Fantomska gradnja na Dedinju

Iako se tekovinom jednakosti prava i obaveza širom planete sve češće brišu ili zadnjica ili patos, Srbija ne bere tu brigu. Potonja dva ima, makar do daljeg, ali tu vražju tekovinu jedva da je iskusila, pa mesta za egzistencijalna razočaranja ne bi trebalo da bude. Među poslednjima u nizu pokazatelja da pravila igre nisu ista za sve je i fantomsko rušenje u beogradskoj opštini Savski venac kada su prošlog aprila nastradale, kako premijer reče, „tri nelegalne barake“, premda odsustvo postupka o njihovom rušenju sugeriše da njihov imovinski status nije bio sporan. S druge, dedinjske strane ove beogradske opštine, na adresi Koste Racina 11, investitor Maksim Medija, inače vlasnik Studija B, privodi kraju izgradnju zdanja čiji su realni temelji, nadamo se, mnogo čvršći od pravnih, jer potonji takoreći ne postoje. Slučaj ove nelegalne gradnje ujedno verodostojno odslikava nameru aktuelne vlasti da se ne pridržava Zakona o ozakonjenju objekata koji je na snagu stupio 27. novembra 2015. U članu 7 ovog zakona precizno se ističe da „objekti za koje bude utvrđeno da ne postoje, odnosno nisu vidljivi na satelitskom snimku, nisu predmet ozakonjenja“, te da će biti srušeni. Građevinska inspekcija GO Savski venac je 14. novembra izvršila uviđaj na spornoj adresi, utvrdila da se izvode radovi na iskopu terena i bušenju šipova bez odobrenja nadležnih organa i naložila zatvaranje gradilišta. Reakcija investitora bila je nažalost očekivana – traka i službeni znak su uklonjeni s gradilišta, ali su građevinski radnici ostali. Inspekcija je 25. novembra zahtevala hitnu policijsku pomoć, a dan kasnije je podnela i krivičnu prijavu protiv investitora. Zdanje je u međuvremenu naraslo kao kvasac, omaškom nekog revnosnog službenika se obrelo i u planu rušenja za drugi kvartal 2016, iako je osmog aprila te godine investitor još volšebnijim čudom uspeo da isposluje građevinsku dozvolu kojom je predviđeno 1.605 kvadratnih metara bruto razvijene građevinske površine, od kojih 452,63 metra kvadratna nadzemno. Problem je u tome što samo jedna etaža zdanja već zauzima 592 metra kvadratna, odnosno što čitavo zdanje ima oko 4.000 kvadratnih metara, izuzimajući dve podzemne etaže. Dakle, veće je skoro devet puta nego što bi trebalo da bude, uz to što ima sedam spratova – tri više nego što je dozvoljeno. Prema Regulacionom planu prostorne celine Dedinje, indeks zauzetosti površine placa pod objektom ne sme da bude veći od 30 odsto, a u ovom slučaju je dvostruko veći. Investitor se verovatno bavi vlaškim, crnim ili nekim drugim magijama, jer uz to što je uspeo da dobije građevinsku dozvolu nakon što je izgradnja počela i nakon što je Zakon o ozakonjenju objekata stupio na snagu, pritom se oglušujući o granice koje ta dozvola nameće, uspeo je i da u avgustu prošle godine legalizuje objekat i nezavršene stanove plasira na tržište nekretnina. Podsećanja radi, gradski sekretar za poslove legalizacije objekata Nemanja Stajić rekao je svojevremeno da odstupanje od građevinske dozvole povlači vraćanje objekta u stanje u kojem on treba da bude i da se objekat u suprotnom ruši. Nismo dobili odgovor na pitanje je li izgradnja objekta u Koste Racina 11 nekako izuzeta iz Zakona o ozakonjenju objekata i Zakona o planiranju i izgradnji. Gradski menadžer Goran Vesić voleo je da misli da će ovaj zakon „staviti tačku na divlju gradnju“. Očekivano, od njega nismo dobili odgovor na niz pitanja oko ovog slučaja. Jedino su odgovorili iz kabineta ministarke Zorane Mihajlović, koja je ranije nedvosmisleno rekla da će svi objekti bez građevinske dozvole izdate do pravljenja satelitskog snimka biti srušeni, rekavši da „ovaj predmet nije u nadležnosti Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture“. Da nije u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića? Jer, oni ni na pozive građana u Savamali onomad nisu umeli da odgovore! Ili još gore, nisu želeli. Grupa građana iz dedinjskog komšiluka se takođe obraćala svim zamislivim gradskim i republičkim instancama bez uspeha. Naposletku su se 8. decembra 2016. obratili povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljubu Šabiću, tražeći da od nadležnih moćnika zatraži dokumente o spornoj izgradnji. Šabić za NIN govori kako je slučaj nelegalne gradnje u Koste Racina 11 dobio daleko manje publiciteta i da se o njemu manje zna nego o rušenju u Hercegovačkoj i Mostarskoj, ali da, sudeći po nespornim činjenicama, s razlogom izaziva slične ili iste mučne osećaje. „Žalba grupe zainteresovanih građana stigla je povereniku potkraj prošle godine i odmah je, u skladu sa zakonom, dostavljena organu vlasti protiv kojeg je izjavljena“, Gradskoj upravi Beograda, Sekretarijatu za poslove legalizacije objekata, sa zahtevom da se izjasni o navodima žalbe. Za sada nikakvo izjašnjenje nije stiglo, predmet je još u toku, pa se iz formalnih razloga neću izjašnjavati o tome kakva će definitivna odluka poverenika biti. Ali svakako mogu reći nešto što je, uostalom, očigledno i nesporno – ’ćutanje’ Sekretarijata za legalizaciju je indikativno, najblaže rečeno. I više od toga – predstavlja zakonom predviđen i kažnjiv prekršaj. Čak i pod pretpostavkom da Sekretarijat stoji na stanovištu da postoji nekakav razlog zbog kojeg bi zainteresovanim građanima bilo moguće uskratiti tražene informacije, bio je dužan da donese rešenje o odbijanju njihovog zahteva s obrazloženjem u kojem će navesti i objasniti razloge. ’Ćutanjem’, odnosno ignorisanjem njihovog zahteva je već prekršio Zakon o slobodnom pristupu informacijama i počinio je kažnjiv prekršaj“, predočava Šabić. Naš sagovornik smatra da su slučaj u Savamali i slučaj na Dedinju, inače dve strane istovetne sprege korupcije, interesa i politikantstva, takvi da su komentari gotovo suvišni. Ili bi makar trebalo da budu u bar malo transparentnijim društvima. „Prvi slučaj spada u red događaja koji se u uređenom društvu naprosto ne sme dogoditi. Naime, čak i da se zaista radilo o ’tri ilegalne barake’, što nije slučaj, njihovo rušenje se sa stanovišta zakona i prava ni u kom slučaju nije smelo izvršiti u vreme i na način i pod okolnostima pod kojim je sprovedeno. To što se desilo ne samo da je apsolutno nemoguće dovesti u vezu i sklad s bilo kojim propisima o građenju, nego je ’usput’ izvršeno i više krivičnih dela. Dakle, desilo se nešto što se nije smelo desiti i, kad je već tako, moralo je da se desi još nešto – brza i efikasna reakcija nadležnih organa koja bi potpuno rasvetlila slučaj i obezbedila da akteri snose odgovornost za kršenje zakona. A to što je, kažem, moralo da se desi, nije se desilo, a pritom nema nijednog evidentnog razloga koji bi to mogao da opravda. Naprotiv. Sve to zajedno razume se da kod građana koji imaju opravdanu potrebu da država štiti prava i kažnjava one koji ih krše izaziva nezadovoljstvo i uznemirenost, srozava ugled nadležnih organa i države u celosti“, zaključuje Šabić. Nejasno je da li je utešno ili porazno to što se nadležni organi i instance više i ne trude da evidentno postojanje sistemskog kriminala i silovanje ideje jednakosti prava i obaveza zamaskiraju u tobožnju neobaveštenost, nestručnost ili nešto treće. Rade po svom i ne komentarišu. Problem je, naravno, u tome što državu nisu nasledili, već ih je neko izabrao, a s idejom jednakosti prava i obaveza nestala je i ideja odgovornosti pred biračkim telom. Je li onda bolje da se „prave Toše“ ili da od građana otvoreno prave budale?