Svet po Donaldu

Nepisani običaj u demokratskom svetu da se novoj vladi da sto dana da povuče prve konkretne poteze i postavi jasne smernice politike koju će voditi, pre nego što sa više utemeljenja počne da se sudi o njenim namerama, očito pripada prošlim vremenima. Kad je o novom američkom predsedniku Donaldu Trampu reč, i za jedno i za drugo dovoljno je bilo i desetak dana. Ma, ni toliko: još nisu pošteno ni raščišćeni stolovi i usisana prašina posle inauguracionog bala, a novi šef Bele kuće je već histerisao zbog toga što su mediji konstatovali neospornu - i, kako god da se gleda, potpuno irelevantnu - činjenicu da se na svečanosti polaganja zakletve u Vašingtonu okupilo znatno manje ljudi nego kad je dužnost preuzimao Barak Obama. Trampova bolesna sujeta i ego monumentalnih razmera, međutim, ne dopuštaju mogućnost da bilo šta u vezi s njim nije najbolje i najveće (imamo i mi ovde jednog takvog, uostalom - znamo kako to ide), pa je usledila kanonada o još jednoj medijskoj zaveri, te nebulozno preganjanje oko toga kad je tokom svečanosti kiša počela a kad prestala da pada. Bio je to samo još jedan u nizu nagoveštaja da Trampova vladavina zaista neće biti nalik nijednoj drugoj, i da ćemo se u mesecima i godinama koje dolaze nagledati zaista svega i svačega. Ako je u ovom izlivu nekontrolisane samoljubivosti još i bilo izvesnog (tragi)komičnog potencijala - uz bonus u vidu briljantne inovacije predsednikove savetnice Kelijen Konvej, koja je, braneći neodbranjivu tvrdnju o najposećenijoj inauguraciji dosad, patentirala izraz „alternativne činjenice“ - prve izvršne odluke i medijski istupi novog predsednika stvari su učinile krajnje ozbiljnim. Usledili su, redom, prvi koraci ka demontiranju sistema zdravstvene zaštite kojim je ona tokom Obaminog mandata po prvi put obezbeđena za preko 20 miliona Amerikanaca koji je dotad nisu imali. Pa globalna zabrana finansiranja rada nevladinih organizacija koje pružaju informacije o kontroli rađanja i promovišu pravo na abortus. Poništavanje Obamine odluke o prekidu gradnje dva kontroverzna gasovoda čije planirane trase prelaze preko svetilišta nekih indijanskih plemena. Predsednikova ocena, izneta u jednom televizijskom intervjuu, da je mučenje delotvoran način prikupljanja obaveštajnih podataka - uprkos svim dokazima za suprotno. I, neizbežno, ponovljeno insistiranje da Meksikanci moraju da finansiraju podizanje ograde/zida duž granice sa SAD, te pretnja da će, u slučaju da to odbiju - kao što, dabome, odbijaju - na svu meksičku robu biti uveden dodatni porez od 20 odsto, da bi se gradnja finansirala od tako prikupljenih sredstava (treba imati u vidu da 80 odsto meksičkog uvoza završava u SAD, što poziciju američkog južnog suseda čini izuzetno ranjivom)... Prvi rezultat zauzimanja takvog, još u kampanji najavljenog kursa prema Meksiku bilo je otkazivanje za ovu sedmicu planirane posete predsednika Enrikea Penje Nijeta Vašingtonu, pošto je obostrano procenjeno da od nje u ovom trenutku ne bi bilo nikakve koristi. I još se prašina podignuta ovim nepotrebnim zaoštravanjem odnosa s Meksikom nije ni počela da se sleže, a usledila je i dosad najradikalnija, mada - s obzirom na to šta je sve na tu temu govorio prethodnih meseci - ne i neočekivana Trampova mera: izvršna naredba kojom se svim izbeglicama ulazak u SAD zabranjuje na četiri meseca, onima iz Sirije na neodređeno vreme, a državljanima sedam islamskih zemalja (uz Siriju još i Irana, Iraka, Jemena, Sudana, Somalije i Libije) na tri meseca obustavlja izdavanje viza. Da je odluka izazvala revolt u zemlji i inostranstvu - izuzev u krugovima gde je nivo islamofobije ravan onom u Trampovom okruženju, kao recimo u nekim istočnoevropskim prestonicama - nije potrebno posebno ukazivati: masovni protesti protiv „targetiranja“ pripadnika jedne vere, a onda i državljana jednog uskog i proizvoljno određenog broja zemalja, traju već danima. Meru su javno osudile čak i kompanije koje bukvalno predstavljaju simbole američkog kapitalizma - od Gugla do (za nevericu) Goldman Saksa. Ali nije stvar samo u gnevu koji je mera izazvala. Na kraju krajeva, koliko god da je ogorčenih ljudi izašlo na ulice, ništa manje nije ni onih koji u Trampovom potezu vide makar i parcijalno ispunjenje njegovog predizbornog obećanja; još eksplicitnije, nezanemarljiv deo birača za Trampa je glasao upravo zato što je tako nešto, ili nešto slično, obećao (u kampanji je, ne zaboravimo, pominjao privremenu zabranu ulaska u SAD za sve muslimane). Na elementarnom nivou, odluka je - osim što je očigledno nehumana - ishitrena i očigledno nedovoljno dobro osmišljena. Pritom Tramp i njegovi saradnici pokušavaju da uspostave lažni, nepostojeći kontinuitet s merama Obamine administracije, koju inače toliko preziru. Ovde nema mesta da se taj pokušaj obmane detaljno raskrinka, ali dovoljno je reći i da: a) Obamina odluka iz 2011. o šestomesečnoj obustavi izdavanja imigracionih viza za iračke državljane nakon što je utvrđeno postojanje konkretne terorističke pretnje i što su izvedena neka hapšenja ne može da se poredi s merom kojom se bez ikakvih indicija ili dokaza o postojanju neposredne pretnje ulazak u zemlju suspenduje za praktično sve državljane sedam zemalja; i b) tvrdnja da je 2015. i Obamina administracija istih tih sedam država označila kao izvore potencijalnih pretnji po bezbednost je iskrivljavanje činjenice da je tada zapravo uveden propis po kome državljani onih zemalja kojima za ulazak u SAD nije potrebna viza, a koji su nakon 2011. posetili neku od ovih država, više ne ostvaruju pravo da u Ameriku uđu bez viza. Osim toga, na spisku očekivano nema Saudijske Arabije i drugih američkih klijenata iz islamskog sveta, zemalja čiji su mnogi državljani, još od 11. septembra naovamo, bili umešani u brojne terorističke napade širom sveta - na šta Trampova administracija ima takođe neuverljiv odgovor da te zemlje sarađuju s Vašingtonom po pitanju razmene bezbednosnih podataka, a države sa spiska ne. Ili će pre biti da su neki drugi, partikularni interesi važniji i od nacionalne bezbednosti? Kako god, Trampova uredba prvo je izazvala pometnju - ne samo na američkim aerodromima, već i drugde po svetu odakle su kretali letovi za SAD, jer nije bilo jasno na koga se sve tačno odnosi. Tako je prvo rečeno da mera pogađa i nosioce zelene karte s pasošima pomenutih zemalja, dakle one koji imaju dozvolu stalnog boravka u SAD; onda da su oni izuzeti, ali da svejedno podležu dodatnim proverama na graničnim prelazima; ljudima koji godinama žive i rade u Americi odjednom nije dopušteno da se s putovanja vrate kući, ili su preventivno skidani s letova u zemljama polaska... A nakon što je jedna njujorška savezna sutkinja - postupajući po zahtevu grupe pravnih zastupnika osoba zadržanih na aerodromima - donela odluku kojom se primena mere u onom delu u kome predviđa momentalne deportacije uhvaćenih u ovu administrativnu stupicu suspenduje do daljeg (posle čega su po istim zahtevima isto presudile i još neke njene kolege), stvar je i sa pravne strane počela da se komplikuje. Jer, na nekim aerodromima su pripadnici Carinske i granične policije (CBP) odbili da postupe po sudskim nalozima i nastavili da putnike „spornog“ porekla drže u izolaciji, uskraćujući im čak i pravo na razgovor s advokatima - što neki vide kao dovođenje u pitanje nečeg što se u SAD smatra svetinjom: primene i poštovanja sudskih odluka, a time, posredno, i ustava. Podozrevajući da su se CBP i za nju nadležno ministarstvo za unutrašnju bezbednost (čiji pravnici nisu bili upoznati sa sadržinom Trampove naredbe pre nego što je objavljena, zbog čega je ministarstvo dovedeno u nemoguću situaciju da sprovodi meru o kojoj ništa ne zna) možda tako ponašali znajući da za to imaju prećutnu saglasnost s najvišeg mesta, neki posmatrači čak postavljaju pitanje nije li predsednik, tek što je zaseo u fotelju, već prekršio ustav. Onda su početkom ove sedmice državna tužilaštva 15 saveznih država i federalnog okruga Kolumbija izdala zajedničko saopštenje u kome ukazuju da je uredba neustavna i zatražila njeno povlačenje, a jedan od potpisnika, državni tužilac iz države Vašington, najavio i podnošenje tužbe protiv predsednika; da bi narednog dana Tramp uzvratio smenom v.d. državnog tužioca Seli Jejts koja je, izrazivši sumnju u legalnost uredbe, pravnom timu ministarstva pravde naložila da je ne brane pred sudovima u slučajevima žalbi podnetih protiv njene primene… Toliko dešavanja za tako kratko vreme. A tek je počelo.