Moji likovi su moji simptomi

Šta glavne likove u romanu Pa kao sprečava da uspešno iznova osmisle svoj život? Najmučnije i najbanalnije pitanje kojim se čovek u životu nažalost previše zaokuplja jeste to famozno pitanje o „smislu života“. Međutim, taj smisao je uvek retroaktivan, naknadan; nešto izgleda da je smisleno, kao da se desilo s razlogom, tek kad se desilo, i ne može drugačije. Ja sam duboko protiv takve preokupacije smislom. Život je neizvesnost i konstantna borba između besmisla i smrti, ali ta borba može da bude i lepa, pobogu. Moji likovi su moji simptomi, prema tome. Imali su tu nesreću da muče muku sa životom jer su im životi zaista mučni. Još teže im je, kao nekakva so na ranu koju sam im sipao, zbog toga što žele da osmisle svoje muke, da ih zasnuju u nekom poretku smisla. Taj posao osmišljavanja vlastitog života su nesposobni da sami izvedu, već su upućeni, u suštini svedeni jedni na druge. Kako pisati angažovanu prozu? Ne znam, nisam siguran. I mene interesuje da li je danas moguća književnost i da li je moguće da se njome interveniše u postojeće društvene odnose. Staro pitanje o ulozi pesnika u društvu se vuče još od Platona. Funkcija književnosti je danas oslabljena, ali takva situacija može biti izazov koji se, ukoliko se stvari dovoljno precizno i pošteno postave, može ispostaviti na korist samoj književnosti. Ako je film ostvario dominaciju vizuelnim i tako priča priču, književnost neka iznova izmisli svoj jezik, neka otvori neki novi horizont svojih mogućnosti. Kakav je odnos političkog i estetskog u vašoj poetici? Političko u užem smislu je pokazati i ukazati na one aktere društva koji kao da su nevidljivi, kao da ne postoje na radarima dominantnog idejnog i vrednosnog stanovišta. Na tom mestu uvek vidimo ono što vladajuća paradigma sugeriše – ološ i šljam. Neradnike. Ne treba ovde emancipovati narod, već emancipatore od potrebe da budu emancipatori. Moj rad, i to znam sigurno, nije interesantan upravo onima koji zauzimaju centralno mesto u mojoj književnosti – obespravljenima na društvenoj margini. To, međutim, ne znači da svoj jezik i stil upodobljavam onom umišljenom „prosečnom čitaocu“ kako bih mu eventualno bio dostupan. Ne, obraćam se onima koji za sebe vole da veruju da su kulturni, posebni i pametniji od drugih, samo kako bih ih podsetio na to da je „svako svedočanstvo kulture istovremeno i svedočanstvo varvarstva“. O romanu Emil, mladi pisac i umišljeni genije, dobija priliku da iskoristi svoj talenat i za novac napiše knjigu o životu jednog pukovnika u penziji. Dok sluša starčeva sećanja, upoznaje njegovu negovateljicu Anu, prelepu devojku s kojom ulazi u strastvenu vezu. Figura starca samo je povod brojnih nesporazuma koje će mladi par proživeti... O piscu Vladimir Tabašević (Mostar, 1986) je studirao filozofiju u Beogradu. Osnivač je i jedan od urednika internet-časopisa Prezupč. Objavio je četiri knjige poezije i roman Tiho teče Misisipi (uži izbor za NIN-ovu nagradu).