Veliki derbi

Šokantna pobeda Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima okrenula je naglavačke ne samo sve postavke koje su uobličavale američku politiku, nego i percepciju koju je svet imao o SAD. Tramp sad mora da se na dnevnom nivou bavi američkim međunarodnim odnosima, od kojih za svet - može argumentovano da se tvrdi - nijedan nije važniji od onog između SAD i Kine. Ali to je i odnos koji je tokom Trampove predizborne kampanje stavljen pod najveću sumnju. Novoizabrani predsednik mogao bi da zakomplikuje bilateralne odnose, posebno s obzirom na to da će se njegova prva godina na funkciji podudariti s zasedanjem Nacionalnog kongresa Komunističke partije Kine naredne jeseni. U idealnom svetu, i Tramp i kineski predsednik Si Đinping bi nastojali da američko-kineski odnosi ostanu stabilni. Ali to će biti teško ostvariti, imajući na umu ne samo Trampovu fobijom od Kine ispunjenu retoriku, nego i aktuelne sporove zbog kineskih teritorijalnih pretenzija u Južnom kineskom moru, te nuklearne ambicije Severne Koreje. Osim toga, američko-kineski odnosi mogli bi da trpe i zbog unutrašnjih sukoba oko globalne trgovine, vrednosti dolara i protekcionizma. Mnogi kineski posmatrači smatraju da će Tramp na domaćem planu morati da se nosi s podelama koje nikad nisu bile veće. NJemu će se suprotstavljati ne samo sada još traumatizovane demokrate, nego i republikanci koji su se, bilo otvoreno bilo prikriveno, protivili njegovoj kandidaturi. U takvim okolnostima, Tramp će morati da naglasak stavi na to da sopstvenu kuću dovede u red. Ukoliko, međutim, ne napravi razliku između takvih nastojanja i kampanjskih proklamacija tipa „Amerika na prvom mestu“, tenzije bi lako mogle da postanu još veće. Posmatrano izvan okvira unutrašnje politike, međunarodni poredak je poslednjih godina pretrpeo nekoliko teških šokova, koji su se odrazili i na promenu globalnog konteksta američko-kineskih odnosa. Dugotrajni konflikti u Ukrajini i Siriji nagoveštavaju novi hladni rat između SAD i Rusije, a previranja u tim zemljama, kao i drugde po svetu, u sve većoj meri nanose štetu nacionalnim ekonomijama i postojećim bezbednosnim aranžmanima. Kao dve vodeće svetske sile, SAD i Kina moraju da nađu način kako da sarađuju u tako nestabilnim okolnostima. NJihovi varljivi odnosi danas u isto vreme podrazumevaju i saradnju i sve izrazitije nadmetanje. Nimalo ne iznenađuje to što na ovo drugo svet obraća više pažnje nego na ono prvo. Predsednik Barak Obama je uvećao američko vojno prisustvo u kineskom susedstvu i njegovoj blizini, jačajući bezbednosna savezništva u Aziji i vrlo otvoreno se uplićući u teritorijalne sporove u Južnom kineskom moru. Kinesko rukovodstvo na ove poteze, kao i na Sporazum o transpacifičkom partnerstvu (Tramp je već saopštio da će odmah po stupanju na dužnost SAD povući potpis s ovog dokumenta, prim.), gleda kao pokušaj „obuzdavanja“ Kine. Istovremeno sa nastojanjem SAD da rekalibriraju svoju geopolitičku strategiju za Aziju, Kina svoje globalno prisustvo učvršćuje novim bezbednosnim i razvojnim inicijativama, uključujući projekt „jedan pojas, jedan put“, koji će kinesku privredu povezati s velikim delom Evroazije. Isto tako, Azijska infrastrukturno-investiciona banka, čije je osnivanje inicirala Kina - dok se u SAD na nju gleda kao na instrument kineske politike kojim se upućuje izazov postojećem međunarodnom poretku - nastavlja da pridobija čak i tako daleke potencijalne članove poput Kanade, koja je u avgustu aplicirala za članstvo. Igra s nultim zbirom između SAD i Kine uvećaće izglede za konflikt između ovih zemalja. Jedno potencijalno žarište biće severnokorejski nuklearni program. SAD već preduzimaju mere, kroz unapređenje raketnog sistema odbrane, kako bi sprečile da Severna Koreja napadne bilo njih, bilo Južnu Koreju. Trampova administracija bi ovome mogla da pridoda vojnu akciju kojom bi se pojačao pritisak na Kinu. Ali svaki pokušaj da se nuklearno naoružanje dovede u Japan ili na Korejsko poluostrvo - što je Tramp u kampanji proglašavao prihvatljivim rešenjem - u severoistočnoj Aziji bi izazvao tenzije kakve svet nije video još od vremena Korejskog rata. SAD bi s Kinom mogle da se konfrontiraju i oko Tajvana. Nakon krize u Tajvanskom tesnacu 1995-1996, kada je tadašnji američki predsednik Bil Klinton u tamošnje vode uputio borbenu grupu predvođenu nosačem aviona, odnosi između Tajvana i kontinentalne Kine su prilično miroljubivi. Ali Tajvan za Kinu ostaje visoko osetljivo - i emotivno - pitanje. Ako se odnosi s ostrvom pogoršaju, to bi moglo da naruši i odnose SAD i Kine. Svet ima koristi od toga kad su američko-kineski odnosi dobri, i stoga bi obe zemlje trebalo da budu otvorenije kad je reč o njihovim nacionalnim interesima. Kad bi njihove pozicije bile jasno definisane, one bi bile u stanju da vode politiku strateške uzdržanosti, uključujući i izbegavanje razmetljivog demonstriranja sile kakvom su ponekad u prošlosti bile u iskušenju da podlegnu. Ako bi došlo do konflikta između SAD i Kine, to bi moglo da poremeti proces modernizacije Kine, a običnim Kinezima uskrati „kineski san“ koji im je Si obećao. Za SAD bi, pak, krah diplomatskih odnosa bio nagoveštaj da je Kina „izgubljena“, kao što se svojevremeno verovalo da je slučaj kad je Mao Cedung 1949. porazio od Amerikanaca podržani nacionalistički režim Čang Kajšeka. Šire posmatrano, američko-kinesko neprijateljstvo bi ostavilo traga na čitav svet, i potkopalo međunarodne napore za suprotstavljanje globalnim izazovima poput klimatskih promena. Kako bi se na kratak rok izbegao ovakav scenario, SAD i Kina bi trebalo da razmotre formiranje zajedničke radne grupe sastavljene od iskusnih, visoko rangiranih zvaničnika i istaknutih stručnjaka iz obe zemlje. Ova grupa bi mogla da zacrta kurs američko-kineskih odnosa za 2017, identifikuje potencijalne probleme i predloži rešenja pre nego što tenzije dostignu tačku ključanja. S novim diplomatskim okvirom za bilateralne odnose, SAD i Kina bi bile u stanju da otklone rizik od strateških konfrontacija. Na duži rok, SAD i Kini su potrebni ozbiljan dijalog i zajednička vizija međunarodnog poretka, tako da pojedinačne zemlje ne padaju u iskušenje da formiraju rivalske blokove. SAD i Kina bi isto tako trebalo da zajednički rade na „globalizaciji 2.0“, reformišući međunarodna pravila i institucije kako bi ih prilagodili kako etabliranim zemljama, tako i zemljama u usponu. Iako u predstojećim godinama postoji veliki potencijal za konflikt SAD i Kine, postoji i prostor za poboljšanu saradnju. Štaviše, u okolnostima ogromne neizvesnosti stvorene Trampovom pobedom, na novim temeljima postavljen odnos dve zemlje ima više strateškog smisla nego ikad ranije s obzirom na promenjene globalne okolnosti, regionalne geopolitike, te unutrašnje izazove s kojima se suočavaju i SAD i Kina. Tramp sada mora da izabere između kooperacije i konfrontacije kao budućeg okvira američke politike prema Kini. NJegov izbor bi trebalo da bude očigledan: zajednički napor kako bi se reformisao međunarodni poredak bio bi od koristi za obe strane. Mingao DŽao Autor je istraživač pekinškog Čarhar instituta i član Kineskog nacionalnog komiteta Saveta za bezbednosnu saradnju u azijsko-pacifičkom regionu (CSCAP) © Project Syndicate