Tehnologija destrukcije

Možemo da odahnemo. Neće biti rata na Kosovu. Tako kažu oni koji to najbolje znaju. Ne mislim pritom naravno na Marka Đurića, autora ideje o podizanju besmislenog zida u Mitrovici, koji je evo srušen, i sintagme o neprospavanoj noći u kojoj je doneta ta sudbonosna odluka mira. Jer Đurić je za to odgovoran koliko i radnik na gradilištu bez kacige što se srušila zgrada. Iako se, ruku na srce, udarnički trudio da se u tom poslu istakne. Tematski voz bez voznog reda kao komična replika „istine o Srbima“ iz devedesetih sa kojim takođe danas ne znaju šta će, neslavna epizoda patriotske skaske sa Mišom Vacićem i crvenom kravatom ili ispadi u TV emisijama kojima se kandidovao za ulogu Aleksandra Martinovića iz radikalskih dana, samo su deo Đurićevog razumevanja kako se brzo napreduje u politici. Uprkos onome što bi ga sigurno naučio njegov deda, istinski branitelj ustava i prava, čuveni profesor Najdan Pašić. Srbija će, dakle, u miru dočekati Sretenje, taj dan kad se Bog prvi put ukazao hrišćanima. Upravo ta simbolika praznika, iako ima i drugih, idealna je za saopštavanje odluke ko će biti predsednički kandidat SNS-a - Tomislav Nikolić ili Aleksandar Vučić. I kompletna politička scenografija destrukcije, u kojoj mesecima živimo, može da stane u tu odluku. Od koje, kako se između redova sugeriše, zavisi da li će Srbija nastaviti put ka Evropi ili će zauvek potonuti u desničarski mrak. Pritom se ta istorijska misija o konzervativnoj Srbiji koju bi trebalo približiti velikom svetu ostvaruje sve radikalnijim sredstvima, a politika evropskog puta sprovodi u seriji nepodnošljivih apsurda. A posledice? Pa zar su se one ikada ticale ovdašnjih političara. Doduše ni stranih koji nam propisuju meru demokratije. Srpsko društvo je danas potpuno polomljeno, institucije su uništene, ali zato trijumfuje ta osobena tehnologija vladanja u kojoj je autoritarni vođa zamena za demokratiju. Evropski put se trasira gaženjem svih onih koji su se za evropske vrednosti godinama borili. Ekstremni desničari se kontrolišu i pacifikuju tako što se u stvari ohrabruju, podstiču i promovišu, pa čak i uvode u Vladine kabinete (vidi pod Marko Đurić). Srpskom nacionalizmu se docrtava rusko lice kakvo nije imalo ni u doba Miloševića. Mir se obezbeđuje pretnjama, naoružavanjem i ponovnim klicanjem da rado Srbin ide u vojnike. Pravna država se osnažuje tako što se iz jazbina vraćaju i sa poternica skidaju ljudi sumnjivih poslovnih ili kriminalnih biografija, a 44 odsto sudija priznaje da predsednici sudova i predstavnici izvršne vlasti vrše pritisak na njih da donesu određene presude. Mrlje u biografiji postaju preporuka, a nečista savest idealna činjenica na kojoj se gradi uspešna politička karijera. Jednaka prava razumeju se tako što se kriminalizuje svako kome padne na pamet da se, ne daj bože, kandiduje za predsednika države, jer je to ekskluzivno pravo vlasti. Cinizam je da se takvo surovo urušavanje društva opravdava strategijom vladanja u kojoj, kako to reče jedan od apologeta vlasti, nije važno šta Vučić govori, nego je važno to što Srbiju vodi u Evropu. A ta ratna retorika, jurišnici, svađe sa svima, gušenje slobode, to što stabilnost obezbeđuje proizvodeći krize koje potom rešava, što pali vatre koje prvi trči da gasi, što je za bezuslovnu saradnju koju uspostavlja politikom osvete i inata tipa „hajde Nešo šetaj te policijske snage po Srbiji da nerviram ambasadore“, pa to je, eto, folklor. To je samo da se Vlasi ne dosete da ih upravo tako prevodi u civilizovani svet. Ili da kojim slučajem ne povežu uzrok i posledicu očaja u kome žive, dok gledaju u fatamorganu uspeha i statističari ih mere na pedeset odsto podrške. Nije nova ideja da se u haosu najbolje vlada, da se strahom najsigurnije homogenizuje pleme, da se podrška obezbeđuje razvijajući osećanje ugroženosti. Sve smo to već videli. I to zaista može da obezbedi pobedu u prvom krugu. Ali šta će od Srbije ostati za Evropu, ako je ikada i bude, i šta će od nas ostati, to im izgleda nije važno. Apsurd je da ni Evropi to nije važno.