Kako izbeći budućnost

Samo parlament može britanskom narodu da garantuje ili oduzme prava. Nijedan premijer, nijedna vlada ne može da očekuje da joj se ne odgovori ili uputi izazov. Parlament je suveren, pobedonosno je izjavila Đina Miler, koja je inicirala podnošenje žalbe sudu. Britanska politička scena usijana je već mesecima, od 23. juna, kada je održan referendum o izlasku iz Evropske unije. Zemlja je ostala podeljena oko toga šta ta odluka u stvari donosi, kakve su posledice, da li je uopšte trebalo pokretati to pitanje i kakve su opcije pred onima koji su glasali protiv. Pa, kad je već reč o glasanjima i procedurama, onda je bilo važno i da se da prilika parlamentarcima za raspravu, primedbe, amandmane. Za možda neku mogućnost odlaganja, kako su se neki nadali, makar do jeseni kada se završe izbori u vodećim evropskim zemljama kao što su Nemačka, Francuska i Holandija. Ali građani su rekli svoje i Tereza Mej je, kako je izjavila, odlučna u tome da se poštuje volja većine i da se proces razdvajanja završi što pre. To nije dočekano sa odobravanjem kod onih koji su od početka bili protiv bregzita. A naročito što se ispostavilo da nema konsenzusa ni oko toga kakav bi taj razlaz trebalo da bude. Jer bregzit je izglasan na talasu nezadovoljstva i ideje da će samostalna zemlja da donese boljitak, a trenutno su očekivanja prilično narasla i nije sigurno da će zaista biti ispunjena. Odluke koje se sada donose definisaće budućnost zemlje i ta okolnost unela je dodatnu nervozu. Premijerka je održala govor o tome da izlazak znači povratak kontrole nad sopstvenim zakonima i granicama, ona očekuje da Britanija postane jača, pravednija i više globalna. Ona je najavila da predstoji bolja budućnost, da će se regulisati tržište rada, smanjiti nejednakost, koja već decenijama beleži rast i ozbiljno raslojava društvo, da će zaštititi građane od finansijskih malverzacija koje su izazvale svetsku krizu, da će se uspostaviti demokratska kontrola nad institucijama, za razliku od briselske birokratije koja je za sebe otimala sve više prostora… To su uostalom i razlozi zbog kojih je izglasan bregzit. Ali sada treba odlučiti kako se odvojiti na najbezbolniji način. Borba se vodi između onih koji bi želeli „tvrdi“ i onih koji bi radije „meki“ razlaz. Prvi, koji najavljuje premijerka, znači da Britanija ne pristane na kompromise oko slobodnog kretanja ljudi, napusti evropsko zajedničko tržište i sarađuje sa Evropskom unijom kao sa svakom drugom državom, onako kako to nalaže Svetska trgovinska organizacija. To bi donelo oštar rez i mogućnost da se odmah sve postavi na nove osnove, ali bi povećalo troškove trgovine sa članicama EU, zakomplikovalo odnose na više načina i dovelo u nezgodan položaj one Evropljane koji rade u Britaniji. Takođe bi u naredne dve godine trebalo doneti sve izmene koje bi britansku ekonomiju postavile na nove osnove. Niko nije siguran da za to ima dovoljno vremena i da je taj rizik neophodan. Druga mogućnost je da se razlaz malo umekša, uspori i pruži prilika da se vidi kako će se stvari razvijati. Za to se zalažu uglavnom stari protivnici bregzita. To bi značilo ostati na zajedničkom tržištu, a zauzvrat ne menjati dosadašnju slobodu kretnja. Ne otežavati odnose sa Briselom i ne upuštati se u nove troškove. Naravno, iz EU je već najavljeno da nema mnogo prostora, da London neće biti u prilici da bira uslove i uzima samo ono što mu odgovara - ako je razlaz onda je razlaz. „Potrebno nam je fer partnerstvo. Ne može status država van EU da bude povoljniji nego država članica. Poreski obveznici Evrope neće prihvatiti takav ishod“, izjavio je Gaj Verhovstad, pregovarač za bregzit Evropskog parlamenta. Za sada nema mnogo dobrih vesti, funta je od referenduma oslabila u odnosu na evro 9,3 odsto, a ekonomisti upozoravaju da se zbog pada valute očekuje rast inflacije, poskupljenja, pad kupovne moći, nesigurnost poslovanja i smanjenje zapošljavanja. Napuštanje zajedničkog evropskog tržišta moglo bi da donese pad trgovine od 30 odsto. Ali to nije neočekivano, Tereza Mej računa na duge staze na samostalne ugovore sa državama EU, a tu je i stari saveznik Vašington. Ona je upravo posetila Donalda Trampa, koji je bio veoma predusretljiv i pružio više podrške nego što je bilo očekivano, pozivajući, istovremeno, i druge evropske države da slede primer Britanije. Za London su veze sa Vašingtonom jedine sigurne i odstupnica za sve što bi eventualno mogao da donese razlaz sa Briselom. Vašington je najveći britanski izvozni partner, investicije su obostrane, a tu su i nove mogućnosti kada zemlja bude nastupala potpuno oslobođena briselskih pravila. Evropski predstavnici, međutim, odmah su upozorili da Tereza Mej ne može da pregovara sa drugim državama, dok se razlaz formalno ne završi, dakle još dve godine. Ali, kako se Unija u entuzijazmu stvaranja i ujedinjavanja nije spremala za raspad, u samom ugovoru to ne piše izričito. Ispostavilo se da Britanija može da pregovara sa Amerikom ili bilo kim drugim. Ujedinjeno Kraljevstvo ne može da potpisuje i da implementira dogovore. A to su već formalnosti oko kojih će tek biti reči, jer niko ne zna kako će izgledati naredne dve godine, a još manje se mogu predvideti posledice nakon roka za izlazak Britanije iz EU. Sve je bilo daleko drugačije kada se 1972. godine parlament izjašnjavao o pristupanju EU, deset dana trajala je diskusija, a za donošenje zakona bilo je potrebno pet meseci. Sada je pred parlament došao dokument na jednoj stranici i ostavljeno je malo vremena za amandmane. Oni se uglavnom odnose na zahteve za veću kontrolu nad procesom, potrebu da vlada izađe sa preciznim planom kako namerava da vodi pregovore, koliko će vremena biti na raspolaganju da se odluči o onome što premijerka bude dogovorila u Briselu, šta će se dogoditi ako njeni dogovori budu odbijeni u parlamentu, i hoće li to voditi ka nekom novom referendumu. Vlada je najavila da je 31. mart datum kad će zvanično pokrenuti proceduru. I tako se završava san dug 70 godina, koji je još 1948. promovisao i Vinston Čerčil govoreći o zajedničkoj budućnosti u kojoj će ljudi slobodno putovati kroz Evropu i uvek se osećati kao da su kod kuće. Britanija je postala članica EU 1973, najvažniji ciljevi tada su bili ekonomski i socijalni progres kroz zajedničko tržište i monetu, zajedničko predstavljanje na međunarodnoj sceni, stvaranje evropskih zakona. Posle 44 godine te zajednice, razlozi za referendum slični su razlozima za ulazak – bregzit je izglasan zbog želje za ekonomskim i socijalnim progresom, za koji je većina osetila da ga u EU neće ostvariti. Sada parlament ima još neke mogućnosti da se čuje glas onih koji nisu želeli taj razlaz ili onih koji najavljuju da neće poštovati referendum, poput Škotske, jer su njihovi građani odlučili drugačije. A pre svega da se založi za uslove razlaza koji bi bili mekši i omogućili lakše prilagođavanje. Pred Britanijom su svakako dve godine pregovora, ovakav početak najavljuje da će to biti dve veoma duge godine.