Strogo kontrolisani sukobi

Da Vlada Srbije proglašava prištinske akte ništavnim vest je iz 2016. koja sažima reakciju vrhuške na usvajanje Zakona o Trepči, kojom se formalno preuzima ovaj kombinat, ali svako slovo komotno je moglo biti aktuelno i u junu 2008. kada pred kraj mandata Vojislava Koštunice skupština u Prištini usvaja „Ustav Kosova“. Kao i u februaru 2008, kad Kosovo proglašava nezavisnost, uz veliku međunarodnu podršku, a srpska vlada odlučuje da reaguje nepriznavanjem i jednim neuspelim akcionim planom. Ni izjava „provokacije druge strane ugrožavaju bezbednost građana Kosova, a najviše onih koji žive na severu“ nije gazimestanska parola Slobodana Miloševića, već reakcija Hašima Tačija na sastanak vrha Vojske Srbije na poziv premijera u Raški, posle dve propale sesije u Briselu, u prisustvu predsednika i premijera. Aleksandar Vučić još nije mogao da se načudi zašto isti dogovor o rušenju zida nije potpisan 8. decembra u Briselu, nego dve nedelje kasnije i to sa predstavnicima srpskih opština, optuživši Prištinu da izbacuje Beograd i potkupljuje poslanike Srpske liste, a Hašim Tači je već skijao na Brezovici i na srpskom jeziku ćaskao u Štrpcu, preteći da premijeru Srbije preotme kormilo stabilnosti i mira u regionu. Kada, predstavljajući se kao zaštitnik svih građana, glavni junak tragedije Dika Martija o Žutoj kući pozove na izgradnju mostova, umesto zidova (koji će, po dogovoru, ipak ostati, samo „noviji“), on previđa da je, ne tako davno, baš u istoj Kosovskoj Mitrovici jedan most bio sporan. Nadaleko čuven, bio se uvukao u evropske izveštaje i parlamente i pretio da zaustavi pregovore. Po principu mosta, nepremostivi su bili i administrativni prelazi, tablice, lična dokumenta, izbori na Kosovu, sudovi i pozivni brojevi. „Odluka kosovskog Ustavnog suda da suspenduje sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština je nezabeležen slučaj izigravanja dogovora postignutih u prisustvu EU u Briselu i velika pretnja regionalnoj stabilnosti. Suština Briselskog sporazuma jeste formiranje ZSO i ovaj potez Prištine predstavlja veliki udarac na dijalog u Briselu, koji gubi smisao”, odgovorio je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić reagujući na odluku Ustavnog suda Kosova. Izvesnoj moći koju kosovskometohijski mit godinama ima na široki birački opseg srebroljubivi srpski političari nisu odolevali, uglavnom na štetu sve manje i manje srpskog stanovništva na Kosovu. Medijatori u ovom procesu, toliko mukotrpnom da je čak i Vučić onomad morao da odrema na podu, kao da su uhvatili ritam: ko srpske pregovarače pusti da iz Beograda viču, taj je dobio sve. Tim geslom se, deluje, odveć rukovodi i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini, koja nikada ne smiruje verbalno ratovanje Beograda i Prištine niti demantuje sada već redovne optužbe iz Srbije da oni, „tamo neki“, neimenovani tutori kosovske nezavisnosti rade o glavama Srba. U dosluhu, međutim, srpska je vrhuška često pokazala spremnost da de jure i de fakto dozvoli „neminovno“ u trenutku koji joj pokazuju merači javnog raspoloženja. Čak je i predstavljanje plana Martija Ahtisarija, koji je Beograd potom rezignirano odbio, prema Vikiliksu, u zimu 2007, pomerano tako da ne ugrozi tok kampanje evropskih struja u Srbiji, ali „kobna“ 2008. nije zaustavila narastanje jednog budućeg evropejca, koji je svoju spremnost da se na premijerskom nivou sastane sa Tačijem i aprila 2013. potpiše Briselski sporazum (zajedno sa Ivicom Dačićem) pokazao kada je septembra iste godine podržao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, napustivši skupštinski klub radikala i tu stranku. Četiri godine kasnije, 2012, Borisu Tadiću ništa nije vredelo što je u finišu predsedničke kampanje Badnji dan i Božić dočekao u Visokim Dečanima, odakle je rezignirano odbio da odgovori na novinarsko pitanje da li će Srbija priznati Kosovo, ni sam ne verujući u sopstvene reči: odgovor je toliko jasan da je izlišan (detalje pogledati u antrfileu). Dušan Proroković iz Centra za strateške alternative veruje da su dometi te 2008. bili vidljivi već kada je Brisel čestitao Nikoliću pobedu na predsedničkim izborima tri sata pre zatvaranja birališta. „Drugi sporazum Beograda i Prištine, koji se sada očekuje, promovisan je još 2008. i identičan je sporazumu između dve Nemačke - nema priznanja, ali status u međunarodnim odnosima da bude legitimisan. Prihvativši SSP, odnosno sporazum i sa 18 država EU koje su u tom trenutku priznale Kosovo, a da zauzvrat ništa nismo tražili, trampili smo Kosovo za jednu izbornu pobedu. Nakon toga, svaka manifestacija koja podrazumeva odlazak u Štrpce i Dečane samo je pranje savesti. Kad se potpisuju sporazumi bilo o graničnim prelazima bilo onaj najveći - javnosti se daju poluinformacije. Ona se anestezira, mediji ne služe za polemiku nego za usmeravanje pažnje. Vlasnicima ključnih medija nije u interesu da se kosovsko pitanje otvara i da se o njemu povede debata - za početak da se ponude odgovori na pitanje da li nam ono treba. Čak i kad nije bilo tema u izbornim kampanjama, tema je bilo da se o Kosovu ne govori. Bili su tu ustupci zarad bezviznog režima, Fijata, SSP - stvorena je klima da treba da gledamo u budućnost, a ne u prošlost“, smatra Proroković. Predizborna kampanja 2012, istina, u potpunosti je bila usmerena na ekonomiju, korupciju i kriminal, tako precizno da čak ni evrointegracije nisu bile na tapetu, jer je već tad bilo uveliko jasno da EU i Kosovo nisu dva odvojena koloseka. Pregovarači, s druge strane, ocenjuje Proroković, imaju političke razloge da svoj učinak predstavljaju većim nego što jeste. „Za mikrousluge koje dobiju koriste pojačanu retoriku kao sredstvo pregovora. Tome služe i poslednje Vučićeve javne manifestacije nezadovoljstva. Do izbora on svakako ne sme ništa da potpiše, da bi imao rezultat koji želi. Tu su mu suprotstavljeni interesi i Tačija i Mogerinijeve, koja će da pritiska da se, onda, što češće viđaju i da im se što više obeća“. Proroković kaže da se zapadnim elitama koje su promovisale nezavisnost Kosova žuri, jer nemaju više vremena. Tramp je osvojio vlast u Americi, a slede veoma neizvesni izbori u Nemačkoj i Francuskoj. Međunarodne okolnosti utiču i na raspoloženje domaćeg javnog mnjenja - odnos prema Kosovu, evroskepticizam, rezolutno ne za NATO. „EU ne može očekivati od Vučića da to promeni. A on je bio poprilično popustljiv prema njima. Na kraju krajeva, ko im je alternativa?“ Dolazak Srpske napredne stranke na vlast ubrzao je briselski proces, učlanjenje Kosova u brojne međunarodne organizacije sa izuzetkom CEFTA, gde je Kosovo jedinstvena carinska teritorija od 2000, a Unmik-Kosovo član od 2006, faktičko odvajanje Kosova, mada, ruku na srce, nije mnogo udica ni bilo ostalo. Vučićeva era povećala je frekventnost znojenja domaćih pregovarača pred TV kamerama u „živom“ prenosu. Uz permanentnu kampanju - ako ne u Srbiji, ono da se kosovski Srbi slome da izađu na tamošnje izbore - sve teže se razdvaja izborna tematika od konstantne potrebe da se strateški omekšaju građani, čije dve trećine se još uvek protive priznanju Kosova čak i po cenu evrointegracija. „Ne damo Gazivode“, odveć asocira, ali suštinski se razlikuje od poruke „niko ne sme da vas bije“. Iako se iza obe krije potreba za širokom podrškom birača, prva je postfestum, a druga prefestum. Teskobu sopstvenog zadatka vladajuća garnitura još uvek uspešno pretvara u patriotizam. Najuspešnijem među njima - Aleksandru Vulinu - oprošteno je bezbroj predizbornih laži, pa čak i ta da je ZSO jedini garant opstanka za Srbe na KiM i da zbog njenog formiranja oni treba da, prvi put, izađu na izbore za centralne kosovske institucije. Jednom je, istina, zbog neispunjenih obećanja koja su pala u vodu potpisivanjem Briselskog sporazuma demonstrativno podneo ostavku na mesto direktora Kancelarije za KiM, ali je kao ministar zadužen da izriče neizrecivo nastavio - fondom od carina će upravljati Srbi, ostaće da važe institucije Srbije, neće biti obeležja državnosti. I tako u brojnim predizbornim redovima između kojih se potkradaju i neke kratkonoge, zvučne izjave, kao svojevremeno kada je Srbija pokušavala da obezbedi kvotu Srba na kosovskim izborima koju je u Briselu obećala, pa su Dačić i Vulin motivaciono objasnili da će i tadašnji premijer, rodom iz Prizrena, glasati kao i drugi. „Lokalni izbori će biti organizovani svuda gde ima raseljenih rođenih na KiM, tako da i premijer Ivica Dačić, kao rođeni Prizrenac, ima pravo glasa - zamoliću ga da izađe na izbore“, bio je učtiv i tobož ležeran Vulin, s jeseni 2013. godine. Profesor Ratko Marković, prvi čovek još jedne tragične državne delegacije, one iz Rambujea, komentarišući Prvi sporazum o normalizaciji odnosa, tvrdio je u intervjuu za NIN da je nezavisnost uvek bila na stolu pred srpskim pregovaračima. To bi značilo da je sve okolo bila samo farsa za gledaoce ili prosta vlastodržačka želja da se istorijski čin odloži za garnituru koja dolazi posle. Vuka Jeremića, bivšeg ministra spoljnih poslova, u predsedničkoj kampanji koju je prvi zvanično započeo, ipak je, godinama kasnije, sačekalo po Srbiju nepovoljno savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o kosovskoj nezavisnosti, u procesu koji je on lično pokrenuo. Između ostalog i Jeremićeva kandidatura ponovo aktuelizuje antologijsko pitanje na koje je Dušan Kovačević pokušao da ponudi odgovor u knjizi o 20 srpskih podela: „Zašto je teško, skoro nemoguće, ostvariti minimum nacionalnog interesa kad je reč o sudbini naroda i države“. Proroković, pak, veruje da je nezavisnost sada na stolu, a Bojan Elek iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže da se „kosovska priča uvek instrumentalizuje, kao sredstvo mobilisanja birača, a način zavisi od godine do godine i unutrašnjih potreba. Ne bih rekao da je na stolu nezavisnost, ali doći će u naredne četiri godine ako pokušava da se iskoristi podrška većine. Poslednja istraživanja pokazuju da se čak 80 odsto građana Srbije protivi priznavanju Kosova čak i ako je to uslov za EU, ali to nema veze ako je reč o zadatku koji mora da se isporuči. Srbi sa Kosova žalili su se da se ne pitaju dovoljno, zato sastanak u Raški vidim kao marketinški predizborni gest koji ima za cilj da ih uključi u odlučivanje“. Ovaj „gest“, po Eleku, nije bio rizičan, jer ne postoji nikakva verovatnoća da dođe do sukoba. „I jedna i druga strana su vešte u kreiranju mikrosukoba, koji idu do tanke linije, ali je ne pređu i u tome se vidi njihova simbioza.“ Nenadane posete Tomislava Nikolića Briselu ne daju se tumačiti odvojeno od predsedničke kampanje. Jer bi kontraproduktivno bilo budućeg kandidata u cik novog mandata voditi na tako omraženo mesto. Proroković, međutim, ne tumači prebacivanje dijaloga sa premijerskog na predsednički nivo ni kao Vučićevu pripremu da sa novog nivoa vlasti kontroliše razgovore „Prema sporazumu, za razgovore su ostale samo dve teme - imovina i ZSO. Prebacivanje dijaloga na predsednički nivo može da znači da se on uozbiljuje i da bi te dve teme, zajedno sa konačnim statusom, mogle da budu u istom paketu“. Srpske delegacije još uvek obavezuje Ustav iz 2006. čija je esencija preambula koja KiM definiše kao neotuđivi deo teritorije, ali to ne znači ni da je taj najviši zakon imao državotvorni, a ne politički karakter. Kritikovan je kao politički aranžman najvećih stranaka iscrpljene dosovske vlasti koju je valjalo oživeti i kao izborna alatka DSS, a nije zgoreg podsetiti ni da je u vreme vladavine tih ustavobranitelja misija Euleks preuzela posao Unmika na Kosovu. Nakon spornih privatizacija, usledila je izgradnja institucija. Ispostaviće se, Kosova nezavisnog od Srbije. Malo je kome prethodnih dana bilo jasno zašto su razgovori u Briselu naglo prekinuti, čemu je služila estetika spornog voza koji, na koncu, nije stigao do Kosovske Mitrovice, ali jeste otvorio vrata severa kosovskim specijalcima, zašto se ruši zid ako se ponovo gradi... Od početka, međutim, suština razgovora sa Prištinom je u tome da budu tajanstveni. Samo takvi oni su laki za manipulaciju, nedemokratski, jer u njima, baš kao ni u javnosti, nema debate ni u institucijama. Što se manje debatuje, to se više mogućnosti otvara, ne samo za vlast, nego i za opoziciju da upotrebi dijalog. Posle dvanaest rezolucija i nekoliko neupotrebljenih akcionih planova za KiM, dok se mediji užurbano pune kosovskim temama, valja znati da je skupštinski Odbor za KiM u trenutnom sazivu održao svega tri sednice - konstitutivnu 28. juna 2016, drugu na zahtev opozicije 17. oktobra i treću zbog trenutne situacije, ponovo na zahtev opozicije, 11. januara 2017, bez prisustva javnosti. Dosta aktivniji je predsednik Odbora Milovan Drecun, redovan gost jutarnjih TV programa, kad treba kreirati iluzije od značaja za buđenje javnosti, ali faktički najaktivniji je predsednik Privredne komore Srbije, koja otkriva pravi kolosek Vlade Srbije. Dugogodišnji bivši službenik nemačke ambasade u Beogradu Marko Čadež sastao se, naime, mnogo puta sa svojim kosovskim kolegom, gostovao na Sajmu poljoprivrede u Prištini (i planira opet u 2017), ne libi se da razvija privredne veze između Srbije i Kosova, kojeg na sajtu ove zvanične institucije ne obeležava fusnotom, na kojoj Srbija insistira, prema rezoluciji 1244 SB UN kao na jedinom preostalom međunarodnom uporištu. Štaviše, jedan od proklamovanih zadataka Centra za regionalnu saradnju i inicijative u Sektoru za ekonomske odnose sa inostranstvom (?) PKS je da unapredi međukomorski dijalog PKS i PK Kosova bez zvezdice. Na stranu nimalo beznačajno pitanje koga Čadež zapravo zastupa, da je nekim slučajem energija koju su srpski pregovarači potrošili na upravljanje javnim mnjenjem usmerena ka stvarnom dogovoru sa Prištinom, a u korist preostalih Srba na Kosovu, možda bi i PKS zastupala zvanične interese Srbije. Ako Srbija uopšte državni interes vidi od partijskog.