Nil Jang i pagani

Ko, bre, kaže da ne može da se živi od pisanja? U petak skoknem na Đeram pijacu i mom kasapinu prodam „Leonarda na Dunavu“. Od love, odmah, kupim kilo gronika i par kobasica i ostane mi, bajo, još hiljadarka. Onda u Tadeuša Košćuškog na Dunavskom keju odnesem „Ničea iz Guče“, i, cap, kapnu još dve hiljadarke, a pride dobijem i bosanske rakije. Ne dam, bre, nikome žutu banku! Ni knjižarskoj mafiji, a ni Vučiću! Plivam u sivoj ekonomiji kao vidra u vodi, i, sav srećan, u subotu, žurim u Nemanjinu 11! Ne, nisam pošao da se nudim Vučiću, već da se priključim litijama za valjevsku Gračanicu. Nikad, ni kao dete nisam nosio litije, a unuk sam popa Vojislava, belopalanačkog arhejerejskog namesnika. I, uvek, kada sam, sa dedom, hteo da krenem za litijama, moja baba popadija Stankija me je, lukavo, zadržavala, zamajavala nečim. Trebalo je da prođu godine pa da shvatim da mi je baba bila pritajena staroverka, ili pogrdno, paganka. Ona je smatrala da je hrišćanstvo preuzelo i „upoganilo“ litije od naše stare srpske vere... Elem, u subotu, pod stare dane, krenem, prvi put, za litijama, a dobro znate šta mislim o Nemanjićima. Mnoga su zla počinila nama starovercima, ali ne mogu da seirim što im se potapa crkva iz dvanaestog veka koju je, možda, podigao, baš Nemanja ili sin mu Sava. Litije predvodi raščinjeni monah Antonije koji, ispred Patrijaršije i Saborne crkve optužuje patrijarha Irineja da je „masonski sluga Vatikana“. Ej, potopiti valjevsku Gračanicu da bi podigli „masonsku branu“ i hidrocentralu, to nije samo ekološko varvarstvo, to je divljanje nad srpskim kulturnim blagom. I, ne vidim zašto litije protiv potapanja Gračanice ne bi bile masovne, bar, kao one protiv „Beograda na vodi“. Ne moraš da budeš pravoslavac da bi se pobunio protiv toga. I ateista treba da stane iza ovih litija. K. G. Jung, moj guru iz Švice bi, čak, da lično nosi litije: „Ako patrijarh žmuri pred potapanjem Gračanice, gde su političari, intelektualci, svejedno da li su evroskeptici ili evrofanatici!? Gde su grdni predsednički kandidati? Ne može sve Vučić, aman, ljudi! Čujem da je morao da nosi na poklon Lukašenku staru vrednu ikonu kao da mu je kućevna, a onda je morao u Brisel da tamo, sa Tačijem, nosi litije za propast Srbije!“ Kad, gle, prilazi mi raščinjeni Antonije i pita me da li bih održao besedu ispred Skupštine? Kažem mu da me Bilja jedva pustila da idem za litijama u strahu da će neko, kao bogumila, da me isprebija. A ne bi se nikome od prisutnih svidelo kada bih, pred Skupštinom, rekao da sve srpske nevolje počinju samo zato što se krije da je Isus bio Srbin! Tu se Antonije žacne: „Nije važno da li je Isus bio Jevrejin ili Srbin!“ Pa ako nije važno, kažem, ajde, neka Isus, za promenu, malo bude Srbin! „Ah, gordost! Srpska gordost!“ uzdahne Antonije i tu razgovor, među nama, utihne. Vraćajući se sa litija, u tramvaju, čitam autobiografiju Nila Janga. A on će: „Religija mi nije jača strana. Mnogo mi više znače mesec i šuma, i, verovatno, me to čini paganinom. I mislim da su pagani izašli na zao glas zbog hrišćana. Mada nisam bio prisutan kada je sve to počelo, kada su se hrišćani osećali ugroženo zbog paganskih verovanja, pa su se obrušili na njih, napadali ih i suzbijali...“ U Gročanskoj me, kod kontejnera, sačekuje moja Crna: „Tvoja baba Stankija kao da je čitala Nila Janga! Ili, kao da je tvoja popadija, umesto tebe, cupkala na kolena Nila Janga i pričala mu o zloupotrebi paganskih litija u hrišćanske svrhe. Ali, evo, sve dođe na svoje. Potapanjem Gračanice, potapa se, polako, i pravoslavlje“.