Konfuzija na točkovima

Svega onog što treba da podrazumeva jedan spomenik – pažljiv izbor motiva, odnosno ličnosti, reprezenta nacionalne istorije i/ili vrednosti, adekvatna pozicija u prostoru, u vezi sa onim šta spomenik predstavlja, kao i promišljeni odabir autora – svega toga nema ni u naznakama u slučaju savremenih srpskih spomeničkih obeležja. Razlog je jasan: u zemlji Srbiji ne postoji vrednosni sistem ni državna kulturna strategija, zaključili su učesnici nedavnog razgovora u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, na temu Spomenička skulptura u Jugoslaviji i Srbiji: od Tita do Vorhola. Dobrih autora ima, ali se za izvođenje trajnog znamenja biraju anonimusi, sa jakim partijskim vezama, naglasili su. Jedini pravac kojim se vodi naše društvo je ideologija banalnosti, dijagnostikovano je. Zato nam se događa Endi Vorhol - nesrazmerna masa bronze bez energije, „ničim izazvani“ car Rusije Nikolaj, kao i za nas još nevažniji ekspredsednik Azerbejdžana Hajdar Alijev, inače diktator, i azerbejdžanski kompozitor Uzeir Hadžibejli. Zatim i Nikola Tesla kao patuljak, naivno prikazani Ćirilo i Metodije, Jaša Tomić, Borislav Pekić i mnogi drugi spomenički promašaji. Stoga i Spomen-park žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine nema nikakve bliže odrednice, izjednačava sve poginule, i još više mimikrira i stvara zabunu u odnosu prema prošlosti. Kruna ovog, po kulturu unazađujućeg procesa, ipak je spomenik Endiju Vorholu. Čuveni pripadnik američkog pop-arta ničim se ne može povezati sa Srbijom, osim naklonošću predsednice Narodne skupštine Maje Gojković, glavnog zamajca projekta. Ali i gradskog arhitekte Gorana Vesića, na čiji je život, kako (parafrazirano) kaže, „Endika“ presudno uticao, „naučivši ga da kritički razmišlja“. Beograd zaslužuje Vorhola, jer se Jugoslavija šezdesetih godina prošlog veka nazivala „koka-kola socijalizmom“, i bila pod uticajem kako vijetnamskog, tako i Hladnog rata, i kubanske revolucije, i seksualnih sloboda što ih je Endi promovisao, istakao je Vesić. Da li je to valjan odgovor na pitanja „ko i zašto“, nije potvrdila nikakva stručna komisija, bar koliko je poznato javnosti. Povod je jasniji, 30-godišnjica Vorholove smrti, ali budući da se to desilo preko Atlantika, kako onda spomeniku odrediti lokaciju? „Inaugurisan“ u Kulturnom centru Beograda, on sad čeka u nekom od tamošnjih toaleta da narod odluči gde će stajati za vjeki vjekova (il’ dok ga neko ne premesti). Za autora, opet, nije raspisan konkurs, već ga je izabrao Vladimir Tončić, osnivač Muzeja voštanih figura u Jagodini i darodavac bronzanog Endija koji podseća na Palminog Đinđića, pa istoričar umetnosti Dejan Radovanović iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Petrovaradina podozreva da ih je tvorio isti čovek. Čiji su identitet nadležni prikrili, možda i zbog nelegitimnosti procedure. Gotovo u isto vreme, vlasti su sa Slavije odnele Dimitrija Tucovića Stevana Bodnarova, premda je to bio redak spoj obeležja i smeštaja. Naime, posmrtni ostaci poznatog socijaldemokrate ovde su sahranjeni. Prebacivanjem na plato ispred MSU u Beogradu, Tucoviću je to sedma selidba, od prvog smiraja u selu Ćelije, tokom Kolubarske bitke. „Tucović je dao život u ratu protiv čijeg finansiranja se borio, kao patriota, što je zasmetalo nekima iz sadašnje vlasti koji su u nedavne ratne sukobe slali tuđe sinove“, objašnjava Radovanović. Umesto Tucovića, prestonica će dobiti muzičku fontanu, za „svega“ 1.800.000 dinara. „Ko neće da je sluša, ne mora“, poručio je Vesić apropo negativnih reakcija, ne baveći se time da li će iko i moći da je čuje zbog buke saobraćaja. Uklanjanje Tucovića je politički iskaz, sličan slučaju Jaše Tomića, čiji je spomenik otkrila Gojkovićeva 2006. u novosadskoj Dunavskoj ulici, brkajući Radikalnu stranku, čiji je Tomić bio osnivač, i svoju tadašnju partiju. I prenebregavajući fakat da je Tomić počinio zločin ubistva iz ljubomore. Poslednje je, a još više, to što je Tomić bio osvedočeni antisemita, pak, zasmetalo Efraimu Zurofu, direktoru Centra „Simon Vizental“ koji zato i nije prihvatio titulu počasnog građanina Novog Sada. Uloženi su apeli da se spomenik bar premesti iz centra grada, ali nikom ništa. Novosađanima se nije dopao ni Janika Balaž, niti mesto gde su ga „metnuli“, šaleći se da tom „vrtnom patuljku“ bolje pristaje bašta kakvog hotela nego pročelje RTS-a. Prozrevši političku igru, prvi spomenik posprdno zovu „Majin Jaša“, a drugi „Čankov Janika“. Kad je trebalo da bude otkrivena spomen-ploča žrtvama ratova 1992-1999, rodbina onih kojima je posvećeno obeležje htela je da linčuje gradonačelnika Đilasa. Besna i ogorčena bezličnošću ploče, bez ijednog imena. U tom kontekstu, zašto bi njena pozicija na Savskom trgu bila smislenija? Šta poručuje car Nikolaj iz neposredne blizine Skupštine Srbije, ako su spomenici svedočanstva ideologije? Možda, da je to „ustupak ’nekome’, društva koje ne zna gde ide“, kako je definisao Nebojša Milenković, viši kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Ili, zašto se „Tomin“ (Nikolićev) Borislav Pekić našao u dnu NJegoševe ulice, na mestu gde je trebalo da bude veliki crnogorski pesnik, pa se odustalo zbog blizine javnog klozeta? Možda jer je klozet uklonjen? A zašto je NJegoš ispred Filozofskog fakulteta, kad tamo niti je luk jeo, nit’ ga mirisao. Odgovora ima samo u sferi lova u mutnom predizbornih kampanja i trošenja budžeta, uz prilično izvesno „ugrađivanje“ u cenu koštanja, naglasili su govornici. Sve to zajedno podseća na komentar Olge Jevrić, akademika, kad su je pitali šta misli o kepecolikom Tesli na beogradskom aerodromu. Ona nije kudila samouku Drinku Radovanović, metu atakovanja stručne javnosti u vreme kad je sejala skulpture po Srbiji (njen je i Karađorđe u Orašcu), već je prosto rekla da je „to odraz stanja u društvu“. Slično može da se kaže i sada, i uvek, istakla je Marijela Cvetić, vanredna profesorka na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Iz sigurnosti u svoje vrednosti, stabilnosti društva, ideološkog usmerenja (makar to bilo i jednoumlje), komunistički spomenici su mahom poštovali sva tri postulata spomeničke umetnosti – ko (i zašto), gde i kako, odnosno preko konkursa. Tako je stvoren Boris Kidrič, smešten pa izmešten iz Kneza Miloša, kao prvonagrađeni konkursni rad Koke Jankovića. Drugu je tada osvojila Olga Jevrić, a jednu od dva odlivena Kidričeva portreta, otkupio je umetnik Dragan Srdić Srka, na otpadu. Skupa sa sedam tona Tita od bronze, uglavnom bisti, oštećenih brusilicom tokom tranzicionog razračunavanja sa nedavnom istorijom. U Srdićevoj kolekciji nakratko je bila i zvezda skinuta sa Predsedništva Srbije. Pretvorio je u rad „Zvezda pada, pomisli želju“, pod kojim imenom ga je otkupio beogradski Sekretarijat za kulturu. Povodom spomeničke konfuzije, namerno konstruisane ili počinjene iz nehata (gluposti nadležnih), u narodu se odavno rodila ideja prototipa spomenika na točkove. Tako bi, bez mnogo truda, skulpture mogle da se premeštaju od prilike do prilike, a da se zadrži pompa počasnog otkrivanja. Možda su i vlasti došle do iste zamisli kad su u Kosovsku Mitrovicu poslale voz prepun pravoslavnih ikona. Pažnju su privukle, nema šta.