Kolac za demokratiju

Teško da je Redžep Tajip Erdogan sam po sebi dobra vest za bilo koga. Ali, kada još stigne informacija da je turski parlament podržao kontroverzne ustavne reforme koje predviđaju proširenje predsedničkih ovlašćenja u situaciji kad ionako ima ničim neomeđenu vlast, onda to postaje glavobolja za sve one koji s njim imaju bilo kakva posla i drže makar do privida demokratije. Promene ustava omogućiće predsedniku da bude glavni nosilac izvršne vlasti, da imenuje vladu, predlaže budžet i proglašava vanredno stanje u državi. Izmene, takođe, predviđaju da se broj mesta u parlamentu povećao sa 550 na 600, a istovremeno je minimalna starost članova parlamenta redukovana sa 25 na 18 godina i uređeno da se predsednički i parlamentarni izbori ubuduće održavaju istog dana. Istina, iako biran direktno od građana, turski predsednik od promene ustava 1982. zaista ima pre svega simbolična ovlašćenja. U Erdoganovom slučaju, najviši pravni akt postoji samo kao ogledni primer kako je sve moguće izvrgnuti ruglu. Politička odgovornost, barem prema ustavu, trebalo bi da je koncentrisana u rukama premijera. Tu negde treba tražiti i razloge za uklanjanje Ahmeta Davutoglua, koji jeste bio Erdoganov saveznik, ali daleko od marionete kakva je aktuelni premijer Binali Jildirim. Sada kada su ustavne reforme prošle parlament, očekuje se da u martu ili aprilu bude održan referendum koji bi trebalo da ih potvrdi. A ne treba sumnjati da će tako biti jer je Erdogan neposredno posle julskog pokušaja puča uživao podršku nestvarnih 80 odsto građana. Sve u svemu, prvi put od tzv. tanzimatskih reformi (sprovedenih u periodu 1839-1876), turski parlament će postati marginalizovan. Isto važi i za vladu koja je još za Osmanskog carstva preko uticajnih vezira bila moćna, ako ne i najjača politička institucija. Iskreno, nije ni bilo posebno teško pretpostaviti kako će se stvari razvijati posle neuspelog državnog udara, iako je Erdogan i ranije pokazivao namere da svoju autoritarnu vlast formalizuje kroz parlament. Nakon što je i ono malo simulacije parlamentarizma nabio na kolac zajedno sa pučistima, te pohapsio oko 40.000 ljudi, dobrim delom intelektualaca - obznanjujući da je na direktnoj vezi lično sa Alahom i nazivajući puč Božjim darom - predsednik je pokazao da ipak ima još ponešto da ponudi ne hajući nimalo što to čini krajnje nezgrapno. Naime, ustavna reforma omogućiće Erdoganu da imenuje i smenjuje ministre u vladi, da odlučuje o rukovodstvu vladajuće stranke i da vlada do 2029, a takođe predviđa predsedničke i opšte izbore 2019, sa maksimalno dva petogodišnja mandata. Kukavnom Jildirimu pripala je uloga figure koja ima pravo na Erdoganovo mišljenje - i što je još gore, biće predsednik vlade koji će derogirati samog sebe uz objašnjenje da jak predsednički sistem smanjuje nestabilnost u zemlji i posebno neutrališe opasnost od terorizma. Ono što, međutim, jeste bilo blago rečeno iznenađenje, jeste činjenica da je podršku za ustavne promene Erdogan dobio od Partije nacionalističke akcije (MHP) čiji je predsednik Devlet Bahčeli prvo optužio Erdogana za samovlašće, da bi nedugo zatim vrh MHP tom istom Erdoganu dao podršku. Iako je do sada MHP delovala kao istrajni čuvar parlamentarnog sistema, vanredno stanje koje traje od pokušaja puča i zazor od mogućih ustupaka Kurdima zbog njihove značajne uloge u borbi protiv Islamske države naveli su ovu izrazito nacionalističku i etatističku stranku da postane saveznik vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP). Netrpeljiva prema kurdskim separatističkim tendencijama i bez razumevanja za iskorake koje je početkom decenije na tom planu pravila Erdoganova partija, MHP je u minulih sedam godina zapadala u ozbiljna razmimoilaženja s AKP. Ali nakon neuspelog pokušaja mirnog rešenja kurdskog pitanja Erdogan je zakopao ratne sekire sa MHP čije je čelnike redovno optuživao za rasizam. Predsednika danas u izrazito nestabilnim prilikama, pojačanim sve učestalijim terorističkim napadima, podržava čitav spektar islamista, konzervativaca i nacionalista, kako bi se stvorio novi nacionalni front koji ima svoje istorijsko utemeljenje u drugoj polovini prošlog veka. To opet znači da Kurdi mogu da očekuju novi udar represivnih mera koje će pojačati uverenje da političko delovanje nije način za rešenje njihovih problema. A iza toga neminovno dolazi nasilje. Dosledan stav u odbrani sekularnog poretka kemalističke Republikanske narodne partije (CHP) sa dvadesetak odsto podrške nije dovoljan i više deluje kao dobar paravan za Erdoganovo samovlašće nego ozbiljna brana autoritarnom lideru. Ustavna reforma doneće i strukturne promene u bezbednosnim sistemima. Nakon neuspelog državnog udara Erdoganu, prirodno, nije promakla involviranost dobrog dela obaveštajnog kadra. Čistka je bila neminovna, a i mnogo manje lukavom političaru nego što je to turski predsednik bilo bi jasno da bezbednosni sektor nije uočio ili ga svesno nije obavestio o pripremi pobune takvih razmera. Ovakav korak imao je i svoj kontraefekat, pa turske obaveštajne službe sada izgledaju skoro komično u pojedinim situacijama. Trebalo im je tako skoro dvadeset dana da uhapse čoveka koji je u centru Istanbula u novogodišnjoj noći ubio više od 40 ljudi u elitnom noćnom klubu, iako se Uzbekistanac Abdulkadir Mašaripov - uhapšen u zajedničkoj operaciji turske obaveštajne službe i policije - krio u stanu u istanbulskom distriktu Esenjurt. Ali, ne treba sumnjati da će Erdogan ovu manjkavost brzo eliminisati promocijom ešelona koji je pokazao lojalnost - i ponešto sposobnosti - u noći državnog udara. Ostaje, ipak, nejasno kako će zaista u praksi funkcionisati predsednički sistem. Sasvim su neumesna poređenja sa američkim predsedničkim modelom, koja poslednjih dana forsiraju pojedini mediji. Najpre, Amerika je federacija koja se sastoji od 50 izuzetno autonomnih država, što podrazumeva izrazito decentralizovan sistem. U Turskoj stvari stoje upravo suprotno. Osim toga, Erdogan već sada poseduje moć koja je u SAD nezamisliva, poput prava na postavljanje rektora svih univerziteta u zemlji. Argument koji se najčešće poteže u dokazivanju navodne sličnosti ova dva sistema je taj da i u Americi i u Turskoj predsednik ostaje član svoje stranke. Pritom, ozbiljno se prenebregava značaj i demokratsko nasleđe institucija u SAD, ali i razlike u političkoj kulturi dveju zemalja. U Turskoj bi to značilo apsolutnu vlast u stranci, ali i kontrolu nad vladom i parlamentom, što je samo korak do diktature. Da bi se napravio taj mali korak potrebno je podjarmiti još i sudstvo, a Erdogan je poteze u tom smeru već napravio, uklanjajući sve viđenije sudije. Kontrola nad sve tri grane vlasti jeste konačni cilj predsednika - nestvarna i neograničena moć. Ako se zna kako je vladao i bez formalnih ovlašćenja, nije teško zaključiti kakav bi zulum mogao počiniti u novonastaloj situaciji. Erdogan je na vlasti 13 godina - 11 kao premijer i dve kao predsednik. Ovo ga čini najdugovečnijim turskim liderom još od Mustafe Kemala Ataturka, ali njegove ambicije su očigledno da bar u nečemu nadmaši oca sekularne Turske. Kako sada stoje stvari, mesto u istoriji mu ne gine, a samo je moguće zamišljati šta tek sve ne gine njegovim oponentima dok, služeći se svojim sultanskim ovlašćenjima, na njima bude iskaljivao najgore porive.