Desni i desniji

Od nadležnih organa tada smo sa zaprepašćenjem saznali da su svi ti slučajevi još u „predistražnom postupku“. To je samo jedan od načina (pored zastarevanja, odlaganja ročišta, poništenja presuda, nepravosnažnosti itd. itd.) kojima pravda dokazuje da jeste spora, toliko spora da često nije ni dostižna. Jezički zakonodavci nemaju ni tako težak ni tako odgovoran posao kao sudije i tužioci, ali se i njima desi da poneko pitanjce ostane nerešeno. U vestima RTS-a naš čitalac Dragan Perišić čuo je rečenicu: „Cela atmosfera u Bavarskoj je mnogo desnija od ostatka Nemačke.“ Da li se ispravno kaže desniji, najdesniji (kao potresniji, najpotresniji) ili dešnji, najdešnji (kao bešnji, najbešnji)? Hoće li od levi biti leviji, najleviji (kao praviji, najpraviji) ili možda levlji, najlevlji (kao krivlji, najkrivlji)? Nažalost, ni rečnici ni gramatike ne navode stepene poređenja ovih dvaju prideva. Verovatno zato što se u bukvalnom, prostornom smislu najčešće kaže više levo, više desno, a kao superlativ sasvim levo, sasvim desno. U političkom smislu za komparaciju nije bilo mnogo potrebe, utoliko pre što postoje izrazi kao umerena levica, krajnje desničarski i slični.. U isečku nekog članka koji mi šalje Zoranka Karapavlović kaže se za Gorana Bregovića da je „zavodnik ženskih srca“. Je li ispravan padeški oblik ove poslednje reči? Tu i Pravopis i Matičin rečnik daju isti odgovor: genitiv množine je srca (s dugosilaznim akcentom na „r“ i nenaglašenom dužinom na „a“) ali i srdaca, kao ređi ili pesnički oblik. U korenu ove imenice je srd-, sa glasom „d“ koji srećemo i u rečima iz drugih indoevropskih jezika, kao što je grčko „kardija“, pa i u našim izvedenicama kao srdit, srditi se, srdobolja, usrdan, svesrdan i druge. Srce nam je najvažniji i najmiliji organ, pa smo mu dodali deminutivni nastavak: sr(d)‑ce. Suglasnik „d“ ispada ispred „c“, ali se vraća kad se među njih ubaci nepostojano „a“, u pesničkom genitivu srd‑a‑ca. Ima i nekih manje jasnih slučajeva gubljenja „d“ ispred „c“, ali o tome ćemo sledećeg puta.