Ana je tu

Stari ruski štos glasi: „Hoće li biti rata, druže? – Neće, druže; ali biće takve borbe za mir da neće ostati ni kamen na kamenu“. Politika nije moda, staro je večno aktuelno, pa u Srbiji nije drugačije nego u ruskom vicu – puna usta mira, pune ruke rata koji samo što nije počeo, pa se čovek pita šta bi tek bilo da mir ne želimo. „U turbulentnoj atmosferi u svetu nije lako održati stabilnost na Balkanu, ali Srbija ulaže mnogo napora u svoj najvažniji cilj – da održi mir i stabilnost u regionu“ (Vučić, 18. januar). „Dobri odnosi Srba i Bošnjaka od suštinskog su značaja za očuvanje mira i stabilnosti u regionu“ (Vučić i Ivanić, 27. decembar 2016). „Mogu da obećam da ćemo sačuvati mir u regionu, i nema političke cene koju nismo spremni da platimo da bismo zadržali stabilnost“ (Vučić, 22. septembar 2016). „Zaključili smo da je od ključnog značaja za dalji napredak srpske ekonomije da sačuvamo mir i stabilnost u regionu“ (Vučić, 14. jul 2016). Mantru o miru i stabilnosti slušali smo, dakle, dovoljno da evoluiramo u hipike. Ali, avaj, svaki je kamen dovoljan da kompozicija čovekoljubivih floskula srpskih političara ispadne iz šina i da putnicima u tumbanju spadnu jagnjeće kože. Kada smo već pomenuli voz, onaj što je od Raške išao unatraške bio je izvrstan povod da se ispod runa ukažu očnjaci. „Sukob ne želimo, ali postoje situacije i okolnosti u kojima više ne možete da se ponašate prema svojim željama… Sve je bilo na ivici sukoba u kome bi bilo na desetine mrtvih, a danas – Bog zna… Ako budu ubijali Srbe, poslaćemo i vojsku, svi ćemo ići, i ja ću da idem, nije mi prvi put… Ako je parola ,Kosovo je Srbija’ provokacija, mi ćemo nastaviti takve provokacije“, kompilacija je izjava istog čoveka koji je deset dana kasnije saopštio: „Nemoguće je otvarati ratove i nemoguće je naći političare koji ratove žele“. Ovaj Nikolićev rafal kontradiktornosti (Mi ne želimo rat, i zato ćemo nastaviti da provociramo, a u tom ratu, koji je nemoguće započeti, biće bogzna koliko mrtvih) nudi neku utehu u pomisli da su ratoborne izjave srpskih političara ozbiljne koliko su i one miroljubive, ali se u politici nikada ničemu ne treba nadati, pa treba podsetiti i na druga ispadanja iz voza. Aleksandar Vulin, ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, u nedostatku drugih obaveza postao je jedan od vodećih eksperata za dobrosusedske odnose, toliko taktičan da se krajem septembra 2016. na Vučićevu molbu „do krvi ujedao za jezik“ kako se ne bi umešao u regionalnu tuču jezicima. To mu, nažalost, nije uspelo u nekim drugim prilikama. „Hrvatska je potonula u ludilo. Ne dižemo mi spomenike teroristima, ne rehabilitujemo ratne zločince i fašiste, ne oslobađamo ratne zločince iz poslednjih ratova. Hrvatska nema snage da se otrgne od fašizma i da se idologiji ustaštva na bilo koji način suprotstavi“, izjavio je Vulin u julu 2016. Da ne bude spora, čovek je delimično u pravu. Hrvatska zaista diže spomenike teroristima i rehabilituje fašiste, i obrnuto, ali da nad tim moralizuje visoki funkcioner države koja je rehabilitovala Dražu Mihailovića, koja sprema rehabilitaciju Milana Nedića i Nikole Kalabića, i u kojoj osuđeni ratni zločinci gostuju u kabinetu predsednika države (Momčilo Krajišnik) i na tribinama stranke sa kojom je Vulin u koaliciji (Veselin Šljivančanin) – to je zaista za krepati. No, tako biva kada ujed za jezik ne uspeva, pa ne uspeva. „Očigledno je da u nedostatku sopstvene istorije neki u albanskom narodu hoće da preotmu srpsku istoriju… Da pokušaju da stvore ono što njihovi preci kroz istoriju nisu uspeli da stvore“, pričao je Vulin juna 2016. nakon što je Ramuša Haradinaj na „Fejsbuku“ objavio da bi na Gazimestanu trebalo podići spomenik Albancima stradalima u Kosovskoj bici. Na stranu spor o albanskoj ulozi u tom boju, opaske o „narodu bez istorije“ stižu pravo iz naci-onanističkih bajki i svedoče o tome da mantre ipak nemaju evolutivne efekte. „Sa jedne strane duboko je zagaženo u evropske integracije, a sa druge vladajuća stranka i premijer pokušavaju da zadrže sliku jake Srbije koja će se braniti od suseda, kako bi zadržali nacionalističko biračko telo koje mora da dobije svoju porciju. Kada premijer ujutru dobije pohvalu Evropske unije, po podne mora da se pošalje i neka poruka o nacionalnom jedinstvu, identitetu, itd“, podseća Jasmina Lazović iz Inicijative mladih za ljudska prava. Za te popodnevne poruke nema boljeg od Dačića. „U Hrvatskoj se plaše i jedne čokoladice, a kamoli ,migova’. Vojska Srbije nije proporcionalno veća od hrvatske i zbog toga bi neko trebalo da odgovara. Srbiji je potrebna jaka vojska i policija i ne treba zbog toga da se pravdamo“, rekao je ministar spoljnih poslova 30. decembra. Umeo je Dačić još bolje, krajem 2015. ili 1995, teško je reći. „Kamo sreće da se nismo nikad ni ujedinjavali, već da smo 1918. stvorili državu Srbiju kao silu pobednicu... Mi smo Jugoslaviji dali sve... Ja jedva čekam kada će se pojaviti u međunarodnim organizacijama neki stav koji je važan za Makedoniju, za Crnu Goru, pa ćemo da vidimo kako će se Srbija postaviti”, rekao je Dačić nakon što su Makedonija i Crna Gora glasale za prijem Kosova u Unesko. „Ja jedva čekam“, to jest „Videćete vi svog boga“, jeste normalan stav u svetskoj diplomatiji, sa njenim „tante za kukuriku/ žao za sramotu“ trampama, ali jedna od konstanti srpske spoljne politike jeste tvrdnja da je moralnija od tuđih. A kada se režim ovako lopta takozvanim evropskim vrednostima u međunarodnim utakmicama, jedva ima potrebe podsećati na to kakav je u domaćoj ligi. Obrazac je decembarski skupštinski skeč, u kome je šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović razvio zastavu homofobije, a predsednica Skupštine Maja Gojković, umesto da ga naglavačke izbaci iz sale, nakon neuspelog pokušaja da ga urazumi zaobilaznim putem i mimikom, ispod glasa uplašeno komentarisala „Ana (Brnabić) je tu, ne mogu zbog Ane da dozvolim… Da li me je razumeo?“ Ana je tu, a da nije, Martinovićeva homofobija bila bi u redu, naši smo, i tako je „Ana je tu“ postalo virtuozan minimalistički opis odnosa vlasti prema svim hartijama koje potpisuje na putu ka Briselu. Jesmo „naši“, ali ako pitamo Tomislava Nikolića, takvi bi trebalo da budemo još više. „Sve manje dece se rađa, bračni parovi se sve češće obraćaju lekarima i rešenje traže u inostranstvu. To rešenje treba da bude ovde, ta deca treba da budu srpska deca, sa srpskim genetskim materijalom, sa srpskim kodom, sa srpskom prošlošću i srpskom budućnošću“, rekao je predsednik prošle godine u Kragujevcu, dok je udaran temelj centru koji će proučavati matične ćelije. No dok srpska eugenika ne napreduje – iako eugenika nema veze sa EU, i više podseća na nekadašnje nego na sadašnje Nemce, kojima se premijer navodno divi – političari moraju da rade sa nesavršenim materijalom, koji im razvezuje jezike uspešnije nego ceo region skupa. „U Švajcarskoj deca odmalena rade, a ne kao ovi što pale balone, pevaju i protestuju. Lenštine koje ne rade ništa… Srpski narod je lenj. Stalno kuka i čeka. Da padne sa neba valjda nešto ili šta?.. Baš me briga za zaštitnike, ne znam čega i kojih prava, ovoga ili onoga“, podseća s vremena na vreme Aleksandar Vučić.