Evropa u potrazi za autonomijom

Nedavno se u prevodu na srpski jezik pojavila publikacija Zajednička vizija, udruženo delovanje: jača Evropa. U pitanju je tekst nove Globalne strategije za spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije. Ovo je verovatno najznačajniji strateški dokument koji je Unija donela tokom protekle godine. Ovaj dokument ima zanimljivu istoriju. Prethodna strategija rađena je 2003. u vreme punog optimizma, kada se uveliko pisao ustav Evropske unije, pripremalo veliko proširenje i činilo da prosperitetu i napretku Unije nema granica. Danas je situacija znatno izmenjena na šta u svojim predgovorima ukazuju i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini i njena specijalna savetnica Natali Toči. Svrha, pa čak i samo postojanje Unije dovedeni su u pitanje, tvrdi visoka savetnica za spoljnu politiku EU. Toči posebno ukazuje na izrazito nestabilno regionalno pa i globalno okruženje u kome Unija danas mora da dela i da preispituje svoje delovanje. Otud se kao novi ključni idiom pomalja izraz „principijelni pragmatizam“. Zadatak je očuvati svoje vrednosti, ali i interese u situaciji kada se svet znatno zakomplikovao i kada je EU prinuđena da istovremeno prilagođava i svoju spoljašnju i unutrašnju politiku. Izrada dokumenta trajala je oko godinu dana a dokument je pripremljen baš u predvečerje bregzita. Svoju prvu funkciju obavio je već dan nakon neočekivane odluke britanskih glasača, kada je objavljen kao neka vrsta antidota koji treba da vrati veru u budućnost Unije i da preokrene energiju na konkretne stvari. Ona je globalna ne samo u geografskom smislu, odnosno pretenziji EU da bude globalni igrač. Globalna je i u smislu svesti o dubokoj ukorenjenosti pitanja bezbednosti u široki krug pitanja kao što su poslovne mogućnosti, meka moć, ali i saradnja sa službama i agencijama za unutrašnju bezbednost Unije. Ona traga za «strateškom autonomijom» Evrope u okviru novog multilateralizma. Dakle eksplicitno se šalje poruka o pluralizovanom svetu u kome nema mesta za „policajce“, no u isto vreme se NATO određuje kao i dalje neophodni bezbednosni okvir. Za razliku od Junkerovih proklamacija ovde se ne pominje evropska vojska. U tom segmentu najviše se govori o unapređenju objedinjavanja zajedničke namenske i vojne industrije, kao i ulaganja u istraživanja i razvoj u toj oblasti. Strategija najpre definiše principe na osnovu kojih bi buduća zajednička politika trebalo da se gradi, a onda se posebno osvrće na segmente i prostore kojima treba da se bavi. Značajna novost je veliko insistiranje na potrebi preventivnog delovanja u okruženju, susedstvu i onim prostorima odakle destabilizacija može da dođe. Naravno direktni podsticaj je imigrantski problem sa kojim se EU danas jako teško nosi. Strategija zapravo traži da se ojačaju ovi potencijalni izvori destabilizacije kako bi se problemi rešavali na izvoru i sprečavalo masovno okupiranje EU, kako se desilo prošle godine. Razumljivo, tu je i tematizacija terorizma kao gorućeg problema, ali i uvođenje pitanja energetske bezbednosti, visokotehnološke bezbednosti, pominjanje hibridnih ratova itd. Pitanju proširenja posvećen je jedan segment u kome se ponavlja posvećenost proširenju Unije na zapadni Balkan i Tursku. Navode se problemi na kojima se već danas mora partnerski raditi sa ovim kandidatima i, zanimljivo, posebno se apostrofira uloga civilnog društva u procesu monitoringa i vođenja proširenja. Nigde se ne pominju ni okvirni rokovi za neka buduća proširenja. Utisak je da je dokument namerno pisan da više nagoveštava nego da kaže i da time zaista odslikava kako nestabilno okruženje, tako i brojne dileme i izazove sa kojima sa EU danas suočava. U svakom slučaju za nas je važno da pratimo kako Brisel postavlja okvir i da u skladu s tim donesemo odluke o tome šta su za nas stvarni prioriteti. Miša Đurković (autor je direktor Instituta za evropske studije u Beogradu)