Šta ću, gde ću

Osim vraćanja ratnih strahova, tragikomična vikend-odiseja ilustrovanog šinobusa Beograd - Beograd preko Raške uspela je da izazove još jedan: strah od uvođenja vanrednog stanja u Srbiji. Tačnije, podgrejana je spekulacija iz vremena (zaboravljene) afere s oružjem kod porodične kuće premijera Aleksandra Vučića u Jajincima. Stara tumačenja da je vlastima to potrebno zbog potkresivanja poslednjih izdanaka demokratskih sloboda, ali i uklanjanja drugih eventualnih uzroka osećanja neprijatnosti premijera i njegove porodice, dopunjena su „čisto političkim“ argumentom – uvođenje vanrednog stanja bilo bi razlog za odlaganje redovnih predsedničkih izbora. Taman dok se ne izvedu računice za odluku o najisplativijem izbornom prestrojavanju. Odmah je stigla i kontraverzija, prema kojoj izbori neće biti 9. aprila, kako se verovalo, već 19. marta, eventualno 26. – u skladu sa Vučićevom izjavom od nedelje da će kampanja „trajati 30 ili 35 dana“, datom uz ponavljanje najave da će ime kandidata vlasti otkriti na Sretenje, 15. februara. Skraćivanje vremena za kampanju unelo bi dodatnu pometnju u opozicione redove, ali ne bi samo njihov problem bio uvećan: i u okviru vlasti ima onih koji ne znaju kuda bi i kako da se provuku kroz najnoviju rešetku izbornog inženjeringa: recimo, Tomislavu Nikoliću, sve manje verovatnom kandidatu SNS, mogla bi se ukazati potreba za utešnim dogovorom za odustajanje od predsedničkih ambicija. Socijalisti su nedavnim saopštenjem o zajedničkom kandidatu priznali da odustaju od predsedničke trke Ivice Dačića, ali im još predstoji borba sa mogućim zahtevom za uterivanje na listu SNS na eventualnim parlamentarnim izborima. A ne cvetaju baš ni sve ruže manjim partnerima u vlasti, poput Rasima LJajića, koji je prvo najavio sopstvenu kandidaturu, ali su mu akcije smanjene zahtevom SNS da koalicija ima jednog kandidata, s jedne strane, i povećanom pažnjom njegovom sandžačkom konkurentu Muaremu Zukorliću, s druge strane. Šta tek reći o Nenadu Popoviću, lideru proruske Srpske narodne partije, kome nije ispunjena želja (obećanje?) da dobije funkciju potpredsednika vlade zaduženog sa saradnju sa Rusijom? I koji se, sudeći prema nezvaničnim informacijama, i dalje bori sa idejom da se i sam kandiduje – iako je to već učinio član njegove stranke, predsednik opštine Čajetina Milan Stamatović, čija je kampanja uveliko u toku. S obzirom na stav dela opozicionara da je odluku o načinu izlaska na izbore moguće doneti tek nakon otvaranja karata vlasti, kao i činjenicu da se ne zna da li će biti i vanrednih parlamentarnih izbora, razna iznenađenja još su moguća. Delimičan spisak predsedničkih kandidata jeste poznat, kako na „desnom“, tako i na „građanskom“ predsedničkom polu, ali se dobar deo stranaka još nije odlučio kako da se u odnosu na pretendente (Saša Janković, Vuk Jeremić, pre svih) opredele. Ispostavilo se čak i da vest o podršci DS Jankoviću baš i nije vest: odluku Predsedništva stranke tek bi trebalo da potvrdi Glavni odbor, a pojavili su se funkcioneri koji u takav ishod sumnjaju. I koji su, u svakoj varijanti, odlučili da svoj glas, ali i napore i energiju tokom kampanje, poklone Jeremiću. A šta tek da misle „obični“ simpatizeri DS? Uvid u širok raspon argumenata u prilog jednom ili drugom izboru daju komentari na tekst Vladimira Todorića, bivšeg internacionalnog sekretara stranke, koji je na društvenim mrežama obrazložio svoju podršku Jeremiću: od tvrdnji da to „nije politika nego matematika“, preko ocene da je „podrška Jankoviću emancipatorskog, a podrška Jeremiću grebatorskog karaktera“ ili stava da je „Jeremić manje zlo, a Janković čist obraz i ponovno glasanje za DS bez blama“, do mišljenja da je Janković na funkciji jer ga SNS nije smenio... Muke opredeljivanja, bez obzira na poziv stranačkog vrha, ne more samo birače demokrata: sudeći prema uvidu u stavove građana u istraživanjima javnog mnjenja, Bojan Klačar iz CeSID-a kaže da na dosadašnje birače SNS teško da može računati bilo ko drugi, ali to ne važi i za „bazu“ ostalih stranaka. Socijalisti, recimo, imaju lojalno biračko telo, ali ipak ne toliko disciplinovano kao naprednjačko, kaže Klačar. S obzirom na činjenicu da je večno posvađani DS „majka“ mnogih stranaka na političkoj sceni, logično je zaključiti da i za njih važi slično. A šta misle simpatizeri Dosta je bilo, stranke u nastajanju čiju je ideološku orijentaciju teško proceniti? Klačar veruje da, suprotno uobičajenoj tezi da je reč o individualcima čije je odluke teško predvideti, DJB ima energiju koja drži članstvo i simpatizere na okupu i na osnovu toga zaključuje da će kandidat koji dobije podršku rukovodstva stranke, pod uslovom da ono bude jedinstveno, dobiti i podršku „baze“ DJB. Još će se, dakle načekati, s obzirom na poruke iz vrha DJB da će stav izneti posle Vučića, ali u tome neće biti sami – iz stranke Borisa Tadića i dalje stižu pozivi za dogovor o jednom kandidatu, za kojim, posle kandidatura Jankovića i Jeremića, i dalje javno žali i Čedomir Jovanović. Ako, s obzirom na iskustvo, pođemo od pretpostavke da građani ne slušaju slepo pozive vrha stranaka kojima su na dosadašnjim izborima ukazali poverenje, možemo li pretpostaviti ko bi od te „neposlušnosti“ mogao najviše profitirati? Klačar kaže da je očigledno da će najveće tenzije vladati na „desnom“ polu – gde se, osim kandidata vlasti koji će očigledno igrati „patriotsku“ igru, guraju Vojislav Šešelj, Boško Obradović, Milan Stamatović, moguće Nenad Popović, Aleksandar Popović... a, s obzirom na prve poteze, poput posete Banjaluci, moguće je na taj spisak dodati i Vuka Jeremića. Prema njegovoj oceni, Jeremić ima potencijal da privuče birače izvan građanskog opozicionog kruga (SPS, DSS, možda čak i Dveri), a taj zaključak ne važi za Jankovića, koji uglavnom računa na simpatizere „građanskih stranaka“ i deo do sada neopredeljenih. Iako bi, za opoziciju, bilo bolje da je uspela da se dogovori oko jednog kandidata, prema mišljenju Klačara, ni ovakav raspored nije previše loš, jer bi mogao da poveća šanse da se „izvuku na birališta opozicioni džepovi“ biračkog tela. Jer, kako kaže, bunar opozicionih glasova nije dovoljno veliki da garantuje ulazak u drugi krug predsedničkih izbora i zato je važno da na izbore izađu i oni koji to nisu učinili prošli put. Ma koliko to očajnima zvučalo nedovoljno, Klačar kaže da bi i od samog ulaska u drugi krug opozicija mogla da profitira, jer bi to bio vetar u leđa za sledeći korak, kad god do njega dođe. Već sledeće godine na redu su izbori za Beograd, a sa njima bi, ako sada izostanu, mogli biti vezani i novi parlamentarni izbori. Naravno, ulazak u drugi krug mogao bi značiti i pobedu nad kandidatom vlasti, u slučaju da se kandidati, pre svih Jeremić i Janković, dogovore o međusobnoj podršci, koju bi moglo da uveća i nezadovoljstvo dela socijalista, na primer. A tu se već vraćamo na početak i onaj Vučićev proračun ciljan ka nameštanju scene tako da kandidat vlasti ima maksimalne šanse za pobedu u prvom krugu. Ima mišljenja da, uprkos svim spekulacijama, ta odluka još nije doneta i da su brojne opcije i dalje na stolu. Možda će trust mozgova, ili samo jedan koji odlučuje, razmotriti i slogan koji je premijeru predložila Vesna Pešić: „Sprečio sam rat koji sam hteo izazvati“?