Čankologija i druge računice

Jeste da mu je trebalo mnogo godina da shvati da je pao Berlinski zid, ali to nije dokaz nesposobnosti Aleksandra Vučića da razume političke procese. Naprotiv: poznata je i sasvim dalekovida njegova želja da ukine direktan izbor predsednika Srbije, koji je, već dva puta - na izborima 2000. i 2012, doveo do tektonskih promena domaće političke scene. Drugi je problem što nije mogao da na vreme promeni Ustav i omogući izbor predsednika u parlamentu, pa je zato prinuđen da bira između dva zla - preduzimanja još jednog „oceubistva“ sa svim pratećim računima, ili rizičnog prepuštanja predsedničke utakmice, a time, u dobroj meri, i sopstvene političke sudbine (dosadašnjim tretmanom ne baš zadovoljnom) Tomislavu Nikoliću. Čak i da gotovo totalna kontrola nad medijskim i drugim resursima omogući zacrtanu pobedu kandidata vlasti u prvom izbornom krugu i zaustavi san o još jednom velikom prevratu, očigledno je da su neke promene već počele. I da Vučić ubuduće možda i neće biti onakav Golijat iza čije se senke nijedna druga figura ne nazire. Do sada je bilo relativno jednostavno - samo socijalisti uspevali su da dobace do desetak posto popularnosti, što nije predstavljalo problem, s obzirom na to da je na njihovom čelu, uprkos unutrašnjim nezadovoljstvima, čvrsto zaseo Ivica Dačić. A njega je, zahvaljujući specifičnoj sadržini izvesnih fioka, lako kontrolisati. Sada se, međutim, pojavljuju dva „nova“ politička faktora - predsednički kandidati Saša Janković i Vuk Jeremić koji bi, sudeći prema istraživanjima rađenim pre početka izborne kampanje, mogli dobaciti (bar) do sličnog procenta popularnosti od koga, prema brojnim procenama, u redovima vlasti ozbiljno zvone zvona za uzbunu, a tabloidi kreću u rafalno ispaljivanje najubojitijih sredstava. Jer, politički život se ne završava nakon predsedničkih izbora, naprotiv: čak i ako još jedni vanredni parlamentarni izbori ne budu raspisani na proleće sa predsedničkim, lako bi se moglo desiti da već za godinu dana, kada dođe red za beogradsko glasanje, izuzetno važno zbog resursa kojima prestonica raspolaže, bude vreme i za biranje novog skupštinskog sastava. A na budućim izborima, kad god da su, svakako će se, u nekoj formi, pojaviti i Jeremić i Janković, „novi“ i politički aduti promovisani u izbornoj sezoni na pomolu. Odatle ozbiljna pometnja: ne samo da živopisno uzvrpoljeni Velimir Ilić, dosadašnji nepogrešivi vesnik političkih promena, još nije načisto kome da u narednom periodu ponudi svoje dragocene usluge, već se čeka i odluka o nastupu na predsedničkim izborima nekih opozicionih i stranaka u čiji status deo javnosti sumnja (Dosta je bilo, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Socijaldemokratska stranka, Liberalno demokratska partija...). A čak i u redovima stranaka koje su se „obećale“ ima onih koji naginju na stranu suprotnu onoj za koju se opredelio partijski vrh: tako je, recimo, posle odluke DS da izborno podrži Sašu Jankovića, nekoliko funkcionera „pokupilo pinkle“ i usmerilo se ka štabu Vuka Jeremića. A istraživanja, poput onog Ninamedijinog, objavljenog u prošlom NIN-u, pokazuju da i biračka tela drugih stranaka nisu sklona da poštuju izborna uputstva stranačkih vrhova - što naročito važi za birače SPS, koji u ozbiljnom procentu pokazuju spremnost da glasaju za opozicione predsedničke kandidate. U takvim okolnostima prirodno je da se, recimo, spekulacije o mogućim predsedničkim kandidaturama Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića tumače kao namera da se „oduzmu glasovi građanskom kandidatu“ Saši Jankoviću, što, jasno je, odgovara pre svega Vučiću. I dok iz redova Jovanovićeve LDP i dalje stižu zaklinjanja u spremnost da se podrži zajednički opozicioni kandidat, a sam lider stranke prisustvovao je u ponedeljak „oproštajnom“ prijemu Saše Jankovića u funkciji ombudsmana, u Čankovom slučaju ima više elemenata koji govore u prilog potencijalnoj kandidaturi. O tome je govorila poslanica Marinika Tepić koja je, upravo zbog predloga da Čanak bude predsednički kandidat, napustila LSV. „Jasno sam izrazila neslaganja sa tim i smatram da je svaki glas protiv Saše Jankovića glas protiv Srbije, a za kandidata vlasti“, rekla je bivša članica stranke u kojoj je, kako tvrdi, većina odbora za podršku Jankoviću. Čanak je, za sada, rekao samo da je postojao dogovor o sastanku ali ga je Janković sam otkazao, da je sa Jeremićem moguće razgovarati, ali su razlike prevelike i da svakako neće razgovarati sa kandidatom vlasti. Oglasio se i Bojan Kostreš, zamenik predsednika LSV, prema čijoj računici, nekako, Čankova potencijalna predsednička kandidatura povećava šanse opozicije, odnosno smanjuje šanse za Vučićevu (ako on bude kandidat) pobedu u prvom izbornom krugu. I dok se čeka definitivna potvrda ili opovrgavanje Čankove namere da se kandiduje, novosadski politikolog Duško Radosavljević podseća da je LSV već u koaliciji sa naprednjacima na lokalnom nivou, pa je lako tu saradnju produbiti i objasniti je „principijelnim razlozima“ . Čanak bi time, dodaje ovaj sagovornik, mogao pokušati i da sanira probleme u stranci koju posle svakih izbora napusti neko ugledan. On dodaje još jedan ugao gledanja: ne treba izgubiti iz vida, kaže, da je Čanak predsednik LSV već 26 godina i da se oko njega formirala „partijska birokratija koja opstajava na obnašanju vlasti“ i spremna je „za Čanka i u vatru i u vodu“, naročito zato što bez nekog oblika participiranja u vlasti nema rešenje za sopstvenu egzistenciju. Đorđe Pavićević sa beogradskog FPN ocenjuje da je moguće da postoji i neka cena „komunalnih koalicija“ (na lokalnom nivou) koja, bar kad je reč o Novom Sadu, matematički gledano, i nije bila neophodna. On, s druge strane, ukazuje i na problem koji stranke imaju ako se dogovaraju o podršci nestranačkom kandidatu – s njim je teško napraviti dogovor koji im obezbeđuje poziciju nakon izbora. Računice su komplikovane, a mnogi elementi još nedostaju, među njima ključna dva – da li će biti i parlamentarnih izbora i ko će biti predsednički kandidat vlasti. Ipak, neki obrisi postizbornog političkog pejzaža već se naziru. Jasno je da, na polu vlasti, Vučić ostaje najjača politička figura, a teško da bi i Dačiću nešto moglo faliti, s obzirom na to da mu sadašnja pozicija pregovaranja o „odustajanju“ od sopstvene predsedničke kandidature povećava cenu u dogovorima sa Vučićem. I dalje je, međutim, nejasna pozicija Tomislava Nikolića koji, očigledno, još nije odustao od kandidovanja, i ima, kako vidi Pavićević, nekoliko „kečeva u rukavu“ - od mogućnosti da diktira dinamiku izbora, preko ucenjivanja raspuštanjem Vlade po sopstvenoj agendi, do eventualne primene predsedničkih ovlašćenja i smene Vučića sa dragocene mu pozicije koordinatora službi bezbednosti, sa koje ima uvid u celokupni život u Srbiji a time i bitan preduslov za manipulisanje tim životom. Gde je vlast - tu je i njen omiljeni opozicionar Vojislav Šešelj i nema bitnog razloga da se to promeni. Ali bi, zato, prava opoziciona scena mogla pretrpeti izmene koje najavljuje i intenzivno skupštinsko pregrupisavanje u okviru koga deo javnosti već sada prepoznaje, a akteri demantuju, čak i formiranje „poslaničkog kluba Vuka Jeremića“. Za to je „optužen“ novi klub u kome su Sanda Rašković Ivić, Đorđe Vukadinović (oboje s liste DSS), Dijana Vukomanović (bivša socijalistkinja) i dvojica preostalih poslanika Ilićeve Nove Srbije – Miroslav Markićević i Goran Pekarski. Da negiranje tvrdnji o „Jeremićevom klubu“ nije neosnovano dokazuje činjenica da je Dušan Petrović (Zajedno za Srbiju), koji podržava Jeremića, i dalje u poslaničkom klubu DS, a članovi Nove Srbije, kao uostalom, i njihov šef, još ne znaju koga će podržati. Za Ilića je jasno da to neće biti Vučić, a prihvatljivi su mu Jeremić i Nikolić, čiju konačnu reč, očigledno, još čeka. Jeremić, opšte je uverenje, sprema formiranje stranke, a Radosavljević ocenjuje da bi mogao „usisati“ partije Dušana Petrovića, Borisa Tadića, makar delove Dveri i DSS... Pavićević, s druge strane, primećuje da Jeremić nema jasnu podršku značajnijih stranaka, a eventualna spremnost za ustupanje infrastrukture Petrovićeve stranke i partija nekadašnjih, ali ne više moćnih lokalnih „šerifa“ (Boško Ninčić, Veroljub Stevanović, Velimir Ilić) nosi i negativne poene, u vidu njihove „potrošenosti“. Još jednu teškoću za Jeremićeve ambicije Pavićević vidi i u evroskeptičnosti značajnog broja njegovih sadašnjih promotera. Posle podrške Jankoviću, ocenjuje Radosavljević, postaviće se pitanje u čemu je razlika između DS, Nove stranke Zorana Živkovića i LDP (pod uslovom da stane iza Jankovića). Zato on očekuje „povratak korenima“ i neku vrstu reujedinjenja DS („više od koalicije, manje od stranke) što bi, dodaje, bio „prvi korak ka uozbiljenju opozicione scene“. A Janković? Pavićević ga pre nego kao stranačkog lidera vidi u ulozi nekog ko „više igra na kartu moralnog autoriteta s političkom težinom“ i oslanja se na civilni sektor i nepartijsko biračko telo. Uostalom, da je siguran da ima ideju da pravi stranku, DS mu ne bi tako lako dao podršku, podseća Pavićević i dodaje da Jankovića na nekim sledećim izborima može da zamisli kao lidera pokreta u okviru šire koalicije (po receptu popularnom širom sveta, gde se izbegava čvrsta stranačka struktura). Uz Dosta je bilo, koji napokon postaje stranka, „gužvu“ na sceni mogli bi da povećaju i rastući lokalni pokreti (Ne da(vi)mo Beograd, Lokalni front, odnosno Građanska inicijativa u koju su nedavno stupili sa još nekoliko organizacija)... Koliko god bogato delovala nova ponuda i koliko god dramatično bilo siromaštvo u realnoj, ne statističkoj Srbiji, u svemu tome slabo se vidi prostor jedino za leve ideje. Tu prazninu u krkljancu, kaže Pavićević, na neki način mogao bi da popuni sindikalni pokret, koji, prema njegovim saznanjima, nema direktne izborne namere, ali, nakon unutrašnjih promena, ima ambicije da se, mnogo više nego do sada, meša u zakonodavni proces. Jasno je da će, s obzirom na to da su posvađane sindikalne organizacije složno i uspešno propustile šansu/obavezu da to urade u vreme usvajanja Zakona o radu, imati mnogo posla da dokažu ozbiljne namere i povrate poverenje. Daleko ozbiljnije povećanje obima posla, reklo bi se, u narednom periodu čeka jedino tabloide, najvernije saradnike vlasti u disciplinovanju javne scene.