracionog zakona i pravila o legalno provedenih pet godina u Velikoj Britaniji sa pratećom dokumentacijom, odobri dozvola boravka bez ograničenja. Postavlja se pitanje šta je sa preostalih 3,8 miliona i kada će oni podneti zahteve, iako mnogi od njih verovatno već imaju trajne dozvole boravka, ali očigledno nigde ne postoji evidencija koji je to broj. Izračunato je da bi trebalo preko 120 godina da se obrade svi eventualni predmeti građana EU, ako bi svi prisutni na Ostrvu zatražili trajnu dozvolu boravka, jer u ovom trenutku imigracione vlasti izdaju oko 25.000 dozvola godišnje. Ako pogledamo nekoliko koraka unapred, nevezano od imigraciono boravišnog statusa građana Unije, javlja se potencijalno i pitanje viznog režima za ove ljude. Ukoliko se ostane na statusu bezviznog režima za sve zemlje EU, na samoj granici ne postoji nijedan pravni razlog da se bilo kome ne dozvoli ulazak u Veliku Britaniju, a ako se taj ulazak odvija nesmetano kao do sada, neizvesni su kapaciteti i potrebni zakonski okviri da se kontroliše kretanje i aktivnost tri miliona ljudi koji nesmetano mogu da ulaze i izlaze iz zemlje. Kao što je Velika Britanija momentalno nakon bregzita preduzela aktivnosti na bilateralnim trgovinskim sporazumima, ne bi iznenadila slična aktivnost oko viznih aranžmana u kojima se sa određenim zemljama mogu potpisati sporazumi o bezviznom režimu, a drugima se takva mogućnost neće ni ponuditi. Ako bi pogledali ovaj problem iz ugla engleskih poslodavaca koji zapošljavaju najmanje 2,5 miliona građana Unije, postavlja se pitanje šta će se dogoditi sa njihovim biznisom ukoliko svim ovim ljudima bude zabranjeno da rade, uz mogućnost da budu i deportovani. Poslednja mogućnost uvođenja viza za građane EU isprovocirala bi reakciju Brisela što bi bio ozbiljan problem za građane sa britanskim pasošima koji vrlo intenzivno putuju po celoj Evropi, a u posebno teškoj situaciji bi se našlo 1,2 miliona državljana Britanije koji žive i rade u Uniji i kojima bi tada isto tako bila potrebna boravišna dozvola od imigracionih vlasti zemalja u kojima žive. Po statističkim podacima od 65 miliona stanovnika Velike Britanije, preko osam miliona nije rođeno na Ostrvu. Poljaka i Indijaca ima gotovo po milion, Pakistanaca i Iraca po pola miliona, Nemaca i Francuza oko 300.000, Rumuna, Kineza i Nigerijaca po 200.000, a Litvanaca oko 130.000. Poljaci čine ubedljivo najveću populaciju koja je stalno nastanjena u Velikoj Britaniji iz EU, a nezvanični podaci govore da ima oko 100.000 Srba. Amber Rad koja je u vladi premijerke Tereze Mej zadužena za unutrašnje poslove, uključujući i imigraciona pitanja, nedavno je uzdržano prokomentarisala da će za „građane EU biti potrebna nova forma dokumenata u predstojećem periodu“. Nisu navedeni detalji, ali je sigurno da će biti neophodno objasniti javnosti kako će izgledati novi proces odobravanja dokumentacije, pogotovo što većina građana Unije koji su trenutno u Britaniji redovno plaća obaveze Poreskoj upravi NJenog veličanstva. Ukoliko bi se odlučili da u bilo kom trenutku napuste zemlju, imaju puno zakonsko pravo da zatraže povraćaj uplaćenih poreza za određeni vremenski period, što bi u tom slučaju za poresku upravu predstavljalo dodatni posao od nekoliko miliona predmeta, a verovatno i smanjen prihod. Kao i mnogo puta do sada kroz istoriju, britanski politički establišment se drži hladnokrvno, iako je izdaleka jasno da nemaju pripremljene odgovore na mnogobrojna složena pitanja, kao ni akcione planove za različite scenarije. Ono što je zasigurno postignuto u ovom trenutku jeste, da je bar prividno, lopta prebačena u dvorište EU jer su njihovi građani u pitanju, a Evropljani mnogo emotivnije reaguju na čitavu stvar. Sa engleske tačke gledišta, svetski investitori (Kina, Japan, arapske zemlje) pametno koriste trenutnu pauzu u odnosima Britanije i Unije i osvajaju prostor, a u isto vreme London pažljivo gleda u nove bilateralne aranžmane sa SAD, Kinom i Indijom. Imigracioni talas na englesko ostrvo, zapravo, nikada nije ni prestajao, samo je menjao forme i intenzitet kroz dekade. Neselektivna, spontana imigracija mahom iz istočnog dela EU je zaustavljena i u velikom stilu pokazano je javnosti da je odlučnom reakcijom vlade i naroda postignut najvažniji cilj čitavog bregzitovskog projekta. Ako kontrolišemo svoje granice, kontrolišemo i svoju državu. Engleski ponos je podmiren, operativni poslovi ostaju da se izvrše, ali zasigurno nisu u fokusu najšire glasačke javnosti. Kao prilog, malo tenzije sa Evropom nije na odmet zarad konstruktivnijih pregovora u kasnijoj fazi u kojoj pobeđuje onaj sa jačim živcima. Dugoročno gledano, Velika Britanija će aktivno raditi na kontrolisanoj imigracionoj politici ali sigurno neće odbijati kvalitetne kadrove, jer su oni potrebni za održanje konkurentnosti na svetskom nivou, što je uvek bila osnovna ideja vodilja britanskog kraljevstva: biti prvi i najuticajniji u svetu, ne u Evropi.