I nejednakost dobila „glas“

Dugo je trebalo dok rastuća nejednakost nije počela da ostvaruje uticaj na politiku, kao što je to naprasno postao slučaj poslednjih godina. Sada kada je to postalo centralno pitanje, nacionalni ekonomski prioriteti će morati suštinski da se promene kako bi se kreirale pravednije, inkluzivnije privrede i društva. Ako se to ne uradi, ljudi bi mogli da se okrenu eksplozivnim alternativama, poput populističkih pokreta koji sada preplavljuju mnoge zemlje. Politički lideri često govore o obrascima rasta koji neravnomerno distribuiraju ono što je ostvareno rastom; ali onda, tokom vremena provedenog na vlasti, malo šta učine u vezi s tim pitanjem. Kad zemlje krenu putem obrazaca rasta koji nisu inkluzivni i održivi, to obično za posledicu ima manjak poštovanja prema ekspertima, razočaranje političkim sistemom i zajedničkim kulturnim vrednostima, te još većom socijalnom fragmentacijom i polarizacijom. Naravno da uočavanje značaja distribucije ekonomskih koristi nije novost. U razvijenim zemljama ekonomska ekskluzivnost i ekstremna nejednakost nikad nisu za posledicu imali dugoročne obrasce visokog rasta. Pod takvim uslovima politike kojima se zagovarao rast postajale su politički neodržive, da bi na kraju bivale poništene političkim potresima, socijalnim nemirima, ili čak nasiljem. U Sjedinjenim Državama je rastuća nejednakost životna činjenica u najmanju ruku još od sedamdesetih godina, kada je počelo narušavanje relativno pravedne distribucije ekonomskih resursa u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata. Tokom poznih devedesetih, kada su digitalne tehnologije dovele do automatizacije i ukidanja sve većeg broja rutinskih poslova, kretanje u smeru sve veće nejednakosti u bogatstvu i prihodima dobilo je turbo-pogon. Ulogu u tome imala je i globalizacija. Tokom 20 godina, koje su prethodile finansijskoj krizi iz 2008, zapošljavanje u proizvodnom sektoru u SAD rapidno je opadalo u svakom sektoru osim u farmaceutskoj industriji, iako je iznos dodatne vrednosti stvarane proizvodnjom rastao. Neto gubitak radnih mesta držan je približno na nuli samo zato što se uvećavala zaposlenost u uslužnom sektoru. Veliki deo dodate vrednosti, ostvarene u proizvodnji zapravo je stizao iz uslužnog sektora - dizajna proizvoda, istraživanja i razvoja, te marketinga. Tako da je, ako se u obzir uzme ovaj lanac stvaranja viška vrednosti, opadanje manufakturnog sektora - proizvodnje konkretne robe - još izrazitije. Ekonomisti su ove trendove dugo pratili. Ekonomista Dejvid Otor i njegove kolege s Masačusetskog instituta za tehnologiju pažljivo su dokumentovali uticaj globalizacije i digitalnih tehnologija na rutinske poslove. U skorije vreme, francuski ekonomista Toma Piketi je u svom međunarodnom bestseleru, Kapital u 21. veku, dramatično proširio našu svest o imovinskoj nejednakosti i opisao skrivene sile koje je podstiču. Briljantni mladi ekonomisti Radž Četi i Emanuel Saez su debatu obogatili novim istraživanjima. I ja sam pisao o nekim od strukturalnih ekonomskih promena povezanih s ovim problemima. Na kraju su i novinari počeli da uočavaju ove trendove, i sada bi bilo teško naći bilo koga ko nije čuo za onaj „jedan odsto“ - skraćenicu za one na vrhu skale globalnog bogatstva i prihoda. Mnogi sad brinu zbog uspostavljanja podeljenog društva: cvetajuće globalne elitne klase na vrhu i svakoj vrsti stresa izložene klase koju čine svi ostali. Pa ipak, iako su ti trendovi odavno uočeni, politički status quo ostao je u najvećoj meri netaknut sve do 2008. Kako bi se razumelo zašto je politici trebalo toliko da se suoči s ekonomskom realnošću, potrebno je obratiti pažnju na podsticaje i ideologiju. Kad je reč o podsticajima, političarima nije dato dovoljno razloga da preduzmu nešto u vezi sa pitanjem obrazaca nejednake distribucije. SAD imaju relativno labave limite za finansiranje izbornih kampanja, tako da korporacije i bogati pojedinci - od kojih niko redistribuciju prihoda ne smatra prioritetom - u neproporcionalno velikoj meri doprinose budžetima koji političarima stoje na raspolaganju za vođenje predizbornih kampanja. Što se tiče ideologije, mnogi ljudi su jednostavno nepoverljivi prema ekspanzivnoj državnoj upravi. Oni nejednakost uočavaju kao problem, i u principu podržavaju državne mere kojima se obezbeđuju vrhunsko obrazovanje i zdravstvena zaštita, ali ne veruju političarima i birokratama. Iz njihove perspektive, države su u najboljem slučaju neefikasne i zainteresovane samo za sopstveni interes, a u najgorem diktatorske i sklone politici ugnjetavanja. Sve je ovo počelo da se menja s usponom digitalnih tehnologija i interneta, ali posebno pojavom društvenih mreža. Kao što je Barak Obama demonstrirao u izbornom ciklusu 2008, a onda i Berni Sanders i Donald Tramp u prošlogodišnjem izbornom ciklusu, sada je veoma skupu izbornu kampanju moguće finansirati i bez „velikog novca“ (novca koji kandidatima donira krupni kapital, prim.). Kao posledica se javlja rastući jaz između „velikog novca“ i političkih podsticaja; i dok „veliki novac“ ostaje deo političkog procesa, uticaj više ne ostvaruju ekskluzivno samo korporacije i bogati pojedinci. Platforme na društvenim mrežama sada omogućavaju velikim grupama ljudi da se mobilišu na način nalik onom na koji su to činili masovni politički pokreti iz ranijih era. Moguće je da takve platforme vode smanjenju troškova političkog organizovanja, a time i ukupne zavisnosti kandidata od novca, uz istovremeno uspostavljanje efikasnog alternativnog kanala finansiranja kampanje. Ova nova realnost će potrajati i svako ko je nesrećan zbog nejednakosti sada će imati nekog ko će ga zastupati, mogućnost da ga finansira, i moć da utiče na njegovo kreiranje politike. Isto važi i za druge grupe fokusirane na slična pitanja, poput ekološke održivosti, koja nije bila u centru pažnje tokom prošlogodišnje izborne kampanje u SAD, ali će to svakako biti u budućnosti. Sve u svemu, digitalne tehnologije dovode do promena u ekonomskim strukturama i utiču na promenu odnosa snaga u demokratijama širom sveta, čak i u institucijama kojima su nekad dominirali novac i bogatstvo. Ta velika nova i uticajna izborna baza treba da bude dočekana s dobrodošlicom. Ali ona ne može da bude zamena za mudro vođstvo, i njeno postojanje nije garancija savesnog vođenja politike. Kako politički prioriteti nastavljaju da se menjaju, moraćemo da tražimo kreativna rešenja kako bismo rešili najteže probleme i sprečili da populisti loše upravljaju državom.