Igra u više brzina

Vodvilj Hotel Slobodan promet nastao je 1894. godine, u jednoj od najplodnijih godina Fejdoovog stvaralaštva, kada je, ovaj i inače vrlo plodan pisac postavio na scenu čak tri komada. Komad je bio značajan iz više razloga, to je poslednja saradnja sa Morisom Devalijerom, vernim saradnikom na čak šest komada, a veliki uspeh predstave (350 izvođenja) doneo je autoru veliku mondensku slavu i naziv „kralj vodvilja“. Hotel Slobodan promet ostaje i danas jedan od najpopularnijih i najizvođenijih Fejdoovih vodvilja, a imao je i dve filmske ekranizacije – jednu francusku s kraja tridesetih sa Fernandelom u glavnoj ulozi i jednu američku s Alekom Ginisom i Đinom Lolobriđidom kao zvezdama produkcije. Fejdoovi vodvilji svakako predstavljaju vrhunac žanra, to su savršeno skrojeni komadi sa preciznom mehanikom i velikom „otvorenošću“ za tumačenja i upisivanja različitih značenja. Tumači Fejdoovog dela su dosta rano primetili da iza te virtuozno izvedene žanrovske egzibicije postoje dublji slojevi društvene i moralne kritike. To je dosta prisutno u savremenim scenskim tumačenjima ovog komada koja potenciraju upravo tu latentnu društvenu oštricu, koristeći postulate žanra tek kao formu u koju se sa lakoćom dodaju savremene opservacije. Jugoslovensko dramsko pozorište ima posebnu vezu sa ovim piscem – ne treba ni podsećati da je najdugovečnija predstava na ovim prostorima Buba u uhu u režiji LJubiše Ristića, predstava koja predstavlja jedinstveni fenomen koji je ostao neponovljiv u istoriji domaćeg teatra. Odluka da se postavi nov Fejdoov vodvilj stoga je dočekana sa velikim interesom i očekivanjima. Nažalost, malo šta je od tih očekivanja ispunjeno. Predstavi treba iznenađujuće mnogo vremena da uspostavi brz ritam vodvilja, ne postoji lakoća niti prirodnost u prelazima iz jedne situacije u drugu, sva ta mehanika, ulazi-izlazi, susreti, upadi, otvaranja i zatvaranja vrata, koji bi trebalo da funkcionišu kao podmazani ovde nekako odaju utisak tromosti i prenaglašenosti. Glumci igraju u više „brzina“ i do kraja ne uspevaju da međusobno usklade te unutrašnje ritmove predstave. Scenografija Aleksandra Denića, sama po sebi dopadljiva i značenjski jasno određena, pre ograničava igru glumaca no što joj pomaže. Kostimi Maje Mirković šalju dosta konfuzne signale i nije baš najjasnije kako se oni uklapaju u koncept predstave. Ta nejasnoća koncepta, neodlučnost, u stvari predstavlja i najveći problem, čak ni povremene asocijacije na lokalnu savremenost ostaju gotovo neprimećene pa deluju, u ovako „vulgarno“ prenaglašenoj formi prestidljivo, plašljivo. Sve to dovodi gledaoca u čudnu poziciju da gleda predstavu za koju bi veoma voleo da mu se svidi, ali ga nešto konstantno sprečava u tome. Svetle tačke predstave svakako su Nikola Đuričko i Dragan Jovanović koji u svoje kreacije sa rutinerskom veštinom unose ljudsku toplinu i neodoljiv šarm dajući nam prilike da bar na momente razumemo šta je ova predstava mogla da bude.