Obama je bio nada, a šta sada

Kada je pre osam godina ulazio u Belu kuću, Barak Obama bio je čovek koji donosi nadu. Svoje mesto u istoriji obezbedio je već samom činjenicom da je uopšte dobio izbore, postavši tako prvi Afroamerikanac koji je došao na čelo Sjedinjenih Američkih Država. Svet je bio oduševljen njegovom pobedom, samo devet meseci pošto je stupio na mesto predsednika dobio je Nobelovu nagradu za mir. Bio je to potez, istina ishitren, ali pun dobrih želja, podrške i velikih očekivanja. Obama je trebalo da postavi stvari na svoje mesto, da zaustavi katastrofu od ekonomske krize koja je tek uzimala zamah, da završi nezavršene poslove širom sveta, okonča borbu protiv Al kaide i građane oslobodi straha od terorizma. Ili su to bar očekivali milioni širom sveta koji su se nadali da će sve, ali baš sve biti bolje. On sam poručivao je „da, mi to možemo“, obećavajući da će okončati ratove, zatvoriti Gvantanamo i omogućiti građanima bolji život. Šta je od toga ostalo posle osam godina? NJegova ostavština sada se posmatra iz drugačijeg rakursa, jer niko nije siguran šta donosi Donald Tramp. A analitičari pokušavaju da objasne šta je to krenulo naopako, kada je i kako toliki broj Amerikanaca odlučio da izabere čoveka koji predstavlja suštu suprotnost uglađenom i smirenom Obami. Nesporno, on iza sebe ostavlja daleko bolju ekonomiju nego što je zatekao. A zatekao je zemlju u dubokoj krizi u kojoj je krah bankarskog sistema mnoge ostavio bez posla, bez kuće, bez ušteđevine, gde niko više nije bio siguran… Na kraju njegove prve predsedničke godine nezaposlenost je dostigla 10 odsto. Sada je svedena na 4,6 odsto, BDP je sa minus dva došao na plus dva, cene nekretnina porasle su za 23 odsto. Posle najvećeg sloma u poslednjih osamdeset godina, ipak je uspeo da postavi sistem na noge. Nije uništio Volstrit, kako su to zahtevali besni građani demonstrirajući na ulicama, ali jeste doneo reforme, koje bi trebalo da onemoguće da se neko ponovno berzansko mešetarenje pretvori u globalnu katastrofu. A to nije njegov najveći uspeh. Ono za šta je malo ko verovao da je moguće postigao je usvajanjem Zakona o zdravstvenom osiguranju, 2010. godine. Obamaker, kako je nazvan program, omogućio je polise za siromašne, stare, za one koji do tada nisu mogli da se leče, olakšao pristup osiguranju i uključio u sistem 22 miliona ljudi. Istovremeno, razljutio je republikance koji su tvrdili da se tako rasipa državni novac, da se ugrožava sistem, da država nema šta da traži u poslovima kao što je zdravstveno osiguranje. Završilo se na sudu, zakon je onda prilično promenjen podzakonima da bi najzad Donald Tramp obećao tokom svoje kampanje da će ukinuti Obamaker. Ovaj program sada ima neizvesnu sudbinu, ali ostaje činjenica da je Obama ponudio građanima ono što niko pre njega nije. Žestoki kritičari u neuspehe mu ubrajaju plan o kontroli naoružanja. Ta borba počela je posle pucnjave u školi u Konektikatu, kada je decembra 2012. ubijeno dvadesetoro dece i sedmoro odraslih. Demokrate su zahtevale od Kongresa pooštravanje zakona i kontrolu prodaje oružja, ali je predlog tada odbijen. Kao što je ponovo odbijen prošle godine. To pitanje nije tako jednostavno, ne samo zbog veoma moćnih lobija, već i zbog toga što zadire u samu suštinu američkog shvatanja slobode, u Drugi amandman koji garantuje pravo građana da nose oružje. Obamin pokušaj bio je osuđen na neuspeh, ne samo zato što je republikanska većina u Kongresu uvek blokirala njegove predloge, već zato što je to pitanje zahtevalo daleko veću i ozbiljniju strategiju. Nije uspeo da ispuni obećanje da će zatvoriti Gvantanamo. Nije bilo podrške za prebacivanje zatvorenika na teritoriju Amerike, republikanci su se snažno protivili toj ideji. Uprkos tome, broj zatvorenika značajno je smanjen, pa od nasleđenih više od 750, sada ih je ostalo manje od 60. Pušteni su ili prebačeni na evropsku teritoriju. Ali Gvantanamo još uvek nije zatvoren. Borba protiv terorizma trebalo je da zabeleži ozbiljan uspeh kada je pre šest godina objavljeno da je ubijen Osama bin Laden, prvi čovek Al kaide. Kako i pod kojim okolnostima ostalo je nejasno, ali važno je bilo da se pokaže da je ta, činilo se tada, najveća pretnja uklonjena. Ono što će uslediti, međutim, pokazaće da terorizam ne samo da nije pobeđen, već da je sve bila najava mnogo surovijeg oblika nasilja. Na scenu je stupila Islamska država, organizacija koja je ne samo osvojila teritorije u Iraku i Siriji, već i mobilisala stotine pristalica širom sveta da izvode samostalne terorističke napade. Mnogi sada podsećaju na Obamina obećanje da će doneti mir Bliskom istoku. Rezultat je katastrofalan. Islamska država ojačala je zahvaljujući sukobima u regionu, Sirija je potpuno razorena, Libija je uništena, podeljena, američka vojska koje je povučena iz Iraka, vraćena je 2014, zbog Islamske države. Povlačenje iz Avganistana takođe nije potpuno, ostalo je još devet hiljada vojnika. Rat u Siriji ostaje najveća mrlja Obaminog mandata. Pobunjenici koji su u početku bili protiv režima Bašara al Asada i koje je Vašington izdašno pomagao sada su međusobno u sukobu, zemlja pretvorena u klanicu u kojoj je život izgubilo oko pola miliona ljudi, a milioni izbeglica slili su se u Tursku. Višedecenijski saveznik, Istanbul, posle neuspelog puča zahladneo je odnose sa američkim prijateljima, jer pružaju utočište Abdulahu Gulenu koga je Redžep Tajip Erdogan optužio za organizovanje pobune, a turski predsednik okrenuo se Vladimiru Putinu. To je bio još jedan plus za Moskvu, koja je već u Ukrajini pokazala da nema nameru da se povlači. A u sirijskom sukobu nametnula se kao pregovarač bez koga više nije moguće naći rešenje. Obama ostavlja rusko-američke odnose tako zategnute kako nisu bili od Hladnog rata. Došlo je dotle da je Rusija optužena da je umešala prste u američke izbore i pomogla Trampu. Ipak dva su donedavna neprijatelja svrstana u prijatelje. Iran i Kuba. Sa Teheranom je konačno sklopljen sporazum o usporavanju razvoja nuklearnog programa, dok su zauzvrat ukinute sankcije. Marta 2016. Obama je posetio Kubu. To je značilo ponovno uspostavljanje odnosa posle više od pet decenija od kako je na snagu stupio embargo i prva poseta jednog američkog predsednika posle osamdeset godina. Obama nije mogao da obeća kada će embargo biti ukinut, za to mu je potrebno mnogo više podrške u Vašingtonu, ali je ipak otvorio novo poglavlje u odnosima dve zemlje. Najzad, Obama je na domaćem i na spoljnom planu doneo manje nego što se očekivalo, ako je uopšte bilo moguće ispuniti očekivanja koja su pred njega postavljena. Sada mu se na dušu stavlja i sve što se može dogoditi u budućnosti, a u njegovu ostavštinu računa i Trampova pobeda ostvarena na talasu nezadovoljstva upravo u Obaminu administraciju. Na kraju njegovog drugog mandata, Amerika je podeljena više nego ikada. Dve Amerike sada teško nalaze zajednički jezik, jedna strana čak ne priznaje ni pobedu Trampa, druga se pak raduje odlasku demokrata sa vlasti i očekuje „uspostavljanje države Amerikanaca“, kako je to najavio Tramp. Sam Obama je još prošle zime, osvrćući se na svoj mandat, prokomentarisao: „To je jedna od stvari zbog kojih žalim - što su mržnja i sumnja između partija postale veće.“