Tajni dilovi javnih preduzeća

Za razliku od onih koji na sve načine pokušavaju da sakriju svoje plagijate, evo odmah, bez detektora laži, priznajem da sam dobar deo uvodnika „pozajmio“. Samo da se zna, nisam to priznao zbog straha da bi ministar policije Nebojša Stefanović mogao da otkrije prevaru i da me optuži i za krađu intelektualne svojine, već samo da bih dokazao kako je u Srbiji vreme odavno stalo. Nije tajna da ovde mnogi ne rade svoj posao. Da nije tako zar bi premijer morao da očitava i strujomere? I šta da je u Davosu ostao koji dan duže, da li bi iko iz EPS-a građanima saopštio da im je sa decembarskim računima zavukao ruku u džep? Fali samo još da lično razmatra sve reklamacije za elektrošokove, kojima je EPS šokirao građane Srbije. Mada, da nije bilo naduvanih računa, verovatno ne bismo saznali ni za tender, nakon kojeg očitavanje brojila košta duplo skuplje nego pre javne nabavke, koja je trebalo da poveća efikasnost EPS-a, a ne privatnih firmi sa kojima sklapa tajne dilove. A sada, evo i mog doprinosa plagijatima. „Prošle godine javna preduzeća uknjižila su gubitak od 36,9 milijardi dinara. Da se radi o `običnim` firmama, njihovi vlasnici bi ih sigurno ugasili. Da ne gomilaju dugove. U međuvremenu građani Srbije moraju da plaćaju paprenu cenu za nedopustivo loš kvalitet proizvoda i usluga. Sada, kada se zna katastrofalan bilans za prošlu godinu u najmanju ruku je nemoralno što su plate u javnim preduzećima bile za trećinu veće od proseka u privredi, dok su čelni ljudi najvećih gubitaša primali mesečno više nego prosečan radnik za godinu dana. A Vlada je sve do pre mesec-dva to tolerisala. Izgleda da je to više brinulo eksperte MMF-a nego srpske ministre. Oni kao da još nisu svesni da su javna preduzeća tempirana bomba, koja bi, ako se nešto hitno ne preduzme, mogla da im eksplodira u lice. Uprkos svemu, ima dosta onih koji smatraju da je dobro što javna preduzeća još nisu privatizovana. Da jesu, velika je verovatnoća da bi i novac od njihove prodaje završio u potrošnji, umesto da se investira u infrastrukturu“. Bilo bi ovo, sasvim izvesno, još jedno „smorno“ podsećanje na bolno stanje u srpskim javnim preduzećima. „Kvaka“ je samo u tome što sam ovaj tekst napisao - a ko hoće može da proveri - i objavio još sredinom 2009. I? I ništa. Još onda su javna preduzeća više bila briga MMF-a nego srpskih ministara. Baš kao i sada. Kada sam naleteo na ovaj stari tekst, nisam mogao a da ga ponovo ne objavim. Nekoliko je razloga za to. Prvo, već je počelo debelo da me nervira što se malo-malo nekome iz aktuelne vlasti ili njihovim botovima „omakne“ primedba da ranije nisam bio tako kritičan prema „žutima“ kao što sam sada prema naprednjacima i njihovim koalicionim partnerima. Pretpostavljam da njima ovo neće biti dovoljan dokaz kritičnosti prema premijeru Mirku Cvetkovićui i njegovim ministrima, ali neka ne brinu, ima toga još. Garant dovoljno, samo ako hoće, da od tih zaliha naprave još jednu izložbu „Necenzurisane laži“. Eksponate ustupam besplatno. Drugi, mnogo važniji razlog je što sve što sam napisao pre sedam i po godina, nažalost, i danas stoji. Možda još čvršće nego 2009. I zašto onda da ne „ukradem“ stari tekst? Još mogu, ako me sada neko tuži, da se branim da je to bilo napisano protiv bivšeg premijera i bivših ministara. U tom slučaju verovatno bih mogao da računam i na fer suđenje. A, opet, svi koji ovo sada čitaju znaju da iste zamerke, od reči do reči, važe i za aktuelnog premijera Aleksandra Vučića i njegove ministre. A bogami i za direktore javnih preduzeća. Da zlo bude veće, male su šanse da će se stvari u dogledno vreme popraviti. Nisam mogao da poverujem dok sam čitao vest da je za 30 odsto porasla prodaja karata za ruski voz sa srpskim freskama, koji sada saobraća od Kraljeva do Požege! Uh, neće valjda neko pomisliti da je to recept za spas Železnica Srbije? Mislim, rast od 30 odsto je i kada se umesto tri prodaju četiri karte, a nekako mi baš miriše da se desilo nešto slično. Mada ni to nije najgora opcija. Još gore bi bilo da je, ne daj bože, onaj ko je brojao putnike uračunao i oslikane svece. Opet, s obzirom na stanje u nekim javnim preduzećima, ni to me ne bi iznenadilo. I kako onda da budem optimista? Glavni urednik